“Razgovor nedelje“ Ivice Dačića za Politiku: Garantujem da će tzv. Kosovo priznavati manje od 100 zemalja Vesti

Vi­še vo­lim da ni­smo u pr­vih pet ve­sti Si-En-Ena ne­go da je­smo, od­no­sno, vi­še vo­lim kad je pa­žnja usme­re­na na ne­ke dru­ge ne­go na nas, ko­men­tar je še­fa srp­ske di­plo­ma­ti­je Ivi­ce Da­či­ća o po­sle­di­ca­ma za­o­štra­va­nja od­no­sa u sve­tu na ključ­na pi­ta­nja Sr­bi­je – Ko­so­vo i evrop­ske in­te­gra­ci­je. U raz­go­vo­ru za „Po­li­ti­ku”, Da­čić uka­zu­je da se u po­sled­njim de­ša­va­nji­ma u ve­zi sa Si­ri­jom „naj­bo­lje vi­di vred­nost na­še po­li­ti­ke voj­ne ne­u­tral­no­sti” i ci­ti­ra Džo­na Ke­ne­di­ja ko­ji je re­kao da uko­li­ko čo­ve­čan­stvo ne sta­vi tač­ku na rat – rat će sta­vi­ti tač­ku na čo­ve­čan­stvo. Ali se pri­se­tio i Ti­to­vih ma­te­ri­ja­la za kon­fe­ren­ci­ju Keb­sa 1975, ko­ji sto­je na sto­lu u nje­go­vom ka­bi­ne­tu, na­vo­de­ći da bi mo­gao sa­da da ih ko­ri­sti pro­me­niv­ši uglav­nom sa­mo vre­men­ske od­red­ni­ce.

– Glav­na Ti­to­va po­ru­ka bi­la je o de­tan­tu, po­pu­šta­nju. Da­kle, taj isto­rij­ski krug se okre­nuo, ne­ma vi­še ide­o­lo­ških po­de­la, ali ima su­ko­blja­va­nja na osno­vu ge­o­stra­te­škog po­zi­ci­o­ni­ra­nja ve­li­kih si­la. Hen­ri Ki­sin­džer mi­sli da će sa­da na­stu­pi­ti pe­ri­od de­e­ska­la­ci­je, jer smo do­šli do fa­ze ka­da bi sva­ki da­lji po­tez mo­gao da ima ne­sa­gle­di­ve po­sle­di­ce, na­ro­či­to ako uvu­ku Ru­si­ju u kon­flikt. Jer to vi­še ni­je Jelj­ci­no­va Ru­si­ja.

Mi­sli­te da bi Ru­si­ja sa­da ušla u kon­flikt?

Si­gu­ran sam u to, ako ni zbog če­ga dru­gog, on­da zbog svog po­no­sa. Da pod­se­tim, Ru­si­ja se u Si­ri­ji na­la­zi na po­ziv si­rij­ske vla­de. Za­mi­sli­te ka­kva bi isto­ri­ja bi­la da je Pu­tin bio pred­sed­nik Ru­si­je 1999, da je ta­da bi­lo da­na­šnje Ru­si­je i da je na zah­tev ta­da­šnjeg na­šeg ru­ko­vod­stva ona in­ter­ve­ni­sa­la u Ju­go­sla­vi­ji…

Pojedini mediji mesecima ohrabruju srpsku javnost navodeći da će Putin braniti Srbiju, da bi Putin i vojno intervenisao ako zatreba…

Sigurno je da danas postoji mnogo veći nivo savezništva i razumevanja između Srbije i Rusije i više spremnosti Rusije da pomogne ako bi Srbija to tražila u nekim situacijama koje bi možda mogle da budu značajne za našu bezbednost i odbranu. Ali povodom komentara da smo opredeljeni za Rusiju i slično – to nije tačno. Mi smo opredeljeni da imamo takve bliske odnose i sa drugim silama. Na primer, u vezi s temom nabavke naoružanja, spremni smo da razgovaramo i sa zapadnim zemljama. Ali da li postoji spremnost s njihove strane da se o tome razgovara?

Postoji li?

Pa, do sada nije bilo takvih razgovora. Jedino mislim da se situacija promenila poslednjih godina, jer ipak – novac je novac. Pritom, mi češće želimo da se dodvoravamo našim protivnicima nego da radimo sa našim prijateljima kad je reč o ekonomiji. Zbog toga se zemlje koje su naši prijatelji i koje nisu priznale tzv. Kosovo veoma često žale da imaju neravnopravan tretman ovde kod nas. Kad oni konkurišu za neke poslove mi damo nekome drugome, iako ispunjavaju iste uslove.

Čini se da se procesi oko Kosova ubrzavaju.

Ne ubrzavaju se. Mislim da je to posledica nerazumevanja o čemu se uopšte razgovara. Jedino je pitanje tehničkih razgovora koji se vode u Briselu.

A na to smo inače došli jer smo pitanje KiM iz UN prebacili na nivo EU, što mislim da nije bila baš pametna odluka. Da se o tome razgovaralo u UN, imali bismo više učesnika koji bi mogli da budu na našoj strani.

Jeste li to tada sugerisali? Bili ste u toj vladi.

Sećate se kada je jedna naša rezolucija, pripremljena za UN, promenjena dok je Vuk Jeremić bio u avionu, što je odlučeno verovatno na nekoj telefonskoj sednici vlade. A to je bila posledica dogovora Borisa Tadića s Ketrin Ešton. O tome nas niko nije konsultovao, ako pričamo o vladi i koaliciji u tom vremenu. Tada je, dakle, rečeno da će se o tehničkim pitanjima raspravljati u Briselu. Svaki naš pokušaj, a ja sam to pokušavao od prvog dana, da ipak razgovaramo o nekom trajnom rešenju, nije nailazio na razumevanje Prištine. Jer oni smatraju da nemaju šta više da razgovaraju o toj temi, da je to pitanje već rešeno i da mi samo treba da priznamo “Kosovo“. Ali to je jedna politika koja pokazuje da ne razumeju situaciju u kojoj se nalaze.

Kažete da vam je misija da broj priznanja spustite ispod 100?

Prvi sam počeo da radim na tome da zemlje povlače priznanja. Prosto ne mogu da se načudim kako Srbija nije to ranije radila i zašto nije ranije radila. Upravo sam razgovarao sa kolegom iz Fidžija, velikom pacifičkom zemljom. Ti ljudi tamo nemaju pojma da su priznali tzv. Kosovo. Neki čak i nisu priznali, a nalaze se na tom spisku koje ministarstvo spoljnih poslova “Kosova“ ima. Ali mora da se radi na tome. Često idem po Africi i Aziji i ne objavljujem to. Zato što me prate. Kud god ja odem, ovi iz Prištine nakon toga zovu, intervenišu. Na svim skupovima se žale na mene, čak su i u Briselu pričali da treba “zaustaviti Dačića“. To što ja radim, to je za njih vraćanje istorije unazad. Smešno. Pošto to njih strašno nervira, ovde sam formirao tim ljudi koji se bavi isključivo tim pitanjem. Za mene je to prioritet naše političke aktivnosti. Time pomažemo predsedniku Vučiću, jer u razgovore neće polaziti od toga da je sve već rešeno, nego će moći da kaže: “Pa čekajte, evo u poslednja tri meseca pet zemalja je povuklo priznanje.“ Možda će za pola godine, na primer, biti ispod 100. A šta će da bude kada spadne ispod 96 zemalja?

Ima li realne šanse da bude tako?

Ja vam to garantujem.

Za koje vreme? Za godinu dana, dve?

Samo da imam vremena. Ne mogu da stignem da se bavim svim tim stvarima, ne mogu da stignem da obiđem sve. Treba posvetiti pažnju tim ljudima, treba razgovarati s njima, ne možeš nekud da odeš i za deset minuta da rešiš problem. I, drugo, moraju svi ostali to da prate, da i druga ministarstva posvećuju pažnju tim ljudima. A ne da se dešava da neko ovde neće da primi ministra s kojim ja razgovaram, dok bi ministra iz neke veće evropske zemlje primili. I treba da se razgovara o diplomatskoj mreži. Da li je nama u interesu da imamo ambasadu u svakoj evropskoj zemlji, a da imamo svega nekoliko ambasada u Africi? Ambasada u Južnoafričkoj Republici pokriva 10 zemalja.

Ako za godinu-dve možemo da dođemo do tih 96 zemalja, a naši zapadni partneri kažu da treba brzo da rešimo odnose sa Kosovom, da li je tu reč o trci s vremenom?

Ma ne, pregovori u Briselu su tehnički. Do sada se u Briselu nije nikada razgovaralo o trajnom rešenju. Postoji samo ta naznaka o pravno obavezujućem sporazumu, čiji je autor Štefan File, koji je tako pokušao da zadovolji i zemlje koje su priznale tzv. Kosovo i one koje to nisu. On tada nije mogao da kaže šta je to, niti ga je neko pitao. I to treba da se potpiše pre ulaska u EU. Nama jeste u interesu da se dođe do trajnog rešenja ili kompromisa i ja takođe nisam za to da se ovi konflikti ostavljaju za rešavanje u neko vreme kada možda nećemo imati ni ovakvu poziciju, kada će možda biti još teže. Ali, ako neko misli da je priznanje “Kosova“ za ulazak u EU nama prihvatljiva cena, mislim da ne shvataju da Srbija jednostavno to ne može i nikada neće uraditi. U ovakvom obliku, tu odluku koju su jednostrano doneli, s granicama koje su oni umislili, Srbija neće prihvatiti.

Da li je pravno obavezujući sporazum priznanje ili nije priznanje? Šta je to?

Niko ne zna šta je to?

Moramo li da ga potpišemo otprilike za godinu dana, što bi bila kruna mandata Federike Mogerini i Evropske komisije?

To što oni kažu da mora odnosi se na projektovani rok za naš ulazak u EU 2025. godine. Ali, da se razumemo, rokovi ovde nama ništa ne znače. Reč je o suštini.

Ali mi smo izrazili želju da uđemo u EU najkasnije do 2025. godine?

Možda će se do tada desiti svetski rat, pa neće više ni postojati.

Predsednik je najavio da će već krajem ovog meseca da saopšti svoj predlog rešenja za Kosovo?

On priča o unutrašnjem dijalogu koji bi eventualno rezultirao nekim našim predlozima. A zašto to radi? Srbija nikada nije iznela neki svoj predlog.Poslednji put je to bilo u vreme Ratka Markovića, posle je Koštunica izašao sa onom formulacijom “više od autonomije, manje od nezavisnosti“, a onda je i Toma Nikolić imao platformu. Mene su najstrašnije napadali, a ja sam na neki način bio jedini koji je izneo bar neki predlog, za koji sam mislio da je realan.

Podela?

Nisam to zvao podelom jer mi, inače, nemamo nikakvih granica sa “Kosovom“. Kako da pričamo o podeli, a recimo sa Hrvatima imamo sada toliko problema oko utvrđivanja granice na Dunavu. A kad smo mi razmatrali kako ide ta administrativna linija?

Otvorila se polemika oko toga da li je Briselski sporazum potpisan u skladu sa kosovskim zakonima. Koje je zakonodavstvo nadležno za formiranje Zajednice srpskih opština?

Kad su takve stvari u pitanju nikada se ne polazi od od postojećih propisa. Kad je nešto iznad unutrašnjeg zakonodavstva podrazumeva se da će nadležni organi izmeniti propise kako bi omogućili da se do toga dođe. Srbija je morala da promeni svoje propise da bi integrisala neke institucije u prištinske. Zar da Priština ne promeni ništa? Nije bila takva intencija. Čekajte, pa i naš Ustavni sud sada može da poništi, na primer, neku tačku Briselskog sporazuma. Šta da Ustavni sud sada kaže da nije u skladu s Ustavom to što smo integrisali pravosuđe?

Može li se desiti da Albanci sada, pošto su uzeli sve iz Briselskog sporazuma što su hteli, kažu da ovaj ostatak nije u skladu sa njihovim ustavom?

Oni naravno mogu da urade sve, ali mislim da ne postoji niko u EU ko opravdava to što Priština ne želi da formira ZSO.

Hoće li izvršiti pritisak na njih?

Apsolutno. Oni su svi obećali da će izvršiti maksimalan pritisak.

Da li će 20. aprila Srbi sa KiM sami formirati ZSO?

Sve zavisi od naše procene. U svakom slučaju, za nas je veoma važno da držimo čvrste odnose sa Rusijom i Kinom. Treba držati i čvrste odnose sa zemljama koje nisu priznale tzv. Kosovo, posvetiti se tome i truditi se da s Nemačkom, Francuskom i SAD dođe do određenog nivoa međusobnog razumevanja kako može da se trajno reši problem.

Hoće li Kosovo dobiti stolicu u UN?

To bi značilo da Srbija u stvari treba da kaže Rusiji i Kini da se ne bune protiv ulaska Kosova u UN. Možete li to da zamislite da ja uradim? Da kažem Lavrovu i kineskom kolegi da sam se ovo do sada šalio?

Priština ne može u EU bez prethodnog članstva u UN?

Stalno se predstavlja kao da Srbija nema kud. A to nije tačno. Kuda će oni? Zato mora da se ide  na kompromis. Zato je to u interesu svih.

Da li rezultat tog kompromisa može biti da oni ipak dobiju to mesto u UN?

Može, ako mi to prihvatimo i to bude deo dogovora. Nikako drugačije.

Izvor: Politika

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *