Најновије

Интервју Славице Ђукић Дејановић за недељник “Време“: Право жена на рађање је њихово неотуђиво право Вести

„Право жена на рађање је неотуђиво право жене и само она може одлучити када и колико ће рађати. Али, у 21. веку жене у Србији не би требало да планирају породицу прекидима трудноће“, каже министарка објашњавајући постојање комисија за прекид трудноће из немедицинских разлога, које су мета критике. „Та комисија постоји већ годинама, али за сада она само формално потписује абортус, а да при томе уопште не види жену. Није идеја да се жене убеђују да роде, већ да се изнесу чињенице и да се посаветује о планирању породице“.

Стратегија за подизање стопе наталитета званично ступа на снагу 1. јула. Шта је све предвиђено стратегијом, питали смо министарку Славицу Ђукић Дејановић. „Кад се говори о мерама које се предузимају, треба их поделити на две групе: опште и посебне. Опште мере су оне које проистичу из стратегије за подизање фертилитета жена у Србији. Наиме, да би нас било колико нас има, а мало нас има, било би потребно да свака жена у фертилном периоду има двоје деце, а тренутно је индекс 1,46. Циљ стратегије је да се тај индекс подигне на 1,85. Наша стратегија каже: да би нас било више и да опадање броја становника не би било овако драстично (прошле године нас је било за 40.000 мање него у 2016), потребно је да се нађу стимулативне мере“, објашњава министарка.

 То је финансијска помоћ родитељима, да ли можете да нам кажете о којим је износима реч?

Те стимулативне мере су посебне мере, којих има неколико. Пре свега, ублажавање економске цене родитељства, снижавање психолошке цене родитељства, усклађивање рада и родитељства, едукација у домену репродуктивног здравља и популационе политике, фокусирање рада на градове и општине, јединице локалне управе. Одредили смо извршиоце ових мера (министарства, институције) и рокове. Министарство рада и социјалне политике дало је предлог измене Закона о финансијској подршци породици, у којем се предвиђа да се за прво дете добија једнократна финансијска помоћ од 100.000 динара, за друго је 10.000 сваког месеца у трајању од две године, док је финансијска помоћ за треће дете 12.000 сваког месеца у трајању од десет година, а за четврто дете је 18.000 на месечном нивоу у року од десет година. Мајке које у неком блиском периоду добију треће и четврто дете, имаће финансијску помоћ од 30.000 динара сваког месеца у року од десет година.

Да се разумемо, то није надокнада да мајке не раде, него да се квалитетније баве одгојем деце. По овој стратегији, желимо да жене буду запослене и много радимо на усклађивању рада и родитељства. Сматрамо да жене треба да имају велике бенефите у усклађивању ове две важне функције и о томе се много разговара са послодавцима и биће неких мера. Мислим да финансијска помоћ треба да подигне стандард вишечланих породица, да њихов стандард не буде мањи од породица са мањим бројем деце. Помоћ је усмерена на стандард детета, а не на финансијску надокнаду мајци без посла. Сматрамо да мајке треба да раде и то је тенденција стратегије.

Како имати четворо деце и бити запослена мајка, да ли је стратегијом обухваћено решење за њу?

Мајке које доносе одлуку о родитељству прилично су оптерећене традиционалним обавезама које проистичу из културолошких навика, јер колико год да је женино постигнуће на радном месту, кад се врати кући, чека је кување, пеглање, евентуално брига о болесном члану продице, брига о учењу деце, о одвођењу деце на спортске активности и на рођендане. У нашој култури, отац има социјално представљање породице у спољном свету. Ако желимо да будемо модерно друштво, морамо много више радити на партнерском односу, те стратегија предвиђа читав низ саветовалишних и других активности везаних за партнерство између тате и маме, односно детета. Мислимо да је јако важно да се радост родитељства дели међу партнерима, као и обавезе. Мислимо да би јединице локалне самоуправе могле да преузму део обавезе попут одвођења деце у школу и других активности (прање, пеглање) и на тај начин учествују у стратегији за подизање наталитета. Такође, сматрамо да јединице локалне самоуправе треба да раде на подизању капацитета обданишта из сопствених буџета, јер готово да нема средине где одређени број деце није на неким листама чекања. Очекујемо од јединица локалне самоуправе да се у наредном периоду заиста посвете сервисним активностима као виду подршке породици и прављењу бољих услова да што већи број деце буде у предшколским установама. Кад је реч о вртићима, ми сматрамо да одрживост вртића треба да буде из средстава локалне самоуправе, а не само из неповратних средстава из државног буџета.

Говорили сте да је из средстава локалних самоуправа предвиђен четврти покушај вантелесне оплодње.

Да бисмо постигли повећање наталитета, потребно је да 11 одсто жена фертилном периоду има једно дете, 44 одсто двоје, 45 одсто троје, а нажалост, око 10 одсто парова има проблем стерилитета, а то је око 600.000 људи. За неке од њих једини начин да постану родитељи је да се укључе у поступке биомедицински потпомогнуте оплодње. Ми имамо изванредан закон који је у складу са европским стандардима, подигли смо старосни лимит жена на 42 године, и то са три покушаја из фонда РЗЗО, а по статегији, четврти покушај финансирају јединице локалне самоуправе, чак подижу лимит на 43 и 44 године. Биомедицински потпомогнута оплодња ради се и у приватним и у државним институцијама под вођством изврсних стручњака, ми бележимо сасвим коректне резултате.

Да ли бисте коментарисали мушки стерилитет?

То је опет стигматизација жене, јер кад пар нема децу, кажу да она не може да роди, а не да постоји проблем стерилитета. У неким срединама постоје заблуде и предрасуде које коче парове да заједно крену у поступке испитивања и лабораторијских анализа. Учешће мушког стерилитета је високо, али треба радити на развијању културолошког модела који табуизира ову тему. Сматрамо да у то треба да се укључе образовне институције, просветни радници, академска заједница. Поступак обавештавања у домену јавног здравља је мало затајио и  мислим да заводи за јавно здравље треба у наредном периоду да имају програме. Такође, још од малог узраста детета треба разговарати на тему репродуктивног здравља, јер дечаци и девојчице основне појмове треба да стекну још у предшколском узрасту. У петом разреду основних школа у склопу физичког васпитања уведено је сексуално васпитање, а од прошле године обрађују се и наставне јединице о репродуктивном здрављу. Међутим, то није довољно. Родитељи треба да буду информисанији о вакцинама, о полно преносивим болестима, о заразним болестима, о зависностима које вребају децу а која се реперкутују на комплетно здравље, па и репродуктивно.

Да ли је сексуаност и даље табу тема у породици?

Разговор о сексуалности и репродуктивном здрављу је и даље табу тема у оквиру породице, јер родитељи сматрају да су невербалне поруке ефикасније и деца некад долазе до информација искуством. Имала сам прилику, као терапеут, да примим трудну девојчицу од 13 година која је први пут разговарала са неким од сексуалности и репродуктивном здрављу. Као земља смо познати по великом броју малолетничких трудноћа, такође имамо огроман број прекида трудноћа, што говори о томе да нам је образовање у сфери репродуктивног здравља на ниском нивоу. Имамо велики индекс прекинутог детињства управо због малолетничких трудноћа. Мислим да рад на овим темама у оквиру локалних самоуправа треба да буде масовнији и тимски. Рађено је истраживање о прекинутом детињству, и индекс је посебно висок у источној и јужној Србији. У тим срединама се дешава да девојчице због трудноће напуштају школу.

Комисије за прекид трудноће су биле спорне многима који сматрају да је право жена на рађање неоспорно. У чему је ту проблем?

Право жена на рађање је неотуђиво право жене и само она може одлучити када и колико ће рађати. Али, у 21. веку жене у Србији не би требало да планирају породицу прекидима трудноће. Женино право да прекине трудноћу нико никад неће оспорити, али ми не можемо дозволити да се прекиди обављају у институцијама које немају комплетну заштиту (трансфузиологију, анестезиологију) у случају компликација. Уколико жена донесе одлуку о прекиду трудноће, тимска комисија у саставу: гинеколог, психолог и социјални радник разговараће о могућим последицама, али је одлука на њој. Комисија за прекид трудноће из немедицинских разлога постоји већ годинама, али за сада она само формално потписује абортус, а да при томе уопште не види жену. У складу са новим изменама закона, комсија ће функционисати при институцијама које испуњавају стандарде за ту врсту интервенције. Није идеја да се жене убеђују да роде, већ да се изнесу чињенице и да је посаветују о планирању породице, о контрацепцији. То су неке измене које ће бити у јуну на дневном реду на скупштинском заседању.

Што се толико чека на Закон о родној равноправности?

Тај закон је у процедури, на њему ради министар Ђорђевић са својим сарадницима у влади. Закон о родној равноправности је продужена рука Закона о забрани дискриминације. Закон о родној равноправности мора предвидети да свако право мора бити доступно и жени, о избору партнера, запошљавању, рађању. Да би се то остварило, жена пре свега мора имати економску независност, а чињеница да су за исти посао у Србији жене мање плаћене од мушкараца, говори о томе да је тај закон потребан и да морамо обавезати људе да поштују етичка и демократска правила. Нема дилема око циљева закона, а зашто до сада још није усвојен, то је тема за министра Ђорђевића.

И даље без доброг слогана?

Нажалост, нисмо усвојили слоган за подстицање рађања који би дао ефекта, попут данског модела, који није баш вербално прихватљив, али је дао резултате. У Србији је више од хиљаду људи реаговало и дало своје предлог на конкурсу, и ми смо се обрадовали што су грађани свих узраста и нивоа образовања узели учешће и тиме подигли видљивост теме.

Да ли је тачно да жене неће да рађају због каријере?

Није истина да жене неће да рађају због каријере, жене се тиме анатемишу. Често се постављам као адвокат жене јер се чињенице искривљују и погрешно тумаче. Најамбициознија жена жели да буде остварена и у материнству и да пружи својој деци оно што су њој пружили њени родитељи. У страху да то неће постићи, јер нема подршку ни у приватној ни у јавној сфери, ни у породици ни од државе, она се устручава да предузме тај корак. Морамо да поправимо услове и да смањимо женин страх од неуспеха. Дакле 2011 године, када је био попис становништва, једна трећина жена без деце старости између 30-40 година изјавила је да неће ни имати децу јер нема поверења у партнера и у државу. То је путоказ за стратегију: јачање партнерског односа, сервис подршке и остале мере које смо спомињали. Урадили смо велико истраживање везано за усклађивање рада и родитељства, које је обухватило 126.000 запослених у 330 субјеката, са циљем да видимо како бисмо могли да поправимо стање. Били смо шокирани кад смо сазнали да запослени и послодавци нису знали да имамо коректне законске одредбе. На пример, запосленом смета фиксно радно време, а закон даје могућност варијабилног радног времена, да се могу бирати смене, да особе које имају децу до 3 године не могу да раде после подне ни ноћну смену уколико саме не дају сагласност, да се може радити од куће и скраћено радно време. Послодавци кажу да би изашли у сусрет, али очекују да буду стимулисани за социјално одговорно понашање у виду пореских олакшица, субвенција и да се њихови производи пласирају заједно са државним. То нам је дало идеју да кренемо ка Привредној комори и она је направила предлог за стимулацију малих, средњих и великих предузећа која раде на усклађивању рада и родитељства, а документ је промовисан на Дан родитељства 15. маја.

Одлив младих и паметних будућих родитеља који одлазе у иностранство такође је велики губитак за земљу и у репродуктивном смислу, зар не?

Просек оних који сада одлазе је између 28-29 година, свака четврта особа је високо образована, а око 15.000 људи сваке године се исели из земље. Миграције су цивилизацијска тековина, људи из Европе иду у Америку, они пак иду у Канаду, и бедеми не долазе у обзир. Мислим да пре свега образовном политиком и политиком запошљавања треба створити услове да млади људи овде остану да живе, да могу овде да остваре елементарне потребе. Зашто одлазе, показало је истраживање које смо радили са Републичким заводом за статистику које је обухватило око 11.000 студента. Одлазе јер образовани људи овде не могу да се запосле, а и кад се запосле, имају мале принадлежности у односу на оне у свету. Макроекономска стабилност и инвестиције су пут да се остваре ови циљеви. Одлазе нам оне генерације које ће родити децу негде другде и који ће се асимилирати у те средине.

Извор: недељник Време

фото: city magazine

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *