Интервју Бранка Ружића за „Нови Магазин“ Вести

Нови министар државне управе и локалне самоуправе Бранко Ружић сео је у прилично врућу фотељу, из које је изашла нова премијерка. У разговору са Јелком Јовановић Ружић одговара на кључна питања из свог ресора, али и о актуелним политичким збивањима

Министар који је наследио премијерку. Потпредседник Социјалистичке партије Србије и министар државне управе и локалне самоуправе, Бранко Ружић је у медијским спекулацијама које су пратиле формирање кабинета Ане Брнабић био и највеће изненађење и, мада звучи парадоксално, највећа „сигурица“. Прво због раније медијске експонираности због, како се тврдило тешких критика на рачун тадашњег премијера и лидера СНС-а Александра Вучића, али и шефа сопствене партије Ивице Дачића. И опет звучи парадоксално, управо због тога његово ново задужење јесте било сигуран политички улог за даљу коалициону сарадњу. Премда јавност голицају те политичке „ствари“, прво питање за Ружића везано је за његов ресор који премрежава Србију толико да би свака ставка из надлежности могла бити посебно питање, чак и без Дирекције за Е-управу, која се с премијерком „преселила“ у Владу. Но, шта ће министру Ружићу бити приоритет у раду?

„Треба искористити институцијалну меморију у чињеницу да је из Министарства на позицију премијерке отишла досадашња министарка, па у епицентар деловања ставити све законске предлоге и афирмацију надлежности које оно има како би реформски процеси у транзиционом друштву какво наше јесте довело до позитивног епилога. То је приоритет, не само у начелу него и у конкретним случајевима и нешто што схватам и као велики изазов и као велику част“, каже Ружић за Нови магазин: „ Наравно да нико сам то не може да уради. Обавеза политичара је да ради у интересу грађана и грађанки и ја ћу то чинити заједно с тимом који неће бити епохално промењен са аспекта позиција који залазе у струку. Нравно да ће и они који буду именовани на политичке функције у министарству као основни критеријум, мене што се тиче, имати струку.“

Ако преведемо – суштина је функционални систем?
Тако је. Ниједан сектор нема ексклузивитет у односу на друге. Подсећам да тамо постоји шест сектора и управни инспекторат и много законских предлога у различитим фазама који су важни не само као индикатори за спровођење одређених реформи него и за само деловање и функционисање Министарства. Видим и надам се томе да држава постане сервис, а не да грађани вапе за подршком и јуре од шалтера до шалтера. Претходна министарка ја на том пољу много урадила, много ствари је покренула и тим је већи изаиов то још унапредити.

Најављен је одлазак више од три хиљаде људи из јавне управе ове године, а двадесетак у наредних неколико. Који ће критеријуми бити најважнији?
Одлука о обавезном броју запослених у јавном сектору донета је 2015. и може се подвести под непопуларан корак; излишно је говорити да ли је био потребан и рекао бих да је са великим успехом спровођен. Нова уредба је донета почетком јуна и важно је знати да се одлуке не спроводе линеарно, да је потребно ускладити вишкове из једног сектора с мањковима из другог. Такође мислим да ћемо већ наредне године у рационализацију ићи путем реорганизације сектора.

Платни разреди су друга дежурна тема већ годинама.
То је тема која заслужује реалистичну динамику, консезуални приступ, преговарачки поступак са свим стејкхолдерима, пре свега синдикатима, свим ресорима како би се објаснило да то није одузимање права било коме него увођење у ред система који је дуги низ година био препуштен сам себи. Основни принципи су транспарентност и правичност, а почивају на најважнијем начелу – једнака зарада за једнак рад. Радимо и каталог радних места, што захтева разговоре са свим ресорима и он ће умногоме помоћи да се све везано за платне разреде разреши на прави начин.

У вешем ресору су и мањине, најшкакљивије је питање Албанаца, којих је због бојкота пописа званично мање него што их има. Последица су мањи Национални савет и буџет, отежано остваривање права…
Редовни избори за националне савете су наредне године, а што се тиче тог ексклузивитета албанске мањине, морам да кажем да су њихови лидери 2011.позвали на бојкот пописа. Влада је на иницијативу тадашње потпредседнице Владе Кори Удовички покренула то питање и тим иностраних стручњака урадио је извештај који је Влада 2015. прихватила. Важно је рећи да ти подаци не одударају битније од процене о броју становника на југу Србије у три мешовите општине, коју је 2011.изнео Републички завод за статистику. Са аспекта политичких права које ужива албанска мањина, морам да кажем да је закључно са 7.јулом у Регистру политичких странака седам мањинских странака Албанаца. Дакле, ниједној мањини, па ни албанској, нису суспендована колективна и појединачна људска права, и то је важан предуслов за избор савета.

