Најновије

Интервју Предрага Ј. Марковића за „Блиц“ Вести

Део интервјуа за „Блиц“ потпредседника СПС Предрага Ј. Марковића.

 

Предрага Ј. Марковића, доктора историјских наука, тешко је замислити као партијског функционера али  ипак, он је већ две године на месту потпредседника Социјалистичке партије Србије, и не вајка се.

Каkо вам је тамо у СПС-у, уживате ли привилегије функционера партије на власти?

– Избегавам привилегије, али оно што је предност кад припадаш једној великој партији јесте могућност да упознаш људе какве иначе не би срео. Ово је прилика и да упознам другачију Србију. Ове две године су за мене биле велико искуство које сигурно не бих имао да сам остао у свом малом академском кругу.

 

О чему је Ивица Дачић ономад причао кад је помињао повлачење са чела странке? Је ли ви верујете да он то може да уради?

– Ја му то не бих дао да уради. Лично бих кукао и молио да остане. Не бих могао то емотивно да поднесем.

Дирљиво, али ипак, да ли сте размишљали зашто је он то рекао?

– Маршал Тито је неколико пута у току каријере знао да каже: „Ево, другови, ако треба, ја ћу дати оставку“; а ови су викали „Немој, друже Тито“. Политичари који нуде оставку тако хоће да провере какав је став њихових партнера са разних страна и унутар коалиције и у самој партији.

Е, сад ми је лакше, само што нисам поверовао да ће господин Дачић у пензију. А које су уопште ваше амбиције у тој странци, али и у политици? Некако имам утисак да сте тамо отишли из досаде и да видите како то изгледа?

– Не из досаде, већ сам хтео да проширим искуство. Друштвени научници су ипак нека врста друштвених радника и, да парафразирам Маркса, филозофи не треба само да проучавају друштво већ треба да раде на томе да се оно и промени. Дакле, кад се неко научно бави друштвом, мора да покуша и да ради нешто друштвено корисно, а ја нисам сасвим изгубио веру да се у политици може учинити нешто корисно.

Када би сада мене требало да убедите у ту корисност актуелне власти са петогодишњим стажом, шта бисте потегли као аргумент?

– Занимљиво је да је главни аргумент некако везан за СПС, а то је спољна политика земље. Ми смо побољшали спољнополитички положај државе и Србија је у неколико различитих области доживљена као озбиљан партнер у региону. Не треба заборавити да је за ту позицију заслужан и народ, а то је племенит однос према избеглицама. То је нешто што нас одваја од других у најпозитивнијем смислу и много је подигло углед Србије. Можда се то овако не види, али се види у третману страних новинара када о нама пишу.

То је дивно, али питам из позиције обичног грађанина ове земље који би да види неки конкретан бољитак. Да сад ја парафразирам друга Палму, понос се не сипа у тракторе?

– Дошло је до једне стабилизације. Мој друг Горан Николић, економиста, воли да каже да је тек у другој половини деценије двадесетог века дошло до реалног постављања српске економске ситуације. По први пут смо се нашли у ситуацији да не можемо више много да продамо и да рачунамо на помоћ него то нам је што нам је. Али ипак, све више смањујемо дефицит у пословању са иностранством и имамо све већу покривеност увоза извозом, што није занемарљиво. Дакле, имамо једну стабилизацију на реалном нивоу, који је, истина, доста скроман.

Питам за ових пола деценије откако земљу воде напредњаци и социјалисти?

– Има неких индикатора који делују добро. На пример, смањење реалне незапослености, почело је смањивање дуга, многе добре ствари су почеле да се одвијају. Мислим да је потребно још неколико година стабилног развоја без неких кризних удараца да би се видели пуни ефекти процеса који су започели.

 

 

 

 

Можемо ми о столицама и канабетима до ујутро, али ћемо изгледа морати да седнемо тамо где нам други кажу. Као да су сви око нас раскрстили са собом куда ће и како ће осим нас. Шта ви мислите?

– Хајде да видимо шта је добит, примера ради, Македоније пошто, ето, она зна где ће. Македонија је урадила сваки могући уступак и шта је добила? Добили су да им је сваки следећи круг био гори и с тежим захтевима. Шта је тачно добит Бугарске која је члан ЕУ? То је земља која је доживела највећи мирнодопски одлив становништва у историји двадесетог века. Наравно да ми не можемо да опонашамо Титову политику језичка на ваги, али не морамо да увредимо једног од ретких пријатеља међу великим силама – Русију. Јер кад се каже међународна заједница, то је заправо еуфемизам за велике силе. Где је адреса те међународне заједнице, није ваљда у Братислави или Лисабону? Међународна заједница је, просто, политички коректан израз за две-три велике силе, и ништа што се нама нуди није толико примамљиво да бисмо то мало подршке што имамо жртвовали.

Председник Вучић је сада позвао и на дијалог о Косову. Јесте ли се осетили позваним и јесте ли се одазвали?

– У понедељак је тим поводом био састанак научника из друштвених и хуманистичких института, и био сам тамо. Било је боље него што сам очекивао.

Дакле, има смисла тај дијалог?

– Има смисла барем са становишта научне заједнице. Наше је да, као научници и државни службеници, дамо одговор на неко горуће друштвено питање, а није на нама да процењујемо шта ће политика и политичари урадити са њим.

Ви сте у двострукој позицији и научника и политичара!

– Испало је добро што сам помало и политичар па могу лакше да пренесем научне закључке у политичку заједницу. Могу да будем скоротеча између та два света.

Кад смо код Косова, једном сте рекли да је време да будемо поштени и кажемо истину о Косову. Која би то истина била и колико ће болети?

– Мало сам ту претерао. Један од најбољих познавалаца Косова Мики Михајловић, донедавно директор Радио Београда, једном ми је рекао да кад је у питању Косово, треба избегавати крупне речи. Јер чим кажете неку тако крупну реч као што је истина, неко може да помисли да је нужно непријатна. Толико је косовско питање тешко, да решење не може да буде намах. За косовско питање је потребно много малих корака за које чак и не знамо у којим правцима треба да иду. За почетак, то се чуло и на овом научном дијалогу како треба да успоставимо озбиљну комуникацију са Албанцима, и то не само на нивоу политичара него и на нивоу академске заједнице. Да се сусрећу и научници и новинари, спортисти… Њихово друштво се за ових двадесетак година много променило, а ми мало о томе знамо.

Цитираћу вас још једном. Наше друштво је допола урушено, а допола недовршено. Није весела стартна позиција за поправку?

– Па, неке ствари могу да се прекрече, а неке морају озбиљно да се реновирају, а неке се морају срушити заједно са димњаком па зидати од темеља.

И као таква, Србија је још стављена у менгеле између Запада и Русије, а позиција такозване неутралности, седења на две столице, неодржива је, постаје неиздржљива, а неће бити ни допуштена. Шта ће Србија да уради ако се нађе у ситуацији или-или?

– Зашто посматрате све кроз те столице. Видите како ми фино седимо на овом троседу. Зашто не бисмо посматрали међународну заједницу као простран кауч или канабе на коме има места за све? Макар то било и оно Слобино канабе.

Можемо, само што се и у том случају мора одабрати један кауч или једно канабе. Иначе опет тесно?

– Не мора да значи. Канабе има и тај рукохват за који се можете ухватити. Канабе је чудо од флексибилности.

Можемо ми о столицама и канабетима до ујутро, али ћемо изгледа морати да седнемо тамо где нам други кажу. Као да су сви око нас раскрстили са собом куда ће и како ће осим нас. Шта ви мислите?

– Хајде да видимо шта је добит, примера ради, Македоније пошто, ето, она зна где ће. Македонија је урадила сваки могући уступак и шта је добила? Добили су да им је сваки следећи круг био гори и с тежим захтевима. Шта је тачно добит Бугарске која је члан ЕУ? То је земља која је доживела највећи мирнодопски одлив становништва у историји двадесетог века. Наравно да ми не можемо да опонашамо Титову политику језичка на ваги, али не морамо да увредимо једног од ретких пријатеља међу великим силама – Русију. Јер кад се каже међународна заједница, то је заправо еуфемизам за велике силе. Где је адреса те међународне заједнице, није ваљда у Братислави или Лисабону? Међународна заједница је, просто, политички коректан израз за две-три велике силе, и ништа што се нама нуди није толико примамљиво да бисмо то мало подршке што имамо жртвовали.

Зашто је Русија тако лако препустила Црну Гору НАТО пакту. Изгледа да је и није много занимала. Да ли смо и ми у заблуди да је занимамо више него што то стварно јесте?

– Можда је Русија гледала наше искуство са Црном Гором пошто смо толико уложили у Црну Гору, годинама издвајајући за њу новац и на крају она оде. Поучени тим нашим искуством, вероватно су рекли – кад су им Срби толико дали а они тако, шта ће тек нама да ураде. И пустили су их. Што се тиче стварног руског занимања за Србију, подсетио бих вас на 1914. годину. Тада Русија није заштитила Србијицу због посебне љубави, већ зато што је морала да брани не само свог балканског савезника већ и свој кредибилитет као велике силе. Већ је била попустила у Анексионој кризи 1908. године, и да је пустила Србију низ воду 1914. године, нико не би више веровао у њену озбиљност. И данас Русија мора да покаже да њена обећања нешто вреде и у Сирији и у Србији.

Извор:Блиц, Фото: В. Лалић / РАС Србија

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *