Најновије

Божићни интервју Ивице Дачића за “Ало!“: Морамо више да радимо на очувању наше традиције и породичних вредности Вести

Прославио је “Миљацку“ својим певањем, шармирао Кетрин Ештон пољупцима у руку, на политичкој сцени Србије је пуних 27 година и скоро сви мисле да се о њему све зна. Ипак, Ивица Дачић, шеф Социјалистичке партије Србије и министар спољних послова, у божићном интервјуу ексклузивно за “Ало!“ открива многе ствари о којима до сада никада није причао.

Нема свадбе или весеља на којима гости не помисле на Ивицу Дачића када крену чувени стихови: “Ко би реко чуда да се десе…“ Ипак, мало ко зна да је он једини човек на свету који је, веровали или не, певао у Јелисејској палати, и то на наговор Франсое Оланда, тадашњег председника Француске.

Јесам певао сам тамо. То је било на Самиту ЕУ и земаља западног Балкана. Завршни део тог самита била је вечера на којој су били премијери и министри спољних послова. На том пријему били су Оланд, тадашњи председник Француске, Ангела Меркел, Федерика Могерини и други. У једном моменту је дошао ред на Едија Раму да говори. Он је у свом говору рекао да би волео да му отпевам “О, соле мио“. Само сам се насмејао. Међутим, када су сви говорници завршили са својим излагањима, устао је Оланд и рекао: “ Ајде сада да чујемо ‘О, соле мио“’. Устао сам и рекао: “Не могу да певам док не питам премијера. Знате, у току је формирање Владе, треба да ме човек избаци због понашања.“

Тамо нема оркестра, озвучења, нема ничега… И онда сам отпевао ту песму. Сећам се, тада су скочиле Федерика Могерини и Ангела Меркел да ми се захвале. Оланд је рекао: “Ово је најбољи министар на свету“, а ја сам му рекао: “Реците то Вучићу, да он то има у виду.“ Оланд ми је тада рекао да никад нико није певао у Јелисејској палати, чак ни Павароти.

Ипак, певали сте Ангели још који пут?

Јесам. Иста ствар догодила се у Трсту на следећем самиту, само што је тада био Макрон уместо Оланда. Меркелова је тада устала и рекла: “Ајде Ивице, отпевај ‘О, соле мио’, и ја сам отпевао, али сам и додао песму ‘Санта Лућија“. Ангела је била презадовољна, а италијански министар је ишао по Трсту и викао: “Гранде Ивица“. Морам да признам да је Ангела Меркел била више него коректна. Устала је и рекла свима: “Нема снимања.“

Да ли сте певали Путину?

Њему нисам никада певао. Увек смо организовали неке формалне састанке, али смо зато Шојгу, Лавров, Рогозин и ја много пута певали и све песме апсолвирали. Шојгу је, што је многима чудно, експерт да пева „Подмосковске вечери” у џез стилу.

Која је прва утакмица коју сте одгледали?
– Не могу да се сетим. Знате, ја сам живео у Житорађу и Нишу, а у Београд сам дошао 1985. године, после служења војске. Тако да као мали нисам ишао на утакмице Звезде и Партизана, него на мечеве локалних клубова.

Да ли сте се бавили спортом?

– Јесам. Играо сам фудбал и рукомет. У рукомету сам био на позицији пивотмена, а у фудбалу сам играо задњег везног.

Зашто сте отишли са функције у КК Партизан?

– Годинама сам био у КК Партизан и данас колико могу помажем том клубу. Тада је такво време било, дошао је 5. октобар и да би сачували клуб, Дивац, Даниловић и ја смо се договорили да се ја повучем, а да Владе преузме клуб. Саша Даниловић се тада повукао из активног бављења кошарком и преузео потпредседничко место. Иначе сам веома добар пријатељ са њима, као и са Ђорђевићем, Паспаљем, а најближи ми је, свакако, Саша Даниловић, с којим се често виђам и дружим. Морам да кажем да сам признања добијао од навијача Партизана и после 5. октобра. Они су се чак и бунили што сам се повукао. Ја ту нисам имао никакав политички интерес, напротив. Лакше ми је да се не бавим спортом. И данас ме разни терају да прихватим неке спортске функције у Партизану, али то ми не треба.

Да ли се Цеца наљутила због вашег интервјуа са Карлеушом?

– Није се љутила због Карлеуше. Посао је посао и она то схвата. Цеца је моја права пријатељица. Нећу да кажем школска, јер се она стално због тога љути, пошто испада да смо иста генерација. Она је седам година млађа од мене, али смо заједно расли, ишли у исту школу. Она ми стално каже: „Ми смо само ишли у исту школу, нисмо школски другови.“

То значи да желите да се подмладите?

– Тако испада. (смех) И да хоћу, не могу да сакријем своје године. Дуго сам у политици, већ 27 година. Ја сам растао и старио пред очима грађана и људи када гледају мене, гледају и себе. Ако не могу да виде колико су се они променили, нека виде мене.

Често вас доводе у везу са неким певачицама и женама из јавног живота, како на то гледате?

– Не могу ни сам више да пратим шта све пишу и с ким ме повезују. Сећам се, било је то давно, одем са супругом на концерт Аце Пејовића. Супруга је седела са моје леве стране, а Гога Секулић са десне. Сутра у новинама прочитам наслов: „Нова афера на помолу. Ивица Дачић у вези са Гогом”, а на слици коју су објавили налази се и моја жена, која седи поред мене. И шта онда причати? Ја сам човек у годинама, сада више гледам ко ће да ми буде снајка него што ја имам нека интересовања.

Како сте славили Божић када сте били мали?
– У то време се Божић славио на традиционалан начин. Зна се када се уноси бадњак, када се он пали, затим смо имали положајника. Данас мало која кућа зна шта је то. Положајник је био главни у кући, тако је било и код нас. Када он долази, све се спреми, постави се доручак и све редом… Од њега је зависила година, данас је то све изгубљено.

Зашто кажете да је све то данас изгубљено?

– Знате, данас када причам мојој деци да није било компјутера, телевизијских програма, мобилних телефона, ћерка ме пита: „Шта сте радили уопште?” За њих је то непојмљиво. Ми смо као деца живели за то да изађемо напоље. Родитељи су нас једва у кућу утеривали, а ми сада не можемо децу да истерамо из куће и одвојимо их од мобилних, компјутера и осталих чуда. Немам ништа против развоја технологије, али не мислим да то доприноси здравом животу.

Шта још не штима данас у том погледу?

– Ја имам и велике примедбе на наш образовни систем и то годинама причам, али нико неће да чује. Заиста мислим да недовољно радимо на очувању наше традиције и породичних вредности. На пример, на западу се тачно зна, дочекаш Божић и после тога идеш на распуст, а код нас Божић пада усред одмора. Тиме се подстиче да деца за Божић не буду код куће. Ја сам много година провео сам за Божић јер су ми деца са супругом негде на распусту, а ја због обавеза не могу да будем с њима.

Како то да Дачић као најбољи студент ФПН-а свих времена није наставио да се бави научним радом?

– Терали су ме професори да наставим са научним радом. Имао сам и бројне понуде да се бавим новинарским послом, пре свега на РТС-у. Писао сам у „Дуги” код Марића, он ми је био уредник. Тад су биле познате „Омладинске новине”, за које сам такође писао. Некако су ми бављење политиком и научни рад били неспојиви.

Од самог почетка бављења политиком сте на високим функцијама, па и данас.

– Тако се задесило. Искористио сам својих пет минута и 27 година сам у највишим политичким форумима. Стално причам да је сваки главни уредник будући бивши. Солжењицин је то рекао, а ја не желим да будем бивши и зато нисам постао новинар. Међутим, то може да се каже и за политичаре. Зачас се заврше мандати и престану функције. Зато је важније да се у животу научи како се пењати уз мердевине, али и како низ њих силазити. Знате, све оне људе које срећемо док се пењемо срешћемо и када се спуштамо, зато се о свему мора добро водити рачуна. Ја се те девизе држим. Власт ме није променила.

Како комуницирате са Меркеловом?

– Комуницирамо, веровали или не, на руском. Одлично говорим руски, а она се и даље добро служи њим и тако комуницирамо

Медији су вас често прозивали због дружења са Шарићем и другим „опасним момцима”?

– Свако коме нешто није јасно нека погледа шта сам ја то зарадио за све ово време. Јер ако се неко удружује са криминалним групама, он то ваљда ради из неког интереса. Шта је ту мој интерес? Откако сам постао министар, а сад ће 10 година од тога, моја имовина је иста. То је најбољи одговор на таква питања. Што бих се ја бавио криминалом? Увек има тога да неко покушава да вас држи у шаци неким наводним сумњама, као што је то урађено мени са Шарићем. Уцењивали су ме и блатили. Све сам то издржао. Хвала богу да је Шарић дошао и да може да каже све о нашем дружењу. Само једну ствар треба да га питају још, а то је шта све има да каже о другима. Ја му сигурно нисам помагао и он је признао да му ја нисам изашао у сусрет ни за оно за шта ме је молио.

Ко је то покушао да вам смести?

– Демократе и Тадићев кабинет су покушали да ме наместе. Како сам одједном постао проблематичан када сам почео с Вучићем да сарађујем, није ми јасно. А до тада сам био добар. Палма је Ракића звао „гестаповац“ и рекао је да ће да му купи аутомобил из Другог светског рата јер му само он фали.

Зашто вас нема на друштвеним мрежама?

– Немам профиле на друштвеним мрежама. Немам анимозитет према томе, али има на десетине лажних профила под мојим именом и боље је да сви знају да су сви они лажни. Сви знају да је веома тешко да се лично управља профилима и нећу ја да зависим од тог човека који ми одржава профил и да размишљам да ли ће се он сетити нешто да напише и шта, и коју слику ће да стави.

Да ли је то случај и са саветницима у министарству?

– Ја сам министар који код себе држи сваки папир, јер не верујем никоме. Јер тај што би требало да чита папире уместо мене не зна шта је за мене важно. Мене често, на пример, занима и колико је скуп душек који је нека амбасада купила, или бојлер, а занимају ме и многе друге ствари, што можда некоме није занимљиво. Зато ја не могу да верујем некоме и да имам некога да ме саветује и да уместо мене пише нешто.

Да ли сте се љутили на индексовце деведесетих, кад су прозивали вас и Милошевића?

– Не знам за Слобу, ја се никада нисам љутио. Мени је то било и занимљиво да гледам. Добар сам и данас и са Кесићем, Мићком, Иваном Ивановићем. Никад нисам реаговао на те ствари и нећу. Некад чак и буде добар неки виц.

Шта бисте пожелели грађанима за Божић?

– Волео бих да им сваки дан буде као Божић, јер не излазе новине, политичари се не оглашавају, једна велика нирвана.

Да ли је отворен конкурс за снајку?

– Ја га нисам отворио, али Лука јесте. Хтео бих да што пре постанем деда, а онда ми жена каже: „Буди ти шта хоћеш, ја нећу да будем баба.“ Лука ми одговори: „Чекај, за једно десетак година.“ (смех) Једноставно је тако. Ми се сад налазимо у годинама када размишљамо о деци и њиховој будућности.

Извор : Ало!

фото: Ало/ Марко Ђоковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.