Божићни интервју Ивице Дачића за “Телеграф” Вести

Једноставно желим да постанемо земља која ће бити досадна. Срећни су они народи, како је говорио Монтескије, који имају досадну историју, рекао је Дачић у празничном интервјуу за Телеграф.рс

Колико јуче Брајан Хојт Ји је поновио став о седењу на “две столице”, као и да треба још јасније да покажемо да желимо у Европску унију. Како коментаришете ту његову изјаву?
– У суштини све ређе коментаришем његове изјаве, јер сматрам да је он део једног естаблишмента, који је већ 20-30 година тврдоглаво брани своју политику на Балкану из 90-их година. Таман посла да тај естаблишмент призна да су они нешто криви. Сви заједно, укључујући нас, сносимо велики део кривице за све оно што се дешавало у том периоду.

Погрешна политика није била само, као што неко воли да каже, одавде из Србије или из Хрватске, Косова, муслимана у БиХ, погрешна политика и подржавање свега тога је долазило из највећих земаља Запада, укључујући и САД. Џејмс Бејкер је био тада државни секретар. Када је долазио у Југославију 1991. године, рекао је, у разговору са лидерима бивших југословенских држава, да САД чврсто подржавају јединствену и федералну Југославију и да се противе сваком једностраном акту.

После два дана су Словенија и Хрватска прогласиле независност, а после неколико месеци САД су признале њихову независност. После неколико година, тај исти Бејкер је рекао да су ти потези изазвали рат у Југославији.

Према томе, што се тиче Хојт Јиа, мислим да ако Србија жели нешто озбиљно да промени у односу са САД, не би требало да превише слушамо шта говоре наши зетови. Наши зетови, када то кажем, он и Метју Палмер су ожењени женама са овог подручја. Очигледно да нигде немају толику публику, као овде.

Волео бих да те изјаве више дају у САД, које се односе на наш регион. Наша је ствар, какве ћемо одлуке да доносимо. Неће они нама да говоре, шта ћемо да радимо. То не може нико да нам каже, па ни наши пријатељи. Ми смо суверена држава, која сама води самосталну спољну политику и доносићемо одлуке, које ће бити у нашем интересу.

Зашто САД онда комуницирају са нама на нивоу заменика помоћника државног секретара? Да ли је то вид ниподаштавања?
– Не верујем, није то намера САД. То је навика тих људи, да су они богови у овом региону. Међутим, то је нешто са чим, као што сам говорио више пута, морамо да се изборио. А, то је да остваримо контакт и разговоре на озбиљном нивоу.

Немамо ми шта да разговарамо са Хојт Јием. Можемо да саслушамо и све у реду. Наши људи за разговор су Тилерсон, Пенс и Трамп. Ако на том нивоу можемода направимо неке договоре, за Србију би то било врло корисно и ми смо за то спремни.

На овакве тираде нижих државних службеника, једноставно, не треба губити време.

Да ли ће се у периоду пред нама појачати притисак Запада, у првом реду САД и ЕУ, у вези са нашим односима са Русијом, с обзиром на то да ти људи које помињете и Тилерсон и Пенс и Трамп често помињу утицај Русије на овом простору?
– У неким сегментима, суштина постојања великих сила јесте да постоје друге велике силе, које су им непријатељи. Чак и ако нису. То је такозвана равнотежа страха, позната у дипломатији. Међутим, и Хенри Кисинџер, некадашњи амерички државни секретар, који је дуго година, један од најпознатијих светских дипломата, недавно рекао да у тим односима постоје различите фазе.

Ми сада полако долазимо у фазу, када нема даље у заоштравању односа између САД и Русије, односно западних земаља и Русије. Сваки други корак би био рат, а нико није толико луд да оде у рат. Зато је његова процена да ће се отопљавати односи, да ће доћи до детанта, односно полаког попуштања у односима великих сила и евентуалног тражења неких других противника, тј. непријатеља.

Међутим, у овој сада фази, полако се враћамо у време Макартија, када се само гледао тај идеолошки моменат. Тада се трагало за комунистима, па су разни режисери, глумци проглашавани за комунисте. Сада више нема те идеологије, али је и даље Русија остала као противник.

Када сам недавно био у Белој кући, на састанку са Мекмастером, саветником за националну безбедност председника Трампа, он је само две ствари рекао. Прво је руски утицај, друго је тероризам. Ја сам нешто у шали рекао „а какав је амерички утицај“. А он каже „амерички утицај је добар, руски је лош“.

Када вам ја то причам, неко би помислио да се ти људи шале. Али, то је правило. То пише на зиду: амерички утицај је добар, руски утицај је лош. И то ће да понавља сваки представник америчке администрације.

Како онда да се ми понашамо у тој ситуацији?
– С друге стране, Србија треба да гледа своје интересе. Наши интереси нису да се свсртавамо у неким поделама у свету. Уосталом, многи су замерали. Када је Тито умро и када је дошло до промена власти, не само после Тита, него и после Милошевића, постојала је код нас у Србији, једна велика доза подсмеха тој политици несврстаности коју је Тито водио.

Оно што је Тито тада говорио, када би сада узео тај говор и одржао на некој међународној конференцији, можда бих морао да само мало нешто са временске дистанце променим. Суштина је иста, а то је политика детанта, односно попуштања у међународним односима.

Раније су били блокови, ми нисмо били део ниједног блока, сада више нема војних блокова, али има такозваног, како они кажу, руског утицаја.

Али, и даље постоје војне алијансе?
– Постоји једна. Постоји НАТО.

А, ОДКБ?
– Али он није у пуној мери, оно што је некада био Варшавски пакт.

Међутим, у том периоду је разбијена равнотежа у свету. Зато је сада важно, да када сагледавамо све то, гледамо шта ми у смислу заштите наших националних и државних интереса желимо. А, то значи, да ми сада не смемо да стварамо нове пријатеље, али не смемо ни да губимо пријатеље.

С друге стране, ми треба да наставимо пут ка ЕУ. Али и да штитимо своје националне и државне интересе. Ми не можемо да их заштитимо, у овом тренутку, само сарадњом са западним партнерима.

Ја сам то рекао више пута, поновићу и сада, без икаквог страха да то кажем. Ја нисам овде ничији пијун, ја сам министар спољних послова Србије. Ми морамо да видимо са којим земљама делимо наше стратешке интересе. Да ли имамо неки заједнички интерес.

По понашању, које у овом тренутку, имају према нашим интересима, према српском интересу, не можемо рећи да су нам пријатељи неке западне земље. Они никада неће стати иза наших ставова, напротив на свим међународним конференцијама стају на страну Косова.

Како ћемо онда напредовати ка ЕУ без њихове сагласности, ако кажете да су нам неке земље на Западу противници?
– Нисам рекао да су нам противници, већ да нам нису пријатељи. Али су нам партнери. Треба да радимо да нам постану пријатељи. Када ће то бити, то је тежак процес и на њему мора да се ради, али на највишем нивоу, не на нивоу Хојт Јиа. Он не може да донесе те одлуке, а вероватно и неће.

С друге стране, када дођете у тешку ситуацију, коме можете да се обратите за помоћ него својим пријатељима.

Претпостављам да мислите на Русију?
– Тако је, али и на Кину. Тачно је да се Србија налази у веома деликатној позицији, али мислим да ми водимо једну исправну политику, која се пре свега базира на нашим интересима. Такву политику ћемо наставити и даље да водимо.

Међутим, не треба изгубити из вида и очекивања из Москве. Били сте са председником Вучићем тамо у другој половини децембра. У медијима се појавила информација да се статус Руско-српског хуманитраног центра мора решити у првој половини ове године. Шта кажу Руси?
– То је старо питање, које је политизовано и не бих томе придавао много велики значај. Рекао сам да је све сада обојено руском претњом, тако је схваћен пре свега у западним земљама.

Када је Орсон Велс правио радио-емисију „Рат светова“, сви су помислили да су „марсовци“ дошли на Земљу. Тако Хојт Ји и други са Запада замишљају Центар у Нишу. Као шпијунски центар, који ће да буде главни за руски утицај у региону.