Врућ кромпир, тако делује анализа Фискалног савета о стању финансија и могућим банкротом неких градова и општина?
Не бих рекао да је то врућ кромпир, то је реалност са којом се морамо ухватити у коштац, реалност која није толико драматична колико се може стећи утисак из података које је Фискални савет изнео. Постоји више модела по којима се то може решавати, али важна је интерресорна сарадња. Министарство је и у претходном периоду давало иницијативе и предлоге како санирати неке нерационалне потезе, на пример оснивање јавних предузећа у броју који превазилази, тако да кажем, васионске размере. Па партијско запошљавање које је одвајкада постојало у Србији постало је канцер који једе супстанцу. Ту је Крагујевац најбољи пример, треба знати да тамо од 2012. практично није било партијског запошљавања, што је Фискални савет регистровао. Мислим да је главна формула видети приход и расход и како тај јавни дуг санирати, да ли да држава интервенише кредитирањем на одређени рок, о чему се мора изјаснити Министарство финансија. Кључно је не укинути сервисе који су грађанима потребни; ако неко као Смедеревска Паланка дугује за струју три године, то не значи да можемо да искључимо струју школама, болницама, водоводу….

Градоначелник Крагујевца је практично рекао да очекује финансијску инјекцију.
То је логично на кратак рок, али не одлаже проблем и потребу да се ствари системски решавају. Господин Николић говори са аспекта функционисања града и то је природно, али природно је и рационализовати пословање у смислу броја радних места и свега што није неопходно.

А банкрот? Како изгледа банкрот једног града или општине?
Ја као левичар и човек који се залаже за солидарност, али и за одговорност, самтрам да би било погубно да се прогласи банкрот било које локалне самоуправе. Али, то не значи да било ко има право да не спроводи оно што Влада наложи. Питање је како наћи полуге да се систем уведе у ред. Иначе, немам визију шта би банкрот значио, то није фирма где је то предвиђено као модел.

Значи ли то да се у Влади не размишља о могућим банкротима?
То не могу да кажем, али ја не размишљам о томе као могућност.
Најављене су уставне промене али тај се посао у јавности своди на косовско питање.
Ја се не бих сложио са оценом да је то само због Косова иако је оно у жижи; уставне промене морају бити рефлексија консензуалног приступа свих релевантних актера на политичкој сцени Србије или бар оних који желе да учествују. Подсетићу вас да је наш највиши правни акти донет 2006. и да је много тога постало неувремењено. Као што је он тада неке увременио, рецимо питање друштвене својине. Уставне промене су политичко питање парекселанс, то је и питање одговорности према грађанима, политичког лидерства и храбрости да се промене спроведу. Сигуран сам да та храброст не мањка ни председнику ни лидерима владајуће коалиције, надам се да свест постоји у опозиционом политичком спектру и да ће разговарати кад дође време.
Време цури, требало је Устав изменити до краја ове године.
Лако је одређивати рокове, а морамо водити рачуна о процесима који су у току, о окружењу, глобалним турбуленцијама, свему ономе што утиче и на живот човека. Не видим да мало кашњење прави проблем; треба радити брзо, али не брзоплето.
Прва радна недеља Владе прошла је у знаку премијеркине изјаве да ће се Србија определити за ЕУ уколико буде морала да бира између Уније и Русије. Ако ту изјаву ставимо поред изјаве министарске Јоксимовић да ће Србија 2021. бити спремна за чланство у ЕУ, шта ће се догађати?
Политика је дисциплина у којој је све могуће; премијерка је јасно демантовала то што је интерпретирано у Блумбергу, а оно што је потпуно јасно јесте да Србија неће одустати од своје политике – наш стратешки правац и приоритет је ЕУ, али наша традиционална пријатељства са Русијом и Кином не могу бити угрожена науштрб нашег стратешког опредељења. Усклађивање наше спољне и безбедоносне политике са ЕУ у овом моменту не изискује било какво окретање леђа Руској Федерацији. Политика је ток који не стаје, на глобалном плану Руска Федерација сваким даном поприма специфичније место и мислим да ће тема односа са ЕУ, која је такође у процесу преструктурирања након Брегзита и свих изборних циклуса, ишчезнути пре него што Србија стигне до уласка у Унију. Колегиница Јоксимовић је дала реалну процну и важно је да испунимо стандарде, не због Уније него да извршимо реформу нашег менталитета и као спремно друштво са развијеним институцијама сачекамо улазак у ЕУ, која ће 2021. одударати од садашњег устројства. Тако да заиста нема потребе читаве недеље говорити о томе да је Србија променила свој спољнополитички правац.
Госпођа Захарова је рекла да је премијрка дала транскрипт амбасадору Чепурину, то је потврдила и премијерка. Како вама изгледа тај гест?
Не бавим се транскриптима, знам шта је премијерка рекла на седници Владе; уважавајући функцију коју она обавља и функције које ми обављамо, мени је то објашњење сасвим довољно.
Да ли може доћи до нормализације односа са Косовом до 2021. тако да се затвори поглавље 35?
Уколико постоји добра воља… и док сам се бавио европским интеграцијама подсећао сам на изреку да је за танго потребно двоје, овде је потребно троје, Београд, Приштина и Брисел, и мислим да је сусрет председника Вучића и господина Тачија окидач, иницијална каписла за наставак дијалога. Важно је да се све тачке Бриселског споразума имплементирају, да оснивање ЗСО буде прва тачка по формирању косовске владе, да се дневни живот наших сународника на КиМ не везује искључиво за норму. Нормализација односа изискује много мудрости, живаца и храбрости, али мислим да је развезивање косовског Гордијевог чвора отворило могућност да стандарде који нас воде ка ЕУ испунимо што пре, а крајњи епилог неће значити признавање самопрокламоване независности. Косово није субјект међународног права, није члан УН, то није држава, то је провизоријум, али у интересу нашег народа и Албанаца је да изграде друштво које има европску перспективу.
Господин Тачи провизоријум, али с којим се преговара. Како вам делује модел две Немачке као решење?
Не заборавите да се ту радило о истом народу. Да ли ће се и какав модел примењивати мање је важно од онога што треба да урадимо и ми овде у Београду и они који су титулари политике и политичких процеса у Приштини како бисмо свим грађанима и грађанкама олакшали комуникацију, слободу кретања, привредну активност, то је значајно тржиште за нас, као и Албанија и мислим да не треба да правимо зрно раздора које нам никада није доносило добро.
Унутар СПС повремено ври, често сте ви били „квасац“, несташни дечко. Ваш улазак у Владу тумачи се као помирење у СПС. Да ли је то тачно?

Размирица у СПС-у није било, то је сушта неистина. Могу само да се захвалим на томе дечко и епитету несташни, али ја нисам несташан него неко ко о друштвеним процесима здраворазумски говори, само је спиновањима и медијским спекулацијама прављен проблем где га нема. Није време за афирмисање малих разлика и нарцизма који сви имамо, али кад упоредите оно што сам говорио и говорим сада, једино што се променило су – наслови! Не изазивају оно што су раније изазивали.
Мени је драго што сам учествовао у санирању неуралгичних тачака у срединама где сарадња СНС-а и СПС-а није била на завидном нивоу, процес и даље траје, стратешка сарадња даје резултате и нема разлога да томе опонирам, ни лично ни партија која сада има пет веома одговорних места у Влади.
Аналитичари се не слажу с вама, кажу да се СПС подредио СНС-у….
Не желим да се мешам аналитичарима у посао, њихово је право да износе анализе, много пута су нам рекли да губимо идентитет, да нисмо левичари, а СПС је увек кроз историју, и ову новију, била политички фактор који је доносио политичку стабилност. То смо урадили и на председничким изборима, без губљења идентитета; бирачи СПС-а и СНС-а се разликују, али не разликују се у суштинској ствари – воле Србију, воле своју државу.
Значи ли то да други бирачи не воле државу?
То, наравно, не значи да је други не воле, воле је на други начин виде је кроз другачију визуру. Ових који је виде кроз ову визуру има два милиона, а ту је знатан број бирача СПС-а. Нема опасности од губљења идентитета. Ја знам то да препознам и да реагујем.
У вашем домену су и људска права, чини се да је заборављен посао доношења Грађанског законика. Хоће ли министар Ружић подржати изједначавање црквеног и грађанског брака и озакоњење истополних бракова? А какав је став Бранка Ружића?
Као политичар и члан владајуће коалиције поштоваћу став владајуће већине, али мислим да су световна и духовна власт одвојене и никако то не бих сагледавао кроз призму ретроградних поступака који, по мом мишљењу нису ни прихватљиви ни рационални, па ни у погледу изједначавања бракова. Што се тиче истополних бракова, мислим да је Србија показала да малим корацима може да крене у правцу уважавања права на различитости. И за то је требало много храбрости, али ти кораци захтевају време и на тим темама не треба правити злу крв и потенцирати ствари које ионако сензитивно друштво доводи у ситуацију да се изјашњава да ли смо хомофоби или нисмо. Лично сам против хомофобије, али потребно је погледати како је то решено у развијеним демократијама. Мислим да смо далеко од нормирања истополних бракова, али то не значи да не постоје модели за регулисање права истополних особа које живе у заједници.
Жаоку коментара на премијеркину изјаву пребацили сте на „комби-странке“.
Ту сам изјаву дао у суботу, али искоришћена је у уторак. Изјаву сам дао у контексту да комби-странке својатају било Русију, било ЕУ, било САД, како би имале кишобран којим би се покривале и правиле опсцену пред бирачким телом. То је беспотребно, ја сам се увек залагао за то да имамо нашу српску политику и национални интерес.
Ограничили сте се на опозицију иако и у владајућој коалицији има тих странака.
Владајућу коалицију сагледавам кроз стратешку сарадњу СНС и СПС; друге странке имају право да се траже у том политичком спектру ако се не сналазе на други начин, али ни русофилија ни еурофилија им неће помоћи код бирачког тела.
Да ли је ваш бивши коалициони партнер ДС комби-странка?
Према последњим истраживањима ДС има 7-8 одсто утемељења у бирачком телу, то је традиционална странка и не спада у комби, мада су константним атомизовањем изгубили и на оштрици, и на интензитету, и у програмској опредељености, свему што су некада представљали. Понекад не знам ко је права Демократска странка.
Имам утисак да то говорите са жаљењем.
Могу само као уверени демократа да изразим жаљење што Србија нема опозицију која је коректив власти и аргументованом критиком поправља потезе власти, ако за то има потребе. То је ваљда улога опозиције, није њена улога да на неваспитан начин, неаргументовано критикује тривијалне теме и не говори о стратешким циљевима. Били смо сведоци да ни на председничким изборима кандидати опозиције нису говорили о стратешким питањима. Нису говорили зато што се не разликују од онога што је мејнстрим власти, па је једина политика била заједничко нападање Вучића.
У Београду је актуелна полемика о јарболу. Подржавате ли је као министар, а како вам се чини као Београђанину?
Не желим да поједностављено гледам на било који потез који одговорна власт у Београду повлачи; ако нешто може да улепша Београд, не видим разлог да се као Београђанин томе противим. Могу да вас подсетим на Мост на Ади, колико је то изазивало политичких фрустрација и прича о крађама, па се сви дичимо тим мостом, је ли тако? Дође странац, погледа мост и одушеви се, нарочито ноћу. Тако ће да се одушевљавају јарболом. И сада ћете рећи јарбол кошта толико и да постоје инфраструктурни објекти на које је тај новац требало преусмерити. То је питање за градску власт, али сигуран сам да су повели рачуна о томе колики је буџет, колике уштеде, на чему се може инсистирати и по чему један град може постати препознатљив, и не видим шта је ту лоше.
Зар стварно можете да изједначите мост и јарбол?
А шта ће бити на јарболу? Ако ставите симбол своје државе можемо ли према томе да се односимо с непоштовањем?
Да ли је застава са круном прави симбол Србије?
Тако је усвојено, што значи да јесте. Да ли ми који волимо химну „Хеј Словени“ не треба да певамо „Боже правде“? Не, то је химна наше државе и застава наше државе таква каква јесте, са оцилима, круном, орлом и наравно да је највише волим. И волим да странац дође и види ту заставу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *