Најновије

Интервју Бранка Ружића за Телеграф.рс: Имамо најбољу листу и најискуснијег кандидата за градоначелника Вести

Један је од најбоље оцењених министара Владе Србије, али да ли је могло боље? Када ћемо коначно укинути ФТ1П, али и шта очекује од београдских избора? Да ли нас очекује нешто узбудљивији конгрес СПС, али и да ли Слободан Милошевић заслужује споменик у Београду, само су нека од питања, која смо поставили Бранку Ружићу, министру државне управе и локалне самоуправе и потпредседнику СПС.

Један сте од најбоље оцењених министара Влада Србије у протеклој години. Да ли сте Ви лично задовољни својим радом, да ли је могло боље, пошто у школи, три минус односно 2,8 и није баш за похвалу?

– Пре свега, ја ни у школи нисам био 5,0, мислим да је то одлика оних који су заиста штребери. Више волим да радим у тиму. Мислим да је то оцена која наравно задовољава, ако је то неки политички политички барометар, свих оних министара који раде у Влади.

Мислим да је важно да Влада као тим функционише одлично, да постижемо резултате које смо пројектовали, као задатке, као циљеве. Само Министарство, са људима који се налазе у њему, од државних секретара, помоћника којих има седам, свих службеника који заиста предано раде, Министарство који броји само 120 људи, а спроводи толике послове, мислим да је заслужило већу оцену.

Што се тиче мене лично, мислим да је то мање важно. Имајући у виду да управо Министарство ради на реформи јавне управе, нарочито што је то од изузетне важности за државу Србију и за њене грађане и грађанке и за привреду и за наш менталитет који морамо реформисати, мислим да је значајно да се једна оваква оцена, каква год била, добије, јер то јесте један подстрек за све те људе, да наставимо да радимо на тим процесима.

Ја само кормиларим тим процесима. Добру основу је поставила актуелна премијерка Ана Брнабић. Мислим да и она има заслуге за ту оцену, а моје је да наставим, можда унапредим и убрзам те процесе. То и радим.

За тренутак ћу се вратити на портфељ, који сте претходно обављали, а ради се о евроинтеграцијама. У светлу тога да следи објављивање Стратегије о приступању земаља Западног Балкана ЕУ. Колико је реално да испунимо услове који су стављени пред нас и да те, сада већ фамозне, 2025. постанемо чланица?

– Мени је била привилегија и част, да сам био министар у време када смо отворили преговоре са ЕУ. Мислим да је моја колегиница, и са факултета и у Влади, Јадранка Јоксимовић унапредила тај процес, заједно са Тањом Мишчевић и са читавом екипом.

Сматрам, не само да ћемо испунити те стандарде и услове, већ ћемо реформе спровести на прави начин, уз сва она штуцања које постоје, нарочито око поглавља 23 и 24, која су есенцијална поглавља, мада ниједном не бих дао ексклузивитет. Али, сматрам у том домену можемо урадити много.

Што се тиче ресора, на чијем се челу сада налазим, управо је реформа јавне управе, један од три каријатидна стуба или критеријума, по којима држава Србија може или не може, испуњава или не испуњава услове да постане чланица ЕУ.

То је оно што се везује за поглавље 23 и 24, односно конкретно у Вашем случају, поглавље 23 пре свега.

– Конкретно везује се за многа поглавља, зато што се ради о реформи јавне управе и то је нешто што заиста има много шири обухват, него што би изгледало у старту. У том смислу, наше Министарство, али и читава Влада Србије раде на том пољу, јер су то комплементарне ствари и морамо имати интерресорни приступ, а понекад свеобухватни.

Важно је да сви министри, који се тиме баве, то разумеју. Када погледате, како та реформа тече, морам да кажем, да је веома тешко понекад објаснити неком службенику, да је ово 21. век, да је процес дигитализације.

Када кажете дигитализација, неко мисли да је то технолошки процес. Ја мислим да је то пре свега социолошки процес, један феномен којим се морамо бавити на прави начин и схватити да такви процеси практично олакшавају оном крајњем кориснику, а то је управо грађанин или грађанка Републике Србије.

Када то будемо сви схватили, мислим да ће нам бити много лакше.

Када ћемо имати комлетну електронску управу? Када ћемо тотално прећи на тај начин опхођења свих јавних служби према грађанима, да се решимо шалтера, чекања, такси?

– Рећићу вам да је интенција, барем када ја размишљам о томе, да не сме бити тотална електронска управа. Зашто? Зато што је логичније да схватимо да иако живимо у 21. веку, утврдимо параметре, утврдимо структутуру нашег становништво, образовање, приступ интернету и да ли то све могуће спровести у тоталном капацитету.

Мислим да није. Али, оно што је могуће и оно што радимо и оно што је и ово Министарство урадило, то је да ћемо у овој години наменити 50 милиона динара за пилот-пројекат „Јединствено управно место“. То практично значи, да сваки грађанин, који има неку управну ствар да реши са државом, може да реши на једном месту, уз љубазне службенике, уз коресподенцију свих служби међу собом, а да њега не интересује шта смо електронски од докумената разменили.

Да основу упита који он искаже, да ли је то извод из матичне књиге рођених, венчаних, умрлих, да ли је то упис у АПР, да ли је регистрација возила или издавање путне исправе, он може физички да дође по тај документ или не мора, јер може он-лине да поднесе упит, али мора, на пример, да узме пасош, јер он не може бити електронски.

У сваком случају, мислим да то олакшава и то јесте један својеврстан процес дигитализације. Попут пројекта, који је промовисала Ана Брнабић, е-беба или „Бебо, добродошла на свет“, функционише у преко 50 породилшта у Србији. Мислим да је то прави начин. Показатељ при једном срећном догађају. Када супружници дођу на порођај, породиља се порађа, имате неког службеника који је задужен да обавести онога које у пратњи и електронски добијете све папире, оног тренутка када изађете из породилшта са бебом, ви сте све те папире добили.

То је по мени, неки баланс, између тоталне електронске управе, која ће бити свакако тотална, али у погледу подастирања тих сервиса крајњим корисницима, односно грађанима, она не може да буде тотално електонска управа. С друге стране, свакако у комуникацији између разних државних органа, она бити тотално електронска.

Али, бићемо барем лишени чекања у реду?

– То је оно што јесте управо „Јединствено управно место“ и зато кажем пилот-пројекат. Видећемо шта ће се догодити. Мислим да ћемо то спровести у дело средином године у 3 до 5 градова средње величине, да видимо како се то просто прима.

То је на један начин борба против корупције, сиве економије, бирократизације, губљења времена. Када дођете по неку дозволу, па неко неће то да вам изда, чекате 15 дана или месец, а ви сте платили за ту услугу. Мислим да ће се то управо показати, као у неким другим земљама.

Имао сам прилику да то видим у Албанији, Грузији и Азербејџану – тамо се то примењује. Када овде поменете те земље, сви мисле да су они неколико векова иза нас, они су, нажалост, у том делу, око тог „Јединственог управног места“, много испред нас.

„Јединствено управно место“, као пионирски подухват, већ постоји у неким општинама у Србији, попут Градске општине Звездара. Не у том облику, али у сваком случају, функционише већ дужи низ година.

Мислим да је то добар модел, по коме ћемо олакшати грађанима и привреди и свима онима, који су корисници тих услуга државних органа.

Када помињемо малопре евроинтеграције и поглавље 23, које је битно за националне мањине, што јесте у Вашем портфељу, треба рећи да је ове године повећан Фонд за националне мањине. У које сврхе ће бити искоришћен тај новац?

– Треба рећи да тај Фонд није коришћен 15 година, 2002. је формиран. Тада је опредељено неких милион и 800 хиљада динара. То је тада била солидна свота новца. Када сам преузео ресор, рекао сам да је то потребно покренути. Искористили смо поменута средства, аплицирала су разна удружења са префиксом „националних мањина“, односно са амбицијом и интенцијом да афирмишу вредности националних мањина које живе у Србији.

Тај конкурс смо завршили. Оно што је добро, да смо тај Фонд у великој мери увећали вишеструко и да ћемо у овој години у сарадњи са Координацијом националних савета националних мањина определити за које намене ће то ићи.

У прошлој години је то било пре свега намењено информисању на језицима националних мањина. Колико видим интенција и жеља те Координације је да та средства буду опредељена у те сврхе. Простор да аплицирају имају сва удружења и НВО, која се баве тим питањима. Мислим да је то само један од делића мозаика, који се зове Министарство државне управе и локалне самоуправе, а да то грађани и не знају.

Имамо и тај Фонд, имамо Фонд односно средства која су намењена и за „Јединствено управно место“ а тичу се сектора за развој добре управе, имамо Фонд за локалне самоуправе…

Фонд за локалне самоуправе је такође повећан – са 10 на 320 милиона динара.

– Када кажете колико је повећан, то изгледа сада историјски, да је феноменално… Нису то велика средства, али када имате у виду, да је то прошле године било 10 милиона динара, онда је то фрапантни помак. Ми ћемо конкурс расписати већ почетком фебуара.

Локалне самоуправе су те које ће определити приоритетне пројекте, са којима ће аплицирати на конкурсу. Народски речено – колико пара, толико музике. Толико има средстава, намена је сасвим јасна. Велики део иде на инфраструктурне пројекте, други део је везан за електронску управу, а сагледавали смо могућност да се одређене културне и спортске манифестације потпомогну. Сагледаћемо да ли је то могуће и у складу са регулативама. Уколико је могуће, и ту ћемо определити један скромнији део средстава.

У сваком случају, мислим да ће то побољшати амбијент, како пословни, тако и животни, у оним општинама које буду добиле на конкурсу та средства.
Да пређемо на политичка питања. Пред нама су београдски избори. СПС на њих иде са Јединственом Србијом. Ваши политички противници, али и поједини аналитичари, предвиђају не баш сјајан резултат, виде вас око цензуса. Како то коментаришете?

– Није то први пут. Многи аналитчари просто некада истражују јавно мњење, него га формирају. То је легитимно и није спорно. Оно што сви ти аналитичари веома добро знају, многи од њих нису ни били рођени када је Социјалистичка партија Србије била основана.

Ја нисам приметио да је било која друга традиционална политчка странка у Србији опстала толико дуги низ година, а да је играла веома значајну улогу у трасирању разних стратешких праваца развоја земље, реформисања државе, сучељавања са неким изазовима и тако даље. Нарочито у последњој деценији прошлог века.

Наравно има странака, које су традиционалне и јесу опстале, али нису заисте играле кључну улогу у неким периодима у ових 28 година. Очекујем наравно одличан резултат.

Шта би за Вас био одличан резултат?

– Оно што очекујем да тај одличан резултат определи формирање стратешке коалиционе власти у Београду. Када кажем определи, у смислу да наша стратешка сарадња са СНС-ом се не доводи у питање, али мислим да чињеница са СПС-ЈС имају своју листу, само даје на значају и листи СНС и нашој стратешкој сарадњу и даје ветар у леђа и једну нову нијансу, драгоцени квалитет, читавој тој политичкој утакмици.

На нашој листи имамо најискуснијег кандидата за градоначелника, кога смо определили много раније, када нисмо још договорили да ћем ићи самостално са нашим традиционалним партнерима из Јединствене Србије или на некој широј листи. Мислим да је управо чињеница да је Александар Антић поред тога што је министар, пре свега био препознатљив у Београду, по свим оним функцијама које је обављао у престоници, још од 2004. године.

Мислим да нам то даје за право да кажемо да смо понудили заиста квалитетног кандидата, којих је сигурно било још, али смо сви стали иза њега, јер сматрамо да он има тај квалитет да може да понесе то бреме одговорности у Београду.

Али је важно, што ми на тој листи имао плејаду асова, дама, господе, доктора, професора, глумаца, спортиста. Ако је ту један Александар Каракашевић, професори Шћепановић и Ђукић, ако је ту Јелица Сретеновић, ако је ту председник Удружења књжевника Србије, плус политички асови попут Предрага Марковића и многих других који се налазе на тој листи, хајде онда да будемо реални да поредимо све листе.

Ми се деичимо нашом листом. Сигуран сам да се и СНС дичи, са правом, са својом листом. Дајте да видимо и ове друге листе, да то све упоредимо, да кажемо која је то листа најбоља по именима и по структури.

То ћемо видети 4. марта.

– Ја сам сигуран да је наша најбоља. Направите он-лине истраживање на Телеграфу. Ако наведете 15 неких препознатљивих, наша ће сигурно победити.
Уверени сте да ћете поново формирати власт у Београду са СНС-ом?

– Наравно, мислим да је то стратешки правац и нешто што би требало да буде отелотворење нечега што постоји дужи временски период. Ми имамо заиста сјајну сарадњу. Што се тиче Београда, имали смо је и у ранијем периоду. Имамо кадровски потенцијал, што је свакако потребно за кормиларење разним проблемима које имате у једном мегалополису који Београд постаје.

Наша сарадња, пре свега људи који су задужени на тим одговорним местима, је таква да даје резултат. Председник Скупштине града Никола Никодијевић веома успешно обавља ту фнкцију, мада то немате прилику да видите у неким директним преносима, нити је то толико битно или значајно за грађанке и грађане Београда. То је по мени много значајније него неке друге скупштине. Мислим да је веома успешно радио тај посао.

Тако да очекујем да се настави та сарадња, да буде још више ојачана и да се настави са реализацијом свих оних пројеката, који су већ отпочели.

Да ли су београдски избори заиста били или не бити, како се често представља у јавности?

– Рекао бих да су сви избори, који опредељују у великој мери један велики корпус бирачког тела да гласа за једну, другу, трећу или четврту страну, бити или не бити. У једној држави и друштву, које је у транзицији, свакако да београдски избори јесу веома значајни, јер они опредељују и будуће кораке и председника Републике и Владе Србије.

Мислим да је то бојиште на коме је најтеже победити. Када погледате, управо та истраживања јавног мњења да СНС, а и СПС има мањи број потенцијалних бирача у Београду, него што је то случај када узмете свеукупно и Војводину и централну Србију и југ и исток и запад, заједно са Београдом.

То јесте бојиште на коме треба храбро изаћи на мегдан. Мислим да неће бити проблема, да ће свакако после тих градских избора бити јасно да ће онај део опозиције који се кити разним демократским, квазидемократским, либералним вредностима однети неких 30-35 процената гласова, да ће они архаични десничари и националисти, које ми не видимо у свом видеокругу, али је легитимно да и за њих неко гласа – однети неких 5-6 процената.


Значи, по Вашој математици, отприлике 55 одсто ће освојити владајућа коалиција?

– У мандатима између 55 и 60 одсто сигурно ће бити на овој страни, што је и природно. Мислим да је ред да Београђанке и Београђани заиста се определе према ономе што је рађено и урађено, а не према томе да ли воле Вучића или не.

Ако ће тако, а видим да опозиција води такву кампању да говоре свашта о председнику Републике, ако им је то кампања, нека наставе. Покушавали су и на председничким изборима, то је онда супер. Онда ће бити 70 одсто мандата на овој страни.
Кога онда у опозицији уопште видите као озбиљног кандидата, ако већ тако кажете и упоређујете листе?

– Када погледам коресподенцију и комуникацију међу њима самима, рећићу вам ко је озбиљан онда када они буду рекли ко је за њих озбиљан. Зашто бих се ја бавио опозицијом? Када видите одакле су проистекли, у колико колона су се разделили, какви су их интереси увезали, онда вам је јасно, не мени или вама, него неком детету од 7-8 година, о чему се ту ради.

Тако да ја о њиховој озбиљности немам намеру да говорим.

Неретко се у јавности односи у СПС, гледају кроз призму односа Вас и Ивице Дачића. Зашто?

– Зато што смо најинтересантнији. Не знам шта више треба да причам о односу Дачића и мене, или мене и Дачића. Знамо се, пријатељи смо. Он лепо пева, ја не певам лепо. Ја волим да слушам њега када пева. Брилијантан је политичар. Ја сам можда мало слабији од њега, али сам и млађи десет година.

Али, стално помињу то, однос мене и Дачића. Код нас у том руководству има још 10-15 еминентних људи. Мало бих да ми се скину са грбаче, па нек причају о односу њега и неког другог. Или је то интересантно. Или имамо неку специфичну тежину, или наш однос има специфичну тежину, па је толико интересантан.


Ове године би требало да се одржи 10. конгрес СПС. Да ли треба да очекујемо промене у руководству странке, али и какве су Ваше амбиције у том смислу?

– Ми увек правимо промене. Ми смо 2003. године, када је Дачић по први пут изабран за председника, тада Главног одбора, још је Милошевић био жив, практично преузели кормиларење странком. Спровели еволутивне реформе, унутрашње реформе, нисмо правили револуцију.

Мислим, да врло мудро водимо ту политику, не дозвољавамо да политика води нас. У сваком случају, и Дачић, и сви ми који смо у руководству заједно са њим, на такав начин замишљамо тај идући Конгрес. Тако да је свака нова промена једна нијанса више у позиционирању СПС у амбијенту у коме политички треба битише.

Нисмо ми идолопоклоници, нити робујемо неком култу личности, тако да све радимо заједно. Нити би ми били ту да није било нашег договора и да није било Дачића, нити би Дачић био ту да није било свих нас заједно, да изаберемо најбољег међу нама за председника.

Мислим да је он својим досадашњим политичким деловањем показао да је, ако не најбољи, онда најбрилијантнији или најуспешнији политички ум у новијој политичкој историји у Србији. Показао је то избором 2003, па 2006, па 2010, па 2014, па сада вероватно и 2018. године, пошто он стално прича како ће да се повуче, ја стално причам да неће. Просто човек не може, мислим да његов ментални склоп и физиономија то не дозвољавају.

Какав је Ваш став? Да ли треба да остане на челу СПС?

– Нема ту става. Шта има да причам о томе. Ми смо један тим, који очигледно даје резултате. Шта сада треба да експериментишемо, да мењамо? Не видим разлог.

У сваком случају, очекујем да ће тај Конгрес бити један искорак напред. Мислим да СПС има много тога што још увек није постигла и достигла. Мислим да можемо много тога да иновирамо, да још више подмладимо наша руководства на терену, да иновирамо нашу политику и да је ускладимо, као што смо је сваки пут усклађивали када су биле конгресне године, са политичким амбијентом у коме се налазимо.
Како оцењујете иницијативу почасног председника СПС Милутина Мркоњића да се подигне споменик Слободану Милошевићу у Београду?

– Пре свега чуо сам разне ружне речи на ту тему и на ту иницијативу. Када дође од једног, рекао бих, национално, регионално, европски, планетарно познатог прегаоца, инжењера, какав је Милутин Мркоњић, па га онда нападну у неким листовима, зато што је наводно узимао паре од Дафине, стварно не знам шта је проблем.

Ево ја нећу да дајем оцену, нека историчари дају оцену шта мисле о Слободану Милошевићу. Мислим да је најбољи лек, ево позваћу све, пошто не можемо сада да истражујемо јавно мњење – 4. марта референдум. Сви који мисле да Милошевић треба да добије улицу или споменик у Београду, да је завредео пажњу, нека гласају за листу СПС-ЈС.

Ту ћемо видети, шта они мисле о тој идеји, а шта мисле ови који су против те идеје. А да не причам, да би неке друге листе, које ће вероватно добити већи број гласова од нас, такође подржали једну такву иницијативу.

Мислим да је неспорна једна чињеница. То је да је Слободан Милошевић историјска личност. Мало је државника у нашој историји било који су имали тај формат државника. Да ли је чинио грешке? Јесте. Да ли поред свих оних који имају споменике у главном граду Србије, па имамо и стране државнике – које су неки други који нападају ову идеју, промовисали и стављали зато што смо добијали кредите – да ли поред свих њих може један човек, који је 10 година био председник ове државе, добио подршку од грађана Србије, да добије неки мали споменик или неку уличицу?

Ако грађани неће, не морају. Када питате мене, ја ћу рећи да или не. Али је поента да се грађани определе, тиме што ће подржати листу СПС-ЈС и тиме ће изнети свој став и о иницијативи почасног председника СПС Милутина Мркоњића.

Морамо да баштинимо и традиционалне вредности, али морамо и да се реформишемо. Не можете заборављати на историју, ако хоћете да идете у бољу будућност. Из историје извлачите поуке. Из грешака које је тај Слободан Милошевић чинио.

Али, хајде да се сада подсетимо Републике Српске. Ко је издејствовао да она постоји? Ко је то урадио? Да ли је то урадио Тадић, Ђинђић? Хоћемо да причамо о резолуцији 1244? Ко је то издејствовао? Поред војске, грађана који су трпели бомбе 78 дана. Ко је то политички завршио? Сви се заклињемо. И плејада ових претходника. И ми се сада закљињемо, причамо о резолуцији 1244.

Зато је он завредео пажњу, јер је имао формат државника. Па погледајте Черчила. Је л он није правио грешке? Па сви су правили грешке.

Поређења Милошевића са неким ретроградним владарима или државницима, председницима, мислим да је крајње политички некоректно. А, ова тема, мислим да је баш слатка и може да се сада експлоатише у кампањи и на тим изборима. Ево, понављам позив, нека се грађани изјасне. Мислим да ћемо добити бар још једно 5-7 одсто више на основу ове иницијативе.

И Ви сте емотивно доживели убиство Оливера Ивановића. Добро сте упознати у прилике на Косову и Метохији, с обзиром на то, да неретко тамо одлазите. Какав развој прилике тамо очекујете?

– Пре свега мислим да је то једна велика трагедија за његову породицу, за све нас, који смо га познавали. Не могу да кажем да смо били блиски пријатељи, али смо заиста били блиски када год смо видели и разумели смо се. Мислим да је он био један упечатљив политички лидер. Понекад тврдоглав, својеглав у ономе што жели да испуни, али углавном оно што је трасирао, успео је да изугра до краја.

На трагичан начин је завршио и мислим да је одговор Београда и председника Република, најбољи и најхрабрији могући у моменту, када се све ово издешавало. Одлазак на Косово и Метохију и све оно што се тог дана дешавало, у једној директној комуникацији председника Вучића са нашим сународницима доле, мислим да је показатељ да је председник Вучић заиста показао један државнички приступ и самој трагедији и самој ситуацији и амбијенту у коме се овај регион налази.

Није повлачио погрешан потез, већ је направио један позитиван искорак и у својим говорима послао јасне поруке и Приштини, и Бриселу, и Вашингтони, и у Пекингу, и свима који су на овај или онај начин инволвирани у проблематику косовског Гордијевог чвора.

Мислим да је важно да се тензије смири, да се дијалог настави и да будемо реалистични у погледу те нормализације односа између Београд и Приштине. Да просто сагледамо, да понекад није добро да стављамо проблеме под тепих, него да поучени неким историјским дешавањима, неке ствари у циљу смиривања свих тих тензија у региону, понекада изнесемо на својим плећима. А не, да константно забијамо главу у песак.

Мислим да су председник Вучић и министар Дачић, они политички лидери, који могу један такав, веома бременит процес доведу до краја. До краја у коме ни Београд, а ни Приштина неће бити до краја задовољни. Али, морамо бити реални.

Мислим да је та реалност, нешто што је најважније. Мислим да је овај унутрашњи дијалог, на неки начин трасирао пут, и он још увек траје, али даје монге одговоре на питања, која можда нисмо постављали међу собом. Драго ми је, да ова трагедија која се догодила није била окидач за неки суноврат и за неки повратак у прошлост, него је управо на својим плећима председник Вучић то понео веома одговорно.

Надам се да ћемо, не само примирити те тензије, него и унапредити те односе и приводити полако неком крајњом епилогу, који свакако не треба ни на који начин да значи урушавање наших државних и националних интереса. Али, мора да значи реалистичнији приступ, а не искључиво емотиван.

 

Извор: Телеграф

Фото: А. Налбантјан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.