Међутим, када Србија гласа на један начин, уважавајући интересе наших пријатеља, као што је Русија, онда код нас то све буде дочекано на нож. У смислу „зашто Русија тако врши притисак на нас“.

Чекајте, да ли слушате шта сада САД прича за гласање у УН? Како се односи према онима, који неће да гласају као што они траже. Последњи пример у вези Јерусалима или укидања помоћи Пакистану.

Све у свему, мислим да је време за историјско помирење. Не у региону. Не морамо ми у региону да се миримо уопште, не морамо да се волимо уопште, ми треба да научимо да живимо заједно. Али, морамо да направимо историјско помирење наших интереса са интерсима неких великих сила.

Нећемо моћи са свим силама увек да будемо добри. Ми смо увек имали стратешки интерес, који је био супротан интересу Аустроугарске или Немачке, у овом делу региону, у прошлости. У једном моменту, борба против Турске је ујединила наше и аустроугарске ставове, али су онда Енглези и други кренули да сачувају Турску.

Ми, не можемо да побегнемо из овог места. Са овог географског положаја, где смо сада. Али, морамо да тражимо, да се сагледа, како унети стабилност у регион, а она се може унети у регион само уколико се реше узроци проблема. Ако узроци проблема остану ту, где јесу, онда мислим да можемо очекивати само ескалацију тих конфликата.

Зато је Србија је спремна на компромис и да тражимо заједничке интересе. То значи да не мора све увек да буде по нашем, али да знамо да нам неко не мисли лоше. До сада нисмо имали прилику да се уверимо у то, напротив. Од стране неких земаља.

Почетком фебруара биће представљена Стратегија о приступању земаља Западног Балкана ЕУ, у првом реду Србије и Црне Горе. Колико су реални рокови који су помињу у њој, односно бар оно што смо до сада видели да ћемо 2025. постати чланица ЕУ?
– У техничком и организационом смислу ми ћемо испунити све те рокове. Србија ће да одради свој део посла. Међутим, када ће Србија постати чланица ЕУ је ствар политичке одлуке, која не мора да зависи од тога, да ли смо ми спремни или не.

Тако да ће нас чекати тешка политичка борба у наредним годинама. Нарочито, зато што је то све зачињено неким лажним симетријама и веза са преговарачким процесом са Приштином. Сваки напредак се мери, не колико смо напредовали у реформама нашег друштва, него колико смо напредовали у дијалогу са Приштином. То је веома погрешно.

С друге стране, постоји још једна опасност. То је да се напусти тај систем, да свака земља напредује према заслугама. Према доприносу, према испуњавању критеријума за чланство. Многе земље у региону сада покушавају да натерају Европску комисију да одустане од овога што је Јункер рекао. Он је истакао Србију и Црну Гору, као лидере, који треба први да уђу у ЕУ.

Покушавајући да то све буде као у приповеци Радоја Домановића „Мртво море“, ко год изрони мало горе, ти га повучеш доле. То значи да ми сви заједно треба да уђемо у исто време. То неће бити никада. Ми смо апсолутно против тога. Не зато што мислимо да су други гори од нас, него свако треба да иде брзином колико је заслужио, односно колико напредује у реформама.

На том путу ка ЕУ стоји наравно и решење косовског проблема. Да ли је могуће постићи национални консензус о том питању? Да ли је могући доћи до опште прихватљивог решења кроз унутрашњи дијалог?
– Мислим да је то само једна од фаза у том процесу, зато што не зависи решење косовског проблема само од нас. Треба да нађемо компромисно решење, које ће бити у интересу српског и албанског народа.

Или да будемо једнако незадовољни?
– То је кардинал Ришеље рекао, који није био баш склон компромисима. Он је рекао да је компромис таква врста договора, где је свако по мало незадовољан. Ми смо спремни на то. Али, овде уопште не постоји жеља за договором.

Тако да ми сами са собом, унутар Србије, треба рашчистимо шта је најбоља варијанта.

Али и то је тежак пут. Ваш предлог о подели је наишао на “нож” у јавности?
– Зато што наши народи у региону не живе реалним животом. Мало ко живи реалним животом. Сви живи на Википедији, односно на стварима из прошлости. Пошто као и у реалном животу, тако и на Википедији, ти можеш да откуцаш своју верзију историје. Тако и овде.

Нису све земље подједнако спремне и сви фактори у овом процесу подједнако спремни да иду ка компромисима. Нарочито, албанска страна, који мисли да је све решено. Десет година је прошло од једностраног проглашења независности. Нису успели да заокруже ту независности. Нису постали чланица УН, неће постати никада без договора са Србијом.

Да ли би под било којим условом било прихватљиво за нас да Приштина добије столицу у УН?
– Не знам који би они уступак они могли да направе, да бисмо ми такву одлуку донели. Ми не тражимо никакве уступке Приштини. Ми тражимо трајно решење, које ће омогућити затварање тог конфликта. У том смислу, док се не постигне то решење, никакву сагласност Србија неће давати ни за какво чланство Косова у било којој међународној организацији. То је право наше земље.

Ако је Обама рекао, ако САД имају политику, која ја лично подржавам, да нема признања Палестине, док се не договори са Израелом. Ја то исто кажем за наш случај. Али, они су признали то. Они у случају Србије и Косова воде потпуно другачију политику у односу на Израел и Палестину.

У вези нас је све специфично?
– Увек кажу да смо ми посебан случај. И сада су за Косово рекли да је суи генерис. Али, свако може за себе да каже да је посебан случај. Ми са многим великим силама имамо сличне ставове, у заштити територијалног интегритета и тако даље. Разлика је само у милијарду становника. И што је њима много лакше да одбране своје принципе, него што је то нама.

Нама су ратом срушили те принципе. Сада када неко говори о неповредивости граница, треба добро да зна да су они силом нарушили српске гранце, које су биле међународно признате. Сада кажу „нема мењања граница Косова“. То је лицемерје. Ја никада са тим нећу моћи да се сложим.

Нико неће моћи да заустави спољну политику и уопште политику Србију, која ће се руководити заштитом наших државних и националних интереса. Ми се суочавамо са великим претњама. Претњама „зашто ми радимо на томе да неке земље повуку признање“. Па се прети људима које су те одлуке донели. У Гвинеји Бисао, Суринаму… Они толико зову те земље и врше притисак, да је то просто несхватљиво.

Замислите када би Лавров или Ван Ји, кинески министар, звали своје колеге у неким земљама да повуку ту одлуку. То се никад није десило.

Са САД, Великом Британијом и Француском – ако смо партнери, морамо да тражимо барем заједничких интереса. А, то значи да се око неких ствари консултујемо. А, не да ја дођем на седницу СБ УН и они преда мном, први пут, износе да треба да се укине УНМИК, седнице СБ УН о Косову, да треба да се донесе резолуција о геноциду Сребреници, а нико нам пре тога ниједну реч о томе није рекао.

Био сам на скупу Франкофоније, са најбољом жељом. Ми смо гласали за француског кандидата за генералног директора УНЕСКО. Можда је наш глас и одлучио. Да би Француска извршила велики притисак, тако ми је рекао министар Мадагаскара, да ова земља призна Косово. На том истом скупу.

Ја стварно не могу да кажем да нам је то пријатељ. Мислим да су нам такви поступцу пријатељски. Сигурно нису. У свакодневном животу, када за неког кажете да вам је пријатељ, шта то подразумева? Ваљда се и у политичком животу то подразумева.

Не постоји скуп, када је Косово у питању, да не постоји организована група пријатеља Косова. Ја немам ништа против. Ако су заљубљени у албанску историју, ако су заљубљени у великоалбанске идеје, могу то да раде. Ми да се сложимо са тим – никада не можемо.

Када је у питању чланство Приштине у међународним организацијама у прошлој години имали смо успеха у блокирању. Међутим, нови изазови су пре Вама. Они очекују да ће ове години ући у Интерпол.
– Не знам за Интерпол, то је мало другачије. Ту је мало другачији концепт, али када је реч о УНЕСКО, пошто сам се тиме бавио, мислим да је немогуће да они постану чланица. У овом тренутку. Зависи како ће се даље одвијати ствари.

Људи треба да знају да постоје разне међународне организације, које имају различита правила. Пошто Косово има сада већину земаља које су их међународне признале, имају већину. Али, зависи каква је већина потребна, на пример двотрећинска. Негде уопште није предвиђено да неко буде члан уколико није држава-чланица УН.

То се дешавало у спортским организацијама. Они прекше статут због Косова. То је све реалност. Није нам први пут.

Волео бих да се ова година искористи да ми мало анализирамо сами себе. Да ако треба легнемо и на тај историјски кауч и политичко-психијатријски прегледамо наше ставове о националном питању последњих неколико векова. Где смо ми то све погрешили.

Изнели сте став да нам је потребно ново “Начертаније”. У делу јавности и најављено објављивање Декларације о опстанку српске нације је негативно коментарисано.
– Зато што у овој земљи, у овом региону је све легално, једино није легално да неко говори о будућности српског народа. Они су и Србе дочекивали на нож, а камоли Декларације.

Ми не треба никога да нападамо, али треба да бранимо наше интересе.

Да се вратимо на домаћу политику. Очекују нас београдски избори. Заговорник сте расписивања и ванредних парламентарних избора, док је СНС претходно донела одлука да се иде на биралишта само у престоници. За 10. јануар је најављена седница Председништва СНС. Да ли је могуће да дође до промене њиховог става, да ли сте о томе разговарали са председником Вучићем?
– Не знам каква ће се одлука донети, ја говорим генерално. Ово нису само београдски избори, зато што зависно од резултата тих избора, циљ опозиције ће бити да тиме створи једну представу, да су почели урушавају ову власт, ако им резултати буду одговарали.

Ово су избори који су веома важни, а на њима не учествују Александар Вучић и Ивица Дачић. Не учествују, зато што ми нисмо кандидати. Када кажем Вучић и Дачић, мислим на Вучићеву коалицију и ову нашу са Јединственом Србијом, као две листе. Мотивација наших бирача је вероватно мања него када су парламентарни избори у питању.

С друге стране, код ових других који се организују против нас, видите да они почињу да играју са њиховим лидерима, који ће се појављивати на листама. Ако неко хоће да се такмичи, онда је поштено барем да то буду први тимови.

Да ли су београдски избори заиста бити или не бити, како се често представља у јавности?
– Бити или не бити, то је увек мач са две оштрице, зато што мислим да у овој ситуацији, опозиција тешко може да рачуна да заиста бије такву врсту битке. Овде је сада реч о томе каква ће бити та изборна победа нашег блока. Они кроз ће то да мере, да ли је то више или мање у односу на неке претходне изборе.

У сваком случају и тиме да створе услове да дође до политичке нестабилнсти у Србији. Зато је моје мишљење да треба имати парламентарне изборе. Ако је већ у питању и изборна атмосфера, ако је већ и све друго у питању, ако је реч и о питањима власти на нивоу Србије, која ће се кроз Београд преламати и ако то већ опозиција тражи, зашто им онда не би изашли у сусрет.

Они као хоће изборе, а моле Бога да избора не буде. Ја сам био 1991-1992. године на округлом столу власти и опозиције, испред СПС. Тада смо преговарали о изборним условима. Тада је био покојни Никола Милошевић. Више се и не сећам која је странка била. Сећам се да је у једном моменту речено, неко рекао „ма нема тих услова, под којима би ми изашли на изборе“.

Овде сада имате ситуацију, да се стално неко јуначи, говори како је ова власт већ пропала, како су све то грешке, промашаји… Или када почну да причају о прошлости… Ако сам ја прошлост, онда су они плусквамперфекат или аорист.

Да ли је искристалисан став СПС о наступу на београдским изборима. Како ћете наступити, самостално или у коалицији?
– Они кажу, пошто смо се ми појавили на неким изборима у Мионици са Шешељем на локалу, то је коалиција прошлости. Чекајте, а шта је коалиција Ђилас-Вук Јермић, шта су они – будућност? Или Саша Јанковић? Ја откад знам за себе, знам за њих. Овамо Шутановац и Живковић. О чему ми причамо?

Они сада покушавају у ствари кроз то да представе, да се ми залажемо за прошлост. Онда су почели да пишу о томе, да ћемо ми сада да идемо у коалицију са Шешељем на градском нивоу. Ми никада о томе нисмо разговарали.

Наша је оријентација да требада идемо самостално на изборе. У том смислу, када кажем самостално мислим на коалицију са Јединственом Србијом. То је коалиција која дуго траје, можда и најдуже на овој политичкој сцени. Сада је 10 година, како смо у коалицији.

Овде је једино у условима, када постоје заједнички интереси, као што је било код председничких избора, ми смо подржали и имали заједничког кандидата. Тако смо спремни и да имамо заједничк листу са СНС-ом, уколико за то постоје разлози, јер ми делимо циљеве.

Али, ми нисмо исте странке. Нормално је да идемо одвојено, осим у случају, када постоје заједнички интереси.

Да ли сада постоји заједнички интерес?
– То је ства политичког договора. Ако са неким треба да се договорамо, то је СНС и Александар Вучић. Ми ћемо следеће недеље имати разговоре на ту тему. Главни одбор СПС је донео одлуку да ћемо на изборима наступити или у коалицији са СНС или самостално са Јединственом Србијом. Уколико идемо самостално, наш кандидат за градоначелника је Александар Антић.

То су опције о којима се размишља.

Значи, радикали отпадају? Појавила информацијама у јавности у да Запад негативно гледа на Вашу коалицију са радикалима.
– Ми нисмо о томе уопште разговарали. То није била тема разговара, то су биле новинарске спекулације. На томе је опозиција највише инсистирала. Желели су да покажу да је цела наша коалиција у прошлости. Да пребаце рефлекторе са своје прошлости.

Политички противници, али и поједина истраживања СПС у Београду виде око цензуса. Како то коментаришете?
– Што се тиче тих истраживања, што се тиче многих од њих, ми смо већ одавно избрисани са платног списка, или како се у војсци каже скинути са хране. Ја већ 17 година живим живот и водим странку, која је већ била сахрањена.

Па нас нису могли да униште ни НАТО бомбе. Постоји стабилно бирачко тело наше странке. На прошлим изборима у Београду освојили смо 11 одсто и сада очекујемо двоцифрен резултат, када бисмо самостално изашли на изборе.

Ми са Вучићем има две различите идеологије, две различите концепције, али имамо заједничке интересе, а то је да радимо за будућност Србије.

Неспорно је да ћемо ми сабирати наше мандате, и сигуран сам, како год да идемо – заједно или одвојено – да ће тај збир бити више од 50 одсто и да ће то бити још једна победа коај ће допринети стаиблности.

Рекли сте да сте преживели Вучићев цунами. Шта сте мислили под тим?
– Цунами је један талас, који потопи све остало. То се десило после 2014. године. Готово све друге странке су уништене. Видите, какви су њихови резутати.

Одавно ниједна странка није имала толико висок рејтинг у континуитету, као што је то СНС. У том смислу је тај цунами могао и да буде смртоносан и за СПС, али смо ипак успели да сачувамо нашу странку и у тим условима.

Какву сарадњу имате са премијерком Аном Брнабић и како генерално оцењујете рад новог кабинета у Немањиној 11?
– Пошто радим специфичне послове, углавном моје надлежности се углавном односе на спољну политику, где се у највећој мери консултујем са председником Републике. Што се мене тиче није се много променило. Са Аном Брнабић имам коректне односе и сарадње. Једноставно свако ради свој део посла.

На крају – празнична порука за грађане Србије?
– Једноставно желим да постанемо земља која ће бити досадна. Срећни су они народи, како је говорио Монтескије, који имају досадну историју. Ми, нажалост, немамо досадну историју. Зато можда и нисмо најбоље прошли у тој историји.

Извор: Телеграф

фото: Владимир Миловановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *