Најновије

Разговор недеље са др Славицом Ђукић Дејановић за лист “Политика“: Србији неопходно треће дете Вести

Стимулација мајки које имају двоје да роде треће дете је најважнија у овом моменту. – Почетком јула знаћемо које су општине имале најкреативније идеје за „повратак рода” , каже за “Политику“ др Славица Ђукић Дејановић, министарка без портфеља задужена за демографију и популациону политику.

Просечна жена на Врачару прво дете рађа са 32 године, а жена на југу Србије први пут одлази у породилиште са 23 године. Интересантно је колико је Србија мала, а колико су њене културолошке разлике велике. Зато смо одлучили да општине размисле како да стимулишу младе особе да постану родитељи јер оне најбоље познају менталитет својих суграђана.

Пре недељу дана расписали смо други јавни позив за доделу бесповратних средстава локалним самоуправама, а почетком јула знаћемо које су општине имале најкреативније идеје за „повратак рода”.

Буџет који држава издваја за демографију је четири пута већи ове године, а њему треба прикључити и она средства која ће породице добити захваљујући новом Закону о финансијској подршци породицама с децом, који почиње да се примењује 1. јула и важи за сву децу која су рођена од 25. децембра 2017. године, каже у разговору за “Политику” др Славица Ђукић Дејановић, министарка без портфеља задужена за демографију и популациону политику.

У 2016. години рођено је најмање беба од 1900. године, а прелиминарни подаци говоре да је прошле године рођено свега 200 беба више него у 2016. години. Сваке године око 16.000 младих и образованих особа, одлази из ове земље. Како тумачите наставак негативних демографских трендова?

Ситуација се неће поправити ни у наредном периоду јер припадници беби-бум генерације, рођени педесетих година прошлог века, улазе у период старости и болести, па ће и смртност бити све већа. Али, наш основни циљ је да зауставимо тренд пада рађања – не можемо бити задовољни чињеницом да је прошле године рођено свега 200 беба више, али не можемо бити ни незадовољни зато што се до 2016. број новорођених беба смањивао из године у годину. Да бисмо имали просту репродукцију нације, потребно је да свака жена у фертилном периоду у наредних десет година има двоје деце. То је доста амбициозно јер просечна жена у Србији рађа 1,4 детета, а ове подстицајне мере сигурно су угрожене чињеницом да 16.000 особа сваке године емигрира. Просечна старост младих миграната је 29 година, а свака четврта особа која напушта земљу је високообразована. Не можемо стопирати емиграцију јер је то цивилизацијска тековина, а слобода кретања – једно од елементарних људских права. Резултати истраживања које смо урадили с Републичким заводом за статистику на узорку од 11.013 студената свих факултета у Србији говоре да би две трећине академаца волело да остане у својој земљи, трећина планира да оде, а 90 одсто њих родитељи подржавају у тој одлуци.

Када питате младе особе шта би их мотивисало да буду родитељи, највећи број њих каже – стални посао, кров над главом и квалитетна партнерска веза. Истраживања говоре да више од 80 одсто младих старости од 16 до 30 година живи с родитељима, а свега девет одсто њих постају родитељи пре 30. године. Мање од половине мајки у Србији је запослено…

Млади су имали те проблеме и у ранијим генерацијама. Никога није чекао ни посао ни стан одмах по завршетку студија ни у најсрећнија времена. Инвестирање у Србију даје шансе да већи број младих почне да ради. Држава не може да обезбеди посао за све, она прави амбијент да инвеститор буде мотивисан да дође, а наша је обавеза да с тим инвеститором разговарамо и о људским ресурсима, односно да их упознамо с одредбама Закона о раду, којим је предвиђено усклађивање рада и родитељства. Наш закон има добра решења, али је проблем што нико не тражи од послодавца рад од куће, скраћено радно време, клизно радно време… Неки послодавци јесу расположени да изађу у сусрет младим мајкама јер имају социјалну одговорност, али се питају по чему се разликују од послодаваца којима је профит једини интерес. Они очекују да држава размишља о пореским олакшицама, субвенцијама или бољем пласману њихових производа.

Међутим, морамо охрабрити и саме родитеље да се обрате инспекцијским службама – Закон о раду и Закон о забрани дискриминације штити раднике, али ако инспектор не добије информације или пријаву да се закон крши, неће моћи да се нађе на сваком месту.

Привредна комора Србије предложила је да се установи награда „пријатељ породице” која би се додељивала оним фирмама које родитељима дају слободан дан када се дете разболи без финансијских одбитака, подржавају прославу првог рођендана или полазак детета у школу, имају потребу да вртић буде у непосредној близини фирме…

Иако највећи део јавности подржава Закон о финансијској подршци породицама с децом који ступа на снагу почетком јула, демографи истичу да се највише деце рађа у најсиромашнијим породицама и сматрају да ће ове мере највише стимулисати материјално угрожене породице да имају још више деце, чиме се сиромаштво умножава.

Мислим да треба стварати услове да људи рађају без обзира на социјални статус и степен образовања. Не можемо сви бити академски грађани. Ја мислим да су законодавци узели у обзир реалну ситуацију у нашој земљи, у којој 51 проценат мајки има једно дете, 42 одсто двоје деце, а свега 6,7 процената њих – троје деце. То је проценат који нас највише плаши и зато је стимулација мајки које имају двоје да роде треће дете најважнија у овом моменту. Демографски закони су јасни – да бисте имали просту репродукцију нације, потребно је да 11 одсто мајки роди једно дете, 44 одсто мајки треба да има двоје, а 45 процената њих троје деце. Суверено је право сваке жене да одлучи да ли ће родити једно, двоје, троје или четворо деце и да ли ће родити уопште, али држава је направила велики напор да сваког месеца обезбеди континуирану финансијску подршку јер смо од родитеља често слушали коментаре типа: „Кад би ми неко омогућио да првих десет година будем финансијски збринута, ја бих родила и треће.” Глас народа је утицао на ову одлуку.

Резултати једне занимљиве студија Института за социолошка истраживања сведоче да о рађању другог детета одлучује мамина процена како се тата снашао у улози родитеља. Да ли се размишља о увођењу обавезног плаћеног одсуства за очеве?
Очеви већ имају могућност да узму плаћено одсуство зарад неге детета, а наше истраживање говори да највећи број очева који се определио да користи „породиљско одсуство” ради у финансијским институцијама – 17 одсто њих. У јавним институцијама и привредним субјектима тај проценат је далеко нижи. Али, ја мислим да је у Србији снажан културолошки образац по коме отац представља породицу у спољњем свету и доноси новац у кућу, а мама је та која се бави децом и кућом. Нашим женама највише помажу њихове мајке, сестре и пријатељице. Када смо били у посети Нишу, једна бака која има троје унучади и живи у оближњем селу питала ме је зашто се на нивоу државе не организује сервис „Хало, бако, дођи да ме чуваш.” Она ми је признала да би сваки дан чувала своју унучад када би јој неко купио месечну аутобуску карту. На југу је та породична повезаност и међугенерацијска блискост изузетно јака и мени је та примедба била инспиративна. Волела бих да нека локална самоуправа осмисли пројекат на бази такве идеје – да се обезбеди превоз или нека минимална финансијска подршка бакама да чувају унуке. Јер, нико не прича бајке као бака.

Ових дана држава је најавила изградњу тзв. јефтиних станова за припаднике Војске Србије и полиције, али нико за сада не спомиње младе родитеље?

У војсци и полицији постоји бенефицирани радни стаж и ту углавном раде људи старости од 21 до 45 године, односно у годинама у којима се ствара породица. Ми не можемо да кажемо да се држава толико стабилизовала да сваки млади брачни пар може да оствари право на субвенционисани стамбени кредит, али од неког сектора мора да се крене. Чињеница је да војска и полиција имају посебну политику када је у питању изградња станова за запослене и тако стимулишу младе људе и родитеље да се запосле у овим службама. Међутим, ако мере популационе политике не буду подржане од целог друштва, оне ће остати списак лепих жеља. Данци су направили изванредну наталитетну стратегију – они су променили садржај најпопуларнијих телевизијских серија тако што у свакој од њих срећна породица има троје деце. Један од разлога популарности турских серија је то што се у њима негује култ породице, међугенерацијске солидарности и слоге. Демографска будућност Србије је питање свих нас – без обзира на то да ли смо се одлучили да имамо породицу или не. Можемо имати најбоље резултате у сфери привредног раста и модерних технологија, али ако се деца не буду рађала, све је то узалудно. Желим да подсетим да у Србији око 300.000 парова има проблем са стерилитетом – то је огроман број и држава је због тога одлучила да финансира три нова покушаја вантелесне оплодње до 42 године живота жене за парове који су прво дете добили овим поступком, због тога што они имају највећу шансу да добију и друго дете. Многе локалне самоуправе финансирају и четврту и пету вештачку оплодњу.

Србија је и прошле године расписала јавни позив за доделу бесповратних средстава локалним самоуправама за финансирање пројеката који се тичу популационе политике. Можете ли навести најкреативнија решења?

Прошлогодишња искуства била су нам веома илустративна – 90 општина аплицирало је за 130 милиона динара, а новац је добило 15 општина које су имали најбоље идеје како да појачају плач у породилиштима. Неке општине подржале су младе предузетнике – пољопривреднике и ратаре који су планирали да се иселе из родног места трбухом за крухом. Кнић је једна од општина која је практично успела да заустави миграције младих људи који углавном одлазе у Крагујевац. Сечањ је тражио средства да се адаптира простор за јаслице и данас 33 малишана користе услуге ових јаслица. Шид је тражио да се одобре средства за 15 електричних бицикала за патронажне сестре које улазе у породице и помажу мамама са бебама и старим особама. Oве године смо издвојили три пута више средстава за јединице локалних самоуправа и очекујемо креативност од општинара.

Сваки пут када се спомене популациона политика у једном делу јавности чују се коментари типа „моје тело је моја ствар”, „ја одлучујем да ли ћу родити или абортирати” „не може држава да ме тера на рађање”… Како разумете ту буку и бес?

Психолог Курт Левин дао је једну од најбољих дефиниција менталног здравља. Он је рекао да здрава особа има десет својстава, а четврто је – умерена агресија. Ми морамо бити љути на некога. А на кога се обично љутимо? У детињству то су ауторитети јер нас они васпитавају, на послу је то шеф јер он дели радне задатке, у држави су то политичари… Умерена доза агресивности је нормална реакција на незадовољство. Ако ме питате као жену и психијатра, казаћу вам да имам разумевања за човекову потребу да „помери” своје незадовољство. Примера ради, ако сам незадовољна што сам добила пет килограма или сам изгубила позицију на послу, много ми је лакше да кажем „једемо ужасну храну која гоји” или „шеф ме не воли”. Дубоко у себи сваки човек зна истину, али је понекад тешко да призна јер онда мора себе да мења. А то нимало није лако.

Извор и фото: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.