Најновије

Образовање је развојна шанса Србије Посланичка група

ЖАРКО ОБРАДОВИЋ, народни посланик и овлашћени представник Посланичке групе Социјлистичке партије Србије о Предлогу Закона о високом образовању и Предлогу Закона о основама система образовања и васпитања.

Образовање је развојна шанса Републике Србије. Образовање је нешто најдрагоценије што имамо, јер ако узмете у обзир демографску структуру Републике Србије и чињеницу да имамо негативан природни прираштај , да имамо све мање деце и да се продужава животни век становништва, само већа продуктивност или већи образовни ниво становништва ће бити  фактор који ће помоћи.  Уз иновације које треба да се изводе кроз научно-истраживачки процес  образовање ће бити једина шанса да Србија може да унапреди свој економски развој.

Поштовани министре, поштоване колегинице и колеге, поштовани представници Министарства за просвету, науку и технолошки развој, СПС ће подржати ова два закона зато што сматрамо да је реч о два јако важна и квалитетна закона, којима се даље унапређује образовни систем Републике Србије, како преко кровног закона – Закона о систему образовања и васпитања, тако и преко Закона о високом образовању.

Дозволите ми да најпре кажем неколико реч о Закону о високом образовању, па онда о Закону о основама система образовања и васпитања. Мислим да је било крајње време да се донесе нови Закон о високом образовању, обзиром да је претходни донет још 2005. године. Ми смо били у ситуацији да га мењамо осам пута. Ја сам, као неко ко је водио образовни систем у једном периоду три пута мењао тај закон. И тада смо као циљ имали израду новог закона. Нисмо успели. Морам да изразим и лично задовољство и задовољство наше посланичке групе, Вама господине Шарчевићу, што сте успели у томе, јер боље је имати један целовит закон са свим одредбама на једном месту и онда разговарати о његовој примени и о евентуално могућим проблемима.

Приметно је да сте и у овом закону и у другом закону покушали, не само да решите питања са којима се ми суочавамо, него да још више нагласите значај образовања, оно што јесу особине образовања и да повежете ова два закона са Стратегијом образовања Србије до 2020. године. У праву сте, Србија треба да зна да је тачно да је Стратегија образовања усвојена 2012. године новембра месеца, да су требали да се ураде акциони планови, али из мени непознатих разлога, акциони планови никад нису угледали светлост дана. Тачно је да треба да будемо поштенији једни према другима и да кажемо шта из те стратегије јесте релевантно за време у коме се налазимо и са становишта капацитета које поседујемо и са становишта економских могућности и шта можемо применити данас, шта можемо применити сутра и какав образовни систем Републике Србије желимо.

Ово говорим из разлога што сам потпуно убеђен да је образовање развојна шанса Републике Србије. Образовање је нешто најдрагоценије што имамо, јер ако узмете у обзир демографску структуру Републике Србије и чињеницу да имамо негативан природни прираштај и да имамо све мање деце и да се продужава животни век становништва, само већа продуктивност или већи образовни ниво становништва ће бити онај фактор који ће помоћи, а уз иновације које треба да се изводе кроз научно-истраживачки процес и кроз образовање, односно они кадрови који буду завршили тај образовни процес ће бити једина шанса да Србија може да унапреди свој економски развој.

Оно што се мени јако свиђа у овом закону и што бих желео да поделим са вама данас, колегама народним посланицима, са јавношћу Србије, је веза која је успостављена овим законом, веза високог образовања и привреде Републике Србије. Јуче сам рекао, можда мало у шали, али како кажу – у свакој шали мало шале, крајње је време и ми ћемо овим законом бити у ситуацији да видимо да ли ми поштујемо квалитет високог образовања који имамо, или привредници на елегантан начин покушавају да избегну своје обавезе према младим људима који завршавају наше факултете и високе школе струковних студија. Није могуће да они кажу да млади људи немају стручне компетенције, знање које је потребно за обављање процеса рада у фирмама које они представљају, а да исти ти млади, на жалост због посла који не могу добити овде или из потребе за даљим образовањем, веома лако добију посао у земљама западне Европе и наше знање се признаје као веома квалитетно, али о квалитету високог образовања нешто касније.

Овде је важно поменути ту институционалну везу која је проткана кроз цео Закон о високом образовању. Мислим да је то један посебан квалитет овог закона. Ви сте у више одредаба овог закона, почев од састава Националног савета за високо образовање или Националног савета, институционално успоставили везу са привредом, одржавање најмање два пута годишње састанака са Привредном комором, да се чује каква су њихова очекивања од високог образовања, а и да високо образовање каже привреди шта мисли о економским токовима и да се генерално, ако је могуће, постигне договор који су академски програми потребни за привреду, а које високо образовање може да продукује.

Такође, увели сте кратке програме студија и драго ми је што је и то део обавезе високошколских установа, јер на тај начин се даје могућност да се преко тих кратких програма студија изврши стручно оспособљавање лица са стеченим високим образовањем који они могу касније применити у раду, тј. да поседују сертификат којим ће бити у могућности да обављају дати посао.

Такође, веома важно решење које сте предвидели у овом закону је да они факултети који то желе остваре сарадњу и уваже савете послодаваца, чиме се  даје могућност да привреда искаже своје мишљење.

Поменуо бих члан 49. закона који говори о могућности формирања института у саставу универзитета, односно формирање центара изузетних вредности, центара за развој технологије пословно-технолошких инкубатора. Поменули сте у том контексту и у образложењу закона Универзитет у Новом Саду, Технички факултет, што је јако, јако важно, јер се показује да наши факултети, односно неки од њих већ имају та практична решења која су потребна високом образовању.

Оно што је добро у овом Закону о високом образовању, а има много ствари које су вредне помена, јесте што сте предвидели могућност студирања уз рад и одредбе које помажу онима који студирају уз рад да у одређеном временском року могу завршити те студије.

Да не бих остао недоречен код питања формирања института, желим да вам дам могућност да кажете нешто о разматрању положаја института који је држава основала и који имају квалитет за извођење наставе, какав ће бити њихов положај, јер ако факултети у односу на универзитете имају могућност оснивања института, а већ постоје одређени институти из различитих области наука које је основала држава, каква је њихова даља судбина?

Оно што је по мени квалитет овог закона јесте и истицање аутономије високошколских установа. Ово говорим не случајно. Мислим да многи међу нама, па чак у области високог образовања немају у потпуности могућности, или не схватају у потпуности шта значи садржај аутономије високошколских установа. Ви сте овде у члану 6, закона таксативно навели шта је аутономија високошколских установа – од слободе утврђивања студијских програма, начина и правила студирања, услова уписа студената, унутрашње организације, доношење статута, избор органа управљања. Ово наглашавам због свих ствари које се покушавају представити на другачији начин, због наставника и сарадника, издавања јавних исправа, располагања финансијским средствима, што ће многе високошколске установе и те како обрадовати, поготово ако прихватимо амандман господина Мартиновића, онда ћемо употпунити цео систем финансирања високошколских установа.

Желео бих у контексту аутономије високошколских установа, а поводом питања која су отворена везано за самосталност Националног просветног савета и за начин његовог избора да кажем нешто о начину избора Националног просветног савета. Важно је истаћи да Влада именује чланове Савета, али Влада само потврђује одлуку универзитета, преко Конуса и конференције високих школа струковних студија. Влада само потврђује, јер у члану 11. се каже да 15 чланова из реда редовних професора бира конференција универзитета, а Влада их касније само именује, два из реда наставника високих школа струковних студија. У ранијем сазиву смо имали представнике Владе, а ово ће бити представници високог образовања, и то из реда редовних професора. Мислим да није логично да било ко сумња да ће универзитети, односно конуси изабрати некога ко неће представљати на прави начин њихове интересе.

Исти аргумент вреди ако погледате национално акредитационо тело, јер решење из члана 16. говори да национално акредитационо тело има управни одбор. Ко чини управни одбор? Управни одбор чине четири члана које предлаже конференција универзитета из реда редовних професора и један представник из реда конференције академије и високих школа струковних студија, опет редовни професор.

Слушајте, опет је то предлог високошколских установа. Ако погледате цео поступак акредитације, добро је да су утврђени рокови, добро је да постоји првостепеност, другостепеност. Ми овај посао не радимо од јуче и мени је чудно да се чују оволике речи око процеса акредитације. Процес акредитације је релативно једноставан. Он тече већ скоро деценију. Тачно се знају стандарди које је одредио Национални савет за високо образовање, или испуњавате услове или не испуњавате услове. Не треба се анатема целог процеса акредитације пребацивати на људе који раде у комисији за акредитацију. Професор Ћемал Доличанин сада води Комисију за акредитацију. Убеђен сам да он веома квалитетно, а и људи у том телу одлично раде свој посао, као и они пре, али сви не могу бити задовољни. Будимо искрени, па рецимо да нису сви испуњавали услове да би добили уверење да су испунили услове акредитације.

Значи, високо образовање има једну пуну аутономију везано за све ове послове које закон регулише. Дозволите ми да кажем још две реченице. Квалитет, драго ми је што ће овај закон наставити оне добре ствари које постоје у високом образовању. Када сам рекао квалитет, не треба заборавити да је Београдски универзитет 2012. године ушао међу 500 најбољих према Шангајској листи рангирања, једној од најзначајнијих листи које рангирају универзитете у свету. Тада је био међу 500, а сада је између двестотог и тристотог места. То говори да ми имамо квалитетно високо образовање.

У мају месецу ове године објављена је студија о ефикасности универзитета у односу на количину новца који се улаже. На жалост, ми у систем образовања издвајамо 3,65%. Жеља свих нас је да то буде више. Очекивања су да ће се са развојем економије земље повећати тај проценат издвајања за високо образовање, али ова цифра показује да је ефикасност Београдског универзитета изузетна и он је сврстан на прво место у свету међу универзитетима 50 земаља, као универзитет који је најефикаснији у односу на средства. Наравно да је то мало и треба да буде више, али то говори о једном квалитету који ми поседујемо у високом образовању.

Нећу помињати оне појединачне награде које су студенти или факултети који они представљају освојили претходних година и чини ми се у свим анализама области које карактеришу једну земљу образовање и наука је нешто с чим се ми можемо апсолутно подичити. Када говоримо о образовању, наравно да мислим да и науку треба помоћи на начин на који се то може.

У сваком случају, поменуо сам свега неколико ствари везаних за овај Закон о високом образовању, јер мислим да су оне изузетно, изузетно важне. Не треба се плашити министарства, не треба се плашити министра. Ово говорим због речи које су се јуче чуле. Надлежности министарства су мање него надлежности Националног савета за високо образовање. Погледајте чланове који то регулишу, па ћете видети.

Аутономија високошколских установа је у потпуности обезбеђена. Оне су аутономне у ономе што је део аутономије у области високог образовања. Држава мора да уреди неке друге ствари за које издваја финансијска средства и то је сасвим логично. Погледајте решења било где у свету, свака земља је аутономна у начинима на који уређује системе унутар својих граница. Министар је сам поменуо да има различитих примера, где смо ми применили неке од њих, значи нисмо мимо свих тих ствари.

Ми смо иначе 2005. године почели да стварамо простор високог образовања и важно је рећи да смо ми део европског простора високог образовања и да ту имамо своје место. Болоња је само лист папира који се примењује у пракси и овде је реч о стандардима, о вредностима, о проходности, о могућностима да студенти могу наставити школовање и са задовољством могу да кажем да наше високо образовање има своје место у европском простору високог образовања, што се наравно види на различите начине.

Када је реч о Закону о основама система образовања и васпитања, мислим да је реч о добром закону. Сами сте рекли да је претходни закон донет 2009. године и да сте ви прихватили она добра решења која су постојала тада. Драго ми је да сте нашли решења на питања и проблеме који су уочени у пракси у претходном периоду.И сами сте рекли: „што се наслања на део решења садржаног у овом закону, наслања се на стратегију образовања Републике Србије“. Такође постоји и потреба да буду усклађени са новим прописима, затим коришћење примера добре праксе, и још пуно тога квалитетног што је садржај овог закона.

Због краткоће времена поменућу само неколико ствари, дозволите ми. Дуално образовање је изузетно важно. Ово помињем зато што средње стручне школе, четворогодишње и трогодишње, у структури средњег образовања обухватају 77, 78% школа, а 22, 22% су гимназије. Унутар структуре средњих школа је важно да дуално образовање нађе своје место и да буде што више примењено.

У време када сам ја водио систем промовисали смо тада три образовна профила – бравар заваривач, механичар индустријских постројења и електричар. Морам рећи да смо увек тада позивали локалну самоуправу да учествује у пројектима. Јако је важно да се сагледа капацитет локалне самоуправе, капацитет школа, капацитет привреде, да се направи веза, да постоји ментор из привреде, односно предузећа који ће помоћи,и да се кроз уговор реализује.Знам да ће то бити предмет регулисања посебног закона, али сматрам да треба рећи да је дуално образовање веома важно и због ђака који похађају средње школе и због потреба привреде Србије и због будућег развоја Републике Србије и потпуно сам сигуран да ће то решење бити саставни део будућег закона, али је добро што сте ви и дуално образовање истакли као важно у овом закону.

Треба похвалити, установе вежбаонице, модерне установе и ресурсне центре, оне који су квалитетни, треба учити од оних који знају, треба примењивати добру праксу, једноставно треба систем учинити што ефикаснијим и оно што ваља афирмисати. Ми смо понекад у ситуацији да решавамо проблеме и студената и ђака који нису баш по критеријумима, оцене или дужине студирања, оних који су најбољи, али с обзиром да су формално правно сви исти, министар мора да решава све те проблеме. Ови чланови закона који говоре о установама вежбаоницама, модерним установама и ресурсним центрима говоре у ствари како сте врло целовито сагледали систем и улогу и средњег образовања и улогу високог образовања и покушавате да повежете, наравно и они који раде.

Добро је што покушавате да створите заједничку стручну службу, што члан 134. даје основ за тако нешто. Мислим да је јако добро што сте прецизно дефинисали питање  суспензије, одузимање лиценце наставнику, васпитачу и стручном сараднику, што сте регулисали преузимање запосленог са листи, пошто смо у прошлости имали решења која нису ишла тим током. Мислим да је увођење јединственог образовног броја јако квалитетна ствар, наравно и формирање јединственог информационог система. Добро је што постоји општински савет родитеља, мора се чути и мишљење родитеља, али се мора наћи решење за цео образовни процес.

Оно што ће бити за вас изузетно важно и мислим да је то осетљиво питање на које ћете ви, то ће бити велики испит пред вама и пред целим системом образовања, а то је како ће се решити мрежа јавних установа. Ви онда морате да донесете критеријуме јер знате као и ја да је важно да од 1804 школе или 1250 на нивоу основног образовања и 570 на нивоу средњег образовања за сваку средину да има школу. Питање рационализације одељења је такође важно.

У време док сам ја водио систем, ми смо око 1.500 одељења смањили, али још увек постоји простор, јер су била нека одељења са једним до три ученика.

Питање школа је такође важно, зато што ће то за многе средине бити питање будућности, јер је велики механички прилив ка великим градским центрима, одлив становништва, плус демографска ситуација. Ако не створите ситуацију да постоји школа, то ће подстаћи неке процесе које нико од нас не жели.

Драго ми је да сте јуче говорили, а и данас, да ће неке школе, празне школе, бити искоришћене за нека друга решења.

Желео бих сасвим на крају да кажем још нешто.

Питање образовања није питање било кога од нас појединачно и ту не треба да буде политике. Треба да говоримо о томе како унапредити образовање Републике Србије.

Посланичка група Социјалистичке партије Србије ће гласати за ове законе”.

 

Категорије: Посланичка група

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *