Intervju Branka Ružića za Telegraf.rs: Imamo najbolju listu i najiskusnijeg kandidata za gradonačelnika Vesti

Jedan je od najbolje ocenjenih ministara Vlade Srbije, ali da li je moglo bolje? Kada ćemo konačno ukinuti FT1P, ali i šta očekuje od beogradskih izbora? Da li nas očekuje nešto uzbudljiviji kongres SPS, ali i da li Slobodan Milošević zaslužuje spomenik u Beogradu, samo su neka od pitanja, koja smo postavili Branku Ružiću, ministru državne uprave i lokalne samouprave i potpredsedniku SPS.

Jedan ste od najbolje ocenjenih ministara Vlada Srbije u protekloj godini. Da li ste Vi lično zadovoljni svojim radom, da li je moglo bolje, pošto u školi, tri minus odnosno 2,8 i nije baš za pohvalu?

– Pre svega, ja ni u školi nisam bio 5,0, mislim da je to odlika onih koji su zaista štreberi. Više volim da radim u timu. Mislim da je to ocena koja naravno zadovoljava, ako je to neki politički politički barometar, svih onih ministara koji rade u Vladi.

Mislim da je važno da Vlada kao tim funkcioniše odlično, da postižemo rezultate koje smo projektovali, kao zadatke, kao ciljeve. Samo Ministarstvo, sa ljudima koji se nalaze u njemu, od državnih sekretara, pomoćnika kojih ima sedam, svih službenika koji zaista predano rade, Ministarstvo koji broji samo 120 ljudi, a sprovodi tolike poslove, mislim da je zaslužilo veću ocenu.

Što se tiče mene lično, mislim da je to manje važno. Imajući u vidu da upravo Ministarstvo radi na reformi javne uprave, naročito što je to od izuzetne važnosti za državu Srbiju i za njene građane i građanke i za privredu i za naš mentalitet koji moramo reformisati, mislim da je značajno da se jedna ovakva ocena, kakva god bila, dobije, jer to jeste jedan podstrek za sve te ljude, da nastavimo da radimo na tim procesima.

Ja samo kormilarim tim procesima. Dobru osnovu je postavila aktuelna premijerka Ana Brnabić. Mislim da i ona ima zasluge za tu ocenu, a moje je da nastavim, možda unapredim i ubrzam te procese. To i radim.

Za trenutak ću se vratiti na portfelj, koji ste prethodno obavljali, a radi se o evrointegracijama. U svetlu toga da sledi objavljivanje Strategije o pristupanju zemalja Zapadnog Balkana EU. Koliko je realno da ispunimo uslove koji su stavljeni pred nas i da te, sada već famozne, 2025. postanemo članica?

– Meni je bila privilegija i čast, da sam bio ministar u vreme kada smo otvorili pregovore sa EU. Mislim da je moja koleginica, i sa fakulteta i u Vladi, Jadranka Joksimović unapredila taj proces, zajedno sa Tanjom Miščević i sa čitavom ekipom.

Smatram, ne samo da ćemo ispuniti te standarde i uslove, već ćemo reforme sprovesti na pravi način, uz sva ona štucanja koje postoje, naročito oko poglavlja 23 i 24, koja su esencijalna poglavlja, mada nijednom ne bih dao ekskluzivitet. Ali, smatram u tom domenu možemo uraditi mnogo.

Što se tiče resora, na čijem se čelu sada nalazim, upravo je reforma javne uprave, jedan od tri karijatidna stuba ili kriterijuma, po kojima država Srbija može ili ne može, ispunjava ili ne ispunjava uslove da postane članica EU.

To je ono što se vezuje za poglavlje 23 i 24, odnosno konkretno u Vašem slučaju, poglavlje 23 pre svega.

– Konkretno vezuje se za mnoga poglavlja, zato što se radi o reformi javne uprave i to je nešto što zaista ima mnogo širi obuhvat, nego što bi izgledalo u startu. U tom smislu, naše Ministarstvo, ali i čitava Vlada Srbije rade na tom polju, jer su to komplementarne stvari i moramo imati interresorni pristup, a ponekad sveobuhvatni.

Važno je da svi ministri, koji se time bave, to razumeju. Kada pogledate, kako ta reforma teče, moram da kažem, da je veoma teško ponekad objasniti nekom službeniku, da je ovo 21. vek, da je proces digitalizacije.

Kada kažete digitalizacija, neko misli da je to tehnološki proces. Ja mislim da je to pre svega sociološki proces, jedan fenomen kojim se moramo baviti na pravi način i shvatiti da takvi procesi praktično olakšavaju onom krajnjem korisniku, a to je upravo građanin ili građanka Republike Srbije.

Kada to budemo svi shvatili, mislim da će nam biti mnogo lakše.

Kada ćemo imati komletnu elektronsku upravu? Kada ćemo totalno preći na taj način ophođenja svih javnih službi prema građanima, da se rešimo šaltera, čekanja, taksi?

– Rećiću vam da je intencija, barem kada ja razmišljam o tome, da ne sme biti totalna elektronska uprava. Zašto? Zato što je logičnije da shvatimo da iako živimo u 21. veku, utvrdimo parametre, utvrdimo struktuturu našeg stanovništvo, obrazovanje, pristup internetu i da li to sve moguće sprovesti u totalnom kapacitetu.

Mislim da nije. Ali, ono što je moguće i ono što radimo i ono što je i ovo Ministarstvo uradilo, to je da ćemo u ovoj godini nameniti 50 miliona dinara za pilot-projekat „Jedinstveno upravno mesto“. To praktično znači, da svaki građanin, koji ima neku upravnu stvar da reši sa državom, može da reši na jednom mestu, uz ljubazne službenike, uz korespodenciju svih službi među sobom, a da njega ne interesuje šta smo elektronski od dokumenata razmenili.

Da osnovu upita koji on iskaže, da li je to izvod iz matične knjige rođenih, venčanih, umrlih, da li je to upis u APR, da li je registracija vozila ili izdavanje putne isprave, on može fizički da dođe po taj dokument ili ne mora, jer može on-line da podnese upit, ali mora, na primer, da uzme pasoš, jer on ne može biti elektronski.

U svakom slučaju, mislim da to olakšava i to jeste jedan svojevrstan proces digitalizacije. Poput projekta, koji je promovisala Ana Brnabić, e-beba ili „Bebo, dobrodošla na svet“, funkcioniše u preko 50 porodilšta u Srbiji. Mislim da je to pravi način. Pokazatelj pri jednom srećnom događaju. Kada supružnici dođu na porođaj, porodilja se porađa, imate nekog službenika koji je zadužen da obavesti onoga koje u pratnji i elektronski dobijete sve papire, onog trenutka kada izađete iz porodilšta sa bebom, vi ste sve te papire dobili.

To je po meni, neki balans, između totalne elektronske uprave, koja će biti svakako totalna, ali u pogledu podastiranja tih servisa krajnjim korisnicima, odnosno građanima, ona ne može da bude totalno elektonska uprava. S druge strane, svakako u komunikaciji između raznih državnih organa, ona biti totalno elektronska.

Ali, bićemo barem lišeni čekanja u redu?

– To je ono što jeste upravo „Jedinstveno upravno mesto“ i zato kažem pilot-projekat. Videćemo šta će se dogoditi. Mislim da ćemo to sprovesti u delo sredinom godine u 3 do 5 gradova srednje veličine, da vidimo kako se to prosto prima.

To je na jedan način borba protiv korupcije, sive ekonomije, birokratizacije, gubljenja vremena. Kada dođete po neku dozvolu, pa neko neće to da vam izda, čekate 15 dana ili mesec, a vi ste platili za tu uslugu. Mislim da će se to upravo pokazati, kao u nekim drugim zemljama.

Imao sam priliku da to vidim u Albaniji, Gruziji i Azerbejdžanu – tamo se to primenjuje. Kada ovde pomenete te zemlje, svi misle da su oni nekoliko vekova iza nas, oni su, nažalost, u tom delu, oko tog „Jedinstvenog upravnog mesta“, mnogo ispred nas.

„Jedinstveno upravno mesto“, kao pionirski poduhvat, već postoji u nekim opštinama u Srbiji, poput Gradske opštine Zvezdara. Ne u tom obliku, ali u svakom slučaju, funkcioniše već duži niz godina.

Mislim da je to dobar model, po kome ćemo olakšati građanima i privredi i svima onima, koji su korisnici tih usluga državnih organa.

Kada pominjemo malopre evrointegracije i poglavlje 23, koje je bitno za nacionalne manjine, što jeste u Vašem portfelju, treba reći da je ove godine povećan Fond za nacionalne manjine. U koje svrhe će biti iskorišćen taj novac?

– Treba reći da taj Fond nije korišćen 15 godina, 2002. je formiran. Tada je opredeljeno nekih milion i 800 hiljada dinara. To je tada bila solidna svota novca. Kada sam preuzeo resor, rekao sam da je to potrebno pokrenuti. Iskoristili smo pomenuta sredstva, aplicirala su razna udruženja sa prefiksom „nacionalnih manjina“, odnosno sa ambicijom i intencijom da afirmišu vrednosti nacionalnih manjina koje žive u Srbiji.

Taj konkurs smo završili. Ono što je dobro, da smo taj Fond u velikoj meri uvećali višestruko i da ćemo u ovoj godini u saradnji sa Koordinacijom nacionalnih saveta nacionalnih manjina opredeliti za koje namene će to ići.

U prošloj godini je to bilo pre svega namenjeno informisanju na jezicima nacionalnih manjina. Koliko vidim intencija i želja te Koordinacije je da ta sredstva budu opredeljena u te svrhe. Prostor da apliciraju imaju sva udruženja i NVO, koja se bave tim pitanjima. Mislim da je to samo jedan od delića mozaika, koji se zove Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, a da to građani i ne znaju.

Imamo i taj Fond, imamo Fond odnosno sredstva koja su namenjena i za „Jedinstveno upravno mesto“ a tiču se sektora za razvoj dobre uprave, imamo Fond za lokalne samouprave…

Fond za lokalne samouprave je takođe povećan – sa 10 na 320 miliona dinara.

– Kada kažete koliko je povećan, to izgleda sada istorijski, da je fenomenalno… Nisu to velika sredstva, ali kada imate u vidu, da je to prošle godine bilo 10 miliona dinara, onda je to frapantni pomak. Mi ćemo konkurs raspisati već početkom febuara.

Lokalne samouprave su te koje će opredeliti prioritetne projekte, sa kojima će aplicirati na konkursu. Narodski rečeno – koliko para, toliko muzike. Toliko ima sredstava, namena je sasvim jasna. Veliki deo ide na infrastrukturne projekte, drugi deo je vezan za elektronsku upravu, a sagledavali smo mogućnost da se određene kulturne i sportske manifestacije potpomognu. Sagledaćemo da li je to moguće i u skladu sa regulativama. Ukoliko je moguće, i tu ćemo opredeliti jedan skromniji deo sredstava.

U svakom slučaju, mislim da će to poboljšati ambijent, kako poslovni, tako i životni, u onim opštinama koje budu dobile na konkursu ta sredstva.
Da pređemo na politička pitanja. Pred nama su beogradski izbori. SPS na njih ide sa Jedinstvenom Srbijom. Vaši politički protivnici, ali i pojedini analitičari, predviđaju ne baš sjajan rezultat, vide vas oko cenzusa. Kako to komentarišete?

– Nije to prvi put. Mnogi analitčari prosto nekada istražuju javno mnjenje, nego ga formiraju. To je legitimno i nije sporno. Ono što svi ti analitičari veoma dobro znaju, mnogi od njih nisu ni bili rođeni kada je Socijalistička partija Srbije bila osnovana.

Ja nisam primetio da je bilo koja druga tradicionalna politčka stranka u Srbiji opstala toliko dugi niz godina, a da je igrala veoma značajnu ulogu u trasiranju raznih strateških pravaca razvoja zemlje, reformisanja države, sučeljavanja sa nekim izazovima i tako dalje. Naročito u poslednjoj deceniji prošlog veka.

Naravno ima stranaka, koje su tradicionalne i jesu opstale, ali nisu zaiste igrale ključnu ulogu u nekim periodima u ovih 28 godina. Očekujem naravno odličan rezultat.

Šta bi za Vas bio odličan rezultat?

– Ono što očekujem da taj odličan rezultat opredeli formiranje strateške koalicione vlasti u Beogradu. Kada kažem opredeli, u smislu da naša strateška saradnja sa SNS-om se ne dovodi u pitanje, ali mislim da činjenica sa SPS-JS imaju svoju listu, samo daje na značaju i listi SNS i našoj strateškoj saradnju i daje vetar u leđa i jednu novu nijansu, dragoceni kvalitet, čitavoj toj političkoj utakmici.

Na našoj listi imamo najiskusnijeg kandidata za gradonačelnika, koga smo opredelili mnogo ranije, kada nismo još dogovorili da ćem ići samostalno sa našim tradicionalnim partnerima iz Jedinstvene Srbije ili na nekoj široj listi. Mislim da je upravo činjenica da je Aleksandar Antić pored toga što je ministar, pre svega bio prepoznatljiv u Beogradu, po svim onim funkcijama koje je obavljao u prestonici, još od 2004. godine.

Mislim da nam to daje za pravo da kažemo da smo ponudili zaista kvalitetnog kandidata, kojih je sigurno bilo još, ali smo svi stali iza njega, jer smatramo da on ima taj kvalitet da može da ponese to breme odgovornosti u Beogradu.

Ali je važno, što mi na toj listi imao plejadu asova, dama, gospode, doktora, profesora, glumaca, sportista. Ako je tu jedan Aleksandar Karakašević, profesori Šćepanović i Đukić, ako je tu Jelica Sretenović, ako je tu predsednik Udruženja knjževnika Srbije, plus politički asovi poput Predraga Markovića i mnogih drugih koji se nalaze na toj listi, hajde onda da budemo realni da poredimo sve liste.

Mi se deičimo našom listom. Siguran sam da se i SNS diči, sa pravom, sa svojom listom. Dajte da vidimo i ove druge liste, da to sve uporedimo, da kažemo koja je to lista najbolja po imenima i po strukturi.

To ćemo videti 4. marta.

– Ja sam siguran da je naša najbolja. Napravite on-line istraživanje na Telegrafu. Ako navedete 15 nekih prepoznatljivih, naša će sigurno pobediti.
Uvereni ste da ćete ponovo formirati vlast u Beogradu sa SNS-om?

– Naravno, mislim da je to strateški pravac i nešto što bi trebalo da bude otelotvorenje nečega što postoji duži vremenski period. Mi imamo zaista sjajnu saradnju. Što se tiče Beograda, imali smo je i u ranijem periodu. Imamo kadrovski potencijal, što je svakako potrebno za kormilarenje raznim problemima koje imate u jednom megalopolisu koji Beograd postaje.

Naša saradnja, pre svega ljudi koji su zaduženi na tim odgovornim mestima, je takva da daje rezultat. Predsednik Skupštine grada Nikola Nikodijević veoma uspešno obavlja tu fnkciju, mada to nemate priliku da vidite u nekim direktnim prenosima, niti je to toliko bitno ili značajno za građanke i građane Beograda. To je po meni mnogo značajnije nego neke druge skupštine. Mislim da je veoma uspešno radio taj posao.

Tako da očekujem da se nastavi ta saradnja, da bude još više ojačana i da se nastavi sa realizacijom svih onih projekata, koji su već otpočeli.

Da li su beogradski izbori zaista bili ili ne biti, kako se često predstavlja u javnosti?

– Rekao bih da su svi izbori, koji opredeljuju u velikoj meri jedan veliki korpus biračkog tela da glasa za jednu, drugu, treću ili četvrtu stranu, biti ili ne biti. U jednoj državi i društvu, koje je u tranziciji, svakako da beogradski izbori jesu veoma značajni, jer oni opredeljuju i buduće korake i predsednika Republike i Vlade Srbije.

Mislim da je to bojište na kome je najteže pobediti. Kada pogledate, upravo ta istraživanja javnog mnjenja da SNS, a i SPS ima manji broj potencijalnih birača u Beogradu, nego što je to slučaj kada uzmete sveukupno i Vojvodinu i centralnu Srbiju i jug i istok i zapad, zajedno sa Beogradom.

To jeste bojište na kome treba hrabro izaći na megdan. Mislim da neće biti problema, da će svakako posle tih gradskih izbora biti jasno da će onaj deo opozicije koji se kiti raznim demokratskim, kvazidemokratskim, liberalnim vrednostima odneti nekih 30-35 procenata glasova, da će oni arhaični desničari i nacionalisti, koje mi ne vidimo u svom videokrugu, ali je legitimno da i za njih neko glasa – odneti nekih 5-6 procenata.


Znači, po Vašoj matematici, otprilike 55 odsto će osvojiti vladajuća koalicija?

– U mandatima između 55 i 60 odsto sigurno će biti na ovoj strani, što je i prirodno. Mislim da je red da Beograđanke i Beograđani zaista se opredele prema onome što je rađeno i urađeno, a ne prema tome da li vole Vučića ili ne.

Ako će tako, a vidim da opozicija vodi takvu kampanju da govore svašta o predsedniku Republike, ako im je to kampanja, neka nastave. Pokušavali su i na predsedničkim izborima, to je onda super. Onda će biti 70 odsto mandata na ovoj strani.
Koga onda u opoziciji uopšte vidite kao ozbiljnog kandidata, ako već tako kažete i upoređujete liste?

– Kada pogledam korespodenciju i komunikaciju među njima samima, rećiću vam ko je ozbiljan onda kada oni budu rekli ko je za njih ozbiljan. Zašto bih se ja bavio opozicijom? Kada vidite odakle su proistekli, u koliko kolona su se razdelili, kakvi su ih interesi uvezali, onda vam je jasno, ne meni ili vama, nego nekom detetu od 7-8 godina, o čemu se tu radi.

Tako da ja o njihovoj ozbiljnosti nemam nameru da govorim.

Neretko se u javnosti odnosi u SPS, gledaju kroz prizmu odnosa Vas i Ivice Dačića. Zašto?

– Zato što smo najinteresantniji. Ne znam šta više treba da pričam o odnosu Dačića i mene, ili mene i Dačića. Znamo se, prijatelji smo. On lepo peva, ja ne pevam lepo. Ja volim da slušam njega kada peva. Brilijantan je političar. Ja sam možda malo slabiji od njega, ali sam i mlađi deset godina.

Ali, stalno pominju to, odnos mene i Dačića. Kod nas u tom rukovodstvu ima još 10-15 eminentnih ljudi. Malo bih da mi se skinu sa grbače, pa nek pričaju o odnosu njega i nekog drugog. Ili je to interesantno. Ili imamo neku specifičnu težinu, ili naš odnos ima specifičnu težinu, pa je toliko interesantan.


Ove godine bi trebalo da se održi 10. kongres SPS. Da li treba da očekujemo promene u rukovodstvu stranke, ali i kakve su Vaše ambicije u tom smislu?

– Mi uvek pravimo promene. Mi smo 2003. godine, kada je Dačić po prvi put izabran za predsednika, tada Glavnog odbora, još je Milošević bio živ, praktično preuzeli kormilarenje strankom. Sproveli evolutivne reforme, unutrašnje reforme, nismo pravili revoluciju.

Mislim, da vrlo mudro vodimo tu politiku, ne dozvoljavamo da politika vodi nas. U svakom slučaju, i Dačić, i svi mi koji smo u rukovodstvu zajedno sa njim, na takav način zamišljamo taj idući Kongres. Tako da je svaka nova promena jedna nijansa više u pozicioniranju SPS u ambijentu u kome politički treba bitiše.

Nismo mi idolopoklonici, niti robujemo nekom kultu ličnosti, tako da sve radimo zajedno. Niti bi mi bili tu da nije bilo našeg dogovora i da nije bilo Dačića, niti bi Dačić bio tu da nije bilo svih nas zajedno, da izaberemo najboljeg među nama za predsednika.

Mislim da je on svojim dosadašnjim političkim delovanjem pokazao da je, ako ne najbolji, onda najbrilijantniji ili najuspešniji politički um u novijoj političkoj istoriji u Srbiji. Pokazao je to izborom 2003, pa 2006, pa 2010, pa 2014, pa sada verovatno i 2018. godine, pošto on stalno priča kako će da se povuče, ja stalno pričam da neće. Prosto čovek ne može, mislim da njegov mentalni sklop i fizionomija to ne dozvoljavaju.

Kakav je Vaš stav? Da li treba da ostane na čelu SPS?

– Nema tu stava. Šta ima da pričam o tome. Mi smo jedan tim, koji očigledno daje rezultate. Šta sada treba da eksperimentišemo, da menjamo? Ne vidim razlog.

U svakom slučaju, očekujem da će taj Kongres biti jedan iskorak napred. Mislim da SPS ima mnogo toga što još uvek nije postigla i dostigla. Mislim da možemo mnogo toga da inoviramo, da još više podmladimo naša rukovodstva na terenu, da inoviramo našu politiku i da je uskladimo, kao što smo je svaki put usklađivali kada su bile kongresne godine, sa političkim ambijentom u kome se nalazimo.
Kako ocenjujete inicijativu počasnog predsednika SPS Milutina Mrkonjića da se podigne spomenik Slobodanu Miloševiću u Beogradu?

– Pre svega čuo sam razne ružne reči na tu temu i na tu inicijativu. Kada dođe od jednog, rekao bih, nacionalno, regionalno, evropski, planetarno poznatog pregaoca, inženjera, kakav je Milutin Mrkonjić, pa ga onda napadnu u nekim listovima, zato što je navodno uzimao pare od Dafine, stvarno ne znam šta je problem.

Evo ja neću da dajem ocenu, neka istoričari daju ocenu šta misle o Slobodanu Miloševiću. Mislim da je najbolji lek, evo pozvaću sve, pošto ne možemo sada da istražujemo javno mnjenje – 4. marta referendum. Svi koji misle da Milošević treba da dobije ulicu ili spomenik u Beogradu, da je zavredeo pažnju, neka glasaju za listu SPS-JS.

Tu ćemo videti, šta oni misle o toj ideji, a šta misle ovi koji su protiv te ideje. A da ne pričam, da bi neke druge liste, koje će verovatno dobiti veći broj glasova od nas, takođe podržali jednu takvu inicijativu.

Mislim da je nesporna jedna činjenica. To je da je Slobodan Milošević istorijska ličnost. Malo je državnika u našoj istoriji bilo koji su imali taj format državnika. Da li je činio greške? Jeste. Da li pored svih onih koji imaju spomenike u glavnom gradu Srbije, pa imamo i strane državnike – koje su neki drugi koji napadaju ovu ideju, promovisali i stavljali zato što smo dobijali kredite – da li pored svih njih može jedan čovek, koji je 10 godina bio predsednik ove države, dobio podršku od građana Srbije, da dobije neki mali spomenik ili neku uličicu?

Ako građani neće, ne moraju. Kada pitate mene, ja ću reći da ili ne. Ali je poenta da se građani opredele, time što će podržati listu SPS-JS i time će izneti svoj stav i o inicijativi počasnog predsednika SPS Milutina Mrkonjića.

Moramo da baštinimo i tradicionalne vrednosti, ali moramo i da se reformišemo. Ne možete zaboravljati na istoriju, ako hoćete da idete u bolju budućnost. Iz istorije izvlačite pouke. Iz grešaka koje je taj Slobodan Milošević činio.

Ali, hajde da se sada podsetimo Republike Srpske. Ko je izdejstvovao da ona postoji? Ko je to uradio? Da li je to uradio Tadić, Đinđić? Hoćemo da pričamo o rezoluciji 1244? Ko je to izdejstvovao? Pored vojske, građana koji su trpeli bombe 78 dana. Ko je to politički završio? Svi se zaklinjemo. I plejada ovih prethodnika. I mi se sada zakljinjemo, pričamo o rezoluciji 1244.

Zato je on zavredeo pažnju, jer je imao format državnika. Pa pogledajte Čerčila. Je l on nije pravio greške? Pa svi su pravili greške.

Poređenja Miloševića sa nekim retrogradnim vladarima ili državnicima, predsednicima, mislim da je krajnje politički nekorektno. A, ova tema, mislim da je baš slatka i može da se sada eksploatiše u kampanji i na tim izborima. Evo, ponavljam poziv, neka se građani izjasne. Mislim da ćemo dobiti bar još jedno 5-7 odsto više na osnovu ove inicijative.

I Vi ste emotivno doživeli ubistvo Olivera Ivanovića. Dobro ste upoznati u prilike na Kosovu i Metohiji, s obzirom na to, da neretko tamo odlazite. Kakav razvoj prilike tamo očekujete?

– Pre svega mislim da je to jedna velika tragedija za njegovu porodicu, za sve nas, koji smo ga poznavali. Ne mogu da kažem da smo bili bliski prijatelji, ali smo zaista bili bliski kada god smo videli i razumeli smo se. Mislim da je on bio jedan upečatljiv politički lider. Ponekad tvrdoglav, svojeglav u onome što želi da ispuni, ali uglavnom ono što je trasirao, uspeo je da izugra do kraja.

Na tragičan način je završio i mislim da je odgovor Beograda i predsednika Republika, najbolji i najhrabriji mogući u momentu, kada se sve ovo izdešavalo. Odlazak na Kosovo i Metohiju i sve ono što se tog dana dešavalo, u jednoj direktnoj komunikaciji predsednika Vučića sa našim sunarodnicima dole, mislim da je pokazatelj da je predsednik Vučić zaista pokazao jedan državnički pristup i samoj tragediji i samoj situaciji i ambijentu u kome se ovaj region nalazi.

Nije povlačio pogrešan potez, već je napravio jedan pozitivan iskorak i u svojim govorima poslao jasne poruke i Prištini, i Briselu, i Vašingtoni, i u Pekingu, i svima koji su na ovaj ili onaj način involvirani u problematiku kosovskog Gordijevog čvora.

Mislim da je važno da se tenzije smiri, da se dijalog nastavi i da budemo realistični u pogledu te normalizacije odnosa između Beograd i Prištine. Da prosto sagledamo, da ponekad nije dobro da stavljamo probleme pod tepih, nego da poučeni nekim istorijskim dešavanjima, neke stvari u cilju smirivanja svih tih tenzija u regionu, ponekada iznesemo na svojim plećima. A ne, da konstantno zabijamo glavu u pesak.

Mislim da su predsednik Vučić i ministar Dačić, oni politički lideri, koji mogu jedan takav, veoma bremenit proces dovedu do kraja. Do kraja u kome ni Beograd, a ni Priština neće biti do kraja zadovoljni. Ali, moramo biti realni.

Mislim da je ta realnost, nešto što je najvažnije. Mislim da je ovaj unutrašnji dijalog, na neki način trasirao put, i on još uvek traje, ali daje monge odgovore na pitanja, koja možda nismo postavljali među sobom. Drago mi je, da ova tragedija koja se dogodila nije bila okidač za neki sunovrat i za neki povratak u prošlost, nego je upravo na svojim plećima predsednik Vučić to poneo veoma odgovorno.

Nadam se da ćemo, ne samo primiriti te tenzije, nego i unaprediti te odnose i privoditi polako nekom krajnjom epilogu, koji svakako ne treba ni na koji način da znači urušavanje naših državnih i nacionalnih interesa. Ali, mora da znači realističniji pristup, a ne isključivo emotivan.

 

Izvor: Telegraf

Foto: A. Nalbantjan

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.