Најновије

Већа сигурност поверилаца – ефикаснији поступак стечаја Посланичка група

Неђо Јовановић, народни посланик и овлашћени представник Социјалистичке партије Србије о Предлозима закона о изменама и допунама Закона о стечају и Закона о привредним друштвима.

Крајње прецизним и систематизованим одредбама ће се много допринети ефикасности стечаја, повериоци бивају заштићени с једне стране, а са друге стране се ни у ком случају не доводи у питање било шта што је суштина стечаја, ни циљ стечаја, ни примена стечајних начела, ни најповољније намирење поверилаца, било шта што стечај у својој суштини подразумева када су у питању потраживања поверилаца по њиховим пријавама

 

На самом почетку ове дискусије кад разматрамо сет закона који се односе на финансије и одредбе Закона о стечају, као и Закона о привредним друштвима, морам да истакнем чињеницу да ће посланичка група СПС несумњиво у дану за гласање подржати ове предлоге закона.

Од свих ових закона ја ћу се, с обзиром да ће се моје колеге више односити у својим дискусијама и одређивати према првих шест закона, ја ћу у својој дискусији своју пажњу концентрисати на два закона за која сматрам да имају посебан значај, не умањујући значај, ни у ком случају, првих шест закона, а то су одредбе Закона о привредним друштвима и Закона о стечају, наравно измене ових одредаба.

Морам одмах да истакнем да Закон о привредним друштвима у једном свом правном институту завређује посебну пажњу, то је Институт принудне ликвидације. Ово из разлога што је од одлуке Уставног суда, још пре шест година, укинут, односно стављен ван снаге и оглашен неуставним тзв. аутоматски стечај или стечај по службеној дужности.

Од тада па до данас, све док ова Влада није увела одређени ред како у области финансија тако и увођење реда у области стечајне материје, а и кроз правосудни систем, где су посебно оптерећени привредни судови, ми смо имали огромне проблеме. Ти су се проблеми везивали за неколико чињеница.

Прва је чињеница да привредна друштва по више година нису подносила финансијске извештаје, односно завршне рачуне, а за све то време за које нису подносили завршне рачуне су били у блокади, што значи да је постојао стечајни разлог, а стечајни разлог подразумева трајнију неспособност плаћања. Шта може друго да буде блокада рачуна у трајању од више година, него трајна неспособност плаћања?

Међутим, и поред те чињенице нико није подносио предлог за отварање стечаја. Ако нема предлога, аутоматски остајемо у ситуацији да привредно друштво, које послује са огромним губицима оптерећује државу, оптерећује буџет, не измирује обавезе и на тај начин чини одређене штете, и то са далекосежним последицама.

Сада имамо један институт који ће, уверени смо у посланичкој групи СПС, ту ситуацију која је крајње негативна санирати, а то значи да у кратком ликвидационом поступку се прво утврди финансијско стање, позову повериоци, транспарентно позове ликвидациони дужник да исправи све оно што подразумева мањкавости у његовом пословању и на крају да се тај поступак ликвидације што пре оконча, јер неминовност да се углавном из ликвидационих поступака рађају стечајеви, односно они који као ликвидациони дужници који не могу да се у ликвидационом поступку ревитализују, аутоматски одлазе у стечај са свим последицама стечаја.

Сада имамо ситуацију да огроман број привредних друштава, који оптерећују и привреду и финансије и државу у целини, нарочито буџет Републике Србије, буду подведени под овај правни институт и на неки начин се поставе у правни оквир који заслужују, а то је стечај.

Што се тиче стечаја, министре Ђорђевићу, дали сте једно крајње коректно образложење, због чега се предлагач определио за овакве измене и допуне стечаја, и ми то подржавамо и поздрављамо. Поздрављамо тим пре, што ми не смемо да имамо законе који су у колизији један са другим. У конкретном случају Закон о стечају не сме да буде у колизији са Законом о финансијском обезбеђењу.

То је један од разлога који је сигурно најважнији разлог да се уведу измене, односно да се измене одређене одредбе Закона о стечају који су овде по мени крајње прецизно и систематизовани.

Морамо због јавности, превасходно једног дела стручне јавности који изражава скепсу према овим променама, истаћи једну чињеницу која се не може довести у сумњу, а то је да се овде не ради о привилегованим или бенефитованим, како год, они који имају одређене бенефите повериоцима у стечајном поступку, већ се ради о повериоцима који морају имају одговарајући правни оквир, где се као средства обезбеђења њихових потраживања појављују колатерали. То су динарска или девизна средства на пословном рачуну, кредитне линије, односно уговори о кредиту и реализације тих кредитних линија.

У тој ситуацији ти повериоци бивају заштићени с једне стране, а са друге стране се ни у ком случају не доводи у питање било шта што је суштина стечаја, ни циљ стечаја, ни примена стечајних начела, ни најповољније намирење поверилаца, било шта што стечај у својој суштини подразумева када су у питању потраживања поверилаца по њиховим пријавама, сходно одредбама Закона о стечају.

Дакле, ово су новине које и те како значе и које ће много допринети ефикасности стечаја, тим пре што, не знам да ли сте то нагласили у уводном излагању, тим пре што се ради не само о међународним правилима, него о правилима која су већ заступљена у суседним земљама, у земљама у региону, земљама које гравитирају Срби. Дакле, максимална подршка за ове промене.

Међутим, уважени министре Ђорђевићу, постоји нешто што морамо да оценимо крајње критички. Ја вас молим да то вашем ресорном колеги пренесете од стране посланичке групе СПС. Поставља се питање због чега се у Закону о стечају нису појавиле промене које су неминовност и које изазивају огромне штетне последице, а које већ дуже време стоје под лупом стручне јавности?

Конкретно, ради се о томе да предлагач није интервенисао у оним одредбама закона које су под сумњом уставности. Ја ћу бити јако прецизан да би ме разумели. Устав Републике Србије изједначава државну и приватну својину. Дакле, сви облици својине су једнаки и ту немамо апсолутно никаквих дилема.

Такође, подсећања ради, код привредних друштава која послују са већинским друштвеним капиталом, једини ко може да буде стечајни управник је Агенција за лиценцирање стечајних управника. Ја постављам питање – зашто? Ако су облици својине изједначени и приватна и државна имају исти третман, исту тежину, зашто би Агенција за лиценцирање стечајних управника била искључиво стечајни управник код привредних друштава која послују са већинским друштвеним капиталом?

Зашто то не би могао да буде било који стечајни управник? Зашто то не би био Пера Перић или Мика Микић, ово је метафорички, који имају лиценцу стечајних управника, који имају пуни капацитет да спроведу све оно што се везује за надлежност и законом прописана овлашћења стечајног управника, већ то мора да ради Агенција за лиценцирање стечајних управника?

Ово није критика на АЛСУ, јер сам се лично 2014. године борио да Агенција за лиценцирање стечајних управника, којој је тада претила опасност да престане да постоји, да остане због тога што је била једина компетентна институција која ће омогућити да се сви стечајни управници у стечају понашају сходно закону.

Међутим, овде имамо сада ситуацију која је крајње проблематична. С једне стране имамо стечајне управнике који су стечајни управници у привредним друштвима са већинским привредним капиталом, а не могу да буду стечајни управници у привредним друштвима са већинским друштвеним капиталом.

Тај анахронизам који постоји већ дуже време мора да се отклони, јер је Устав такав какав јесте.

На крају крајева, оно што доприноси тачности овог мог тврђења је и следеће. Агенција за лиценцирање стечајних управника је у не ретким случајевима у пракси пропустила, ненамерно, да спроведе контролу рада повереника стечајних управника.

Зашто ово говорим? Агенција за лиценцирање стечајних управника није самостални стечајни управник, већ своје надлежности, које су прописане законом, обавља преко повереника. Е, сада, ако обавља преко повереника, онда повереник мора да буде под посебним надзором Агенције за лиценцирање стечајних управника.

Да ли је тако у пракси увек? Ја вас уверавам да није. Зашто вас уверавам да није? Због тога што из личног професионалног искуства знам да постоје стечајни предмети, да постоје делови стечајне масе у виду непокретне имовине која је потпуно неискоришћена, где су у саставу стечајне масе магацини, продавнице, пословни простор, хале, производни погони, који су сабласно празни, где се нико није сетио, а то је обавеза повереника стечајног управника, у циљу очувања стечајне масе с једне стране, а с друге стране, остварење прихода који доприноси повећању стечајне масе да те непокретности изда под закуп. Има много закупаца који једва чекају да под повољним условима, по повољним ценама, повољним закупнинама дођу до тог простора који би могли да користе у функцији обављања одређене делатности.

Повереници стечајног управника у одређеном броју стечајних предмета се уопште нису обазирали на једну такву обавезу која подразумева дужност да се имовина сачува и увећа, а односи се на имовину која суштински представља стечајну масу.

Даље, оно што такође подразумева једну врсту проблема, то је проблем који се везује за одређивање стечајних управника, односно повереника стечајних управника, па се дешава да код стечајног дужника у Ужицу, одакле ја долазим, се за повереника поставља стечајни управник из Београда, или у граду на југу Србије се поставља стечајни управник са севера Србије. Објасните ми само где је логика и како може онај ко није природно настањен и нема пребивалиште у месту где се води стечај познавати привредну ситуацију, тежину проблема у стечају, стање стечајног дужника итд?

Зар нисмо законским путем регулисали да управо пред привредним судовима, говорим привредним судовима који су надлежни за вођење стечајног предмета, да буде одређен одговарајући број стечајних поверилаца? Због чега ти стечајни повериоци онда нису ангажовани, него се доводи човек 200, 300 км далеко од места где се води стечајни предмет?

На крају, постоји проблем за који, министре Ђорђевићу, претпостављам да ћете такође пренети тамо где је то потребно, а ми у посланичкој групи СПС сматрамо одавно да стечајна материја треба да се врати у надлежност Министарства правде, да не буде у надлежности Министарства привреде, јер Министарство привреде само ће помоћи да привредни судови који имају највећи терет када су у питању стечајеви, јер се комплетни стечајни поступак води пред привредним судовима, да буду једна врста логистике и подршке и помоћи, а да предлагач Закона о стечају буде Министарство правде.

Зашто ово говорим? Због тога што у Закону о стечају су управо привредни судови кроз судску праксу покушали да реше једну ситуацију коју законодавац није решио, а ја ћу вас замолити да обратите пажњу на то. У ситуацији када се стечај закључи, када се намире повериоци, нема више потребе за било каквим потраживањем. Остаје имовина, имовина која није уновчена. Шта са том имовином законодавац не говори? Коме та имовина, након закључења стечаја и након намирења поверилаца, коме та имовина припада? Припада ли држави? Припада ли повериоцима, власницима, којим?

Хајде да и о том питању размотримо ситуацију на адекватан начин. Власници имовине вишу нису власници имовине. Власник имовине је онај ко руководи и управља том имовином, а то је стечајни дужник. Та имовина је постала стечајна маса. Стечајном масом управља онај ко је законом прописан да управља том имовином која представља суштински стечајну масу. Значи, нема више власника. Власник може да буде држава или да се та имовина преда повериоцима.

Мислим да су ту привредни судови одговорили задатку на најбољи могући начин и одлучили у својим одлукама, које представљају устројство судске праксе, да се та имовина заиста преда повериоцима сразмерно проценту њиховог намирења.

Оно што је такође важно, јако важно истаћи јесте чињеница да сви ови поступци, и ликвидациони поступци и сви други поступци, морају бити што краћи. И за гувернерку Табаковић и за вас, уважени министре Ђорђевићу, стоји иста добронамерна порука. Уколико поступке не скраћујемо, само ћемо нанети додатну штету држави.

Тренутно је пред привредним судовима у Србији преко 2.000 стечајних предмета. Привредни судови су у најтежем положају, јер је фокус трајања поступака најнегативне посматран када су у питању привредни судови и сматра се да се повреда права на суђење у разумном року везује за привредне судове, што апсолутно није тачно, апсолутно није тачно због тога што пре стечаја постоје други поступци, говорио сам о ликвидационом поступку.

Пре отварања стечаја воде се парнични поступци пред основним судовима, воде се поступци извршења који трају по неколико година, чак и десетак година. И када све то прође, предмет долази у привредни суд, отвара се стечај који траје две, три године и привредни судови су криви због повреда права на суђење у разумном року, због чега је највише апликаната у Стразбуру пред Судом за људска права, где управо тај суд обавезује државу на високе накнаде, на високе износе накнада штете. По чијем џепу? По чијем ударцу? Ударцу грађана, а највише ударац на буџет Републике Србије, што ви и те како добро знате.

Мислим да у том правцу сви, а не само правосуђе, не само судови, сви морају дати свој допринос да се сви поступци који претходе стечају спроведу што хитније, што брже, како се овакве ситуације више никада не би дешавале. У супротном ћемо доћи у још тежи положај. У супротном ћемо доћи у ситуацију да буџет буде много више оптерећен него што је сада, јер ће пред Судом за људска права у Стразбуру се појављивати, до сада су то физичка лица у највећој мери, сви они који су оштећени због дуготрајног трајања поступака, а то није само стечај и то није само стечајна материја.

На крају, желим да истакнем још нешто. Када сам говорио о позитивним странама и позитивним рефлексима на одредбе Закона о стечају, заборавио сам да поменем НБС, што је јако важно. Народна банка Србије по својој надлежности контролише рад управо оних поверилаца који по основу колатерала заштићују или обезбеђују своја потраживања. Због тога је нарочито значајно, а нарочито значајно због НБС, да се кроз ове колатерале измирују обавезе према повериоцима сходно уговорима који су закључени на основу средстава финансијског обезбеђења, а та средства финансијског обезбеђења, као што сам и рекао, су динарска и девизна средства на пословним рачунима, то су кредитне линије, то су обвезнице итд.

Ако ово у пракси, што је предвиђено и предложено како је министар Ђорђевић у уводном делу образложио, буде заиста реализовано у пуном капацитету, онда више неће бити проблема када су у питању уговарачи који су уговорили обезбеђење својих финансијских потраживања и ми нећемо имати проблем после ни са стечајем.

Зашто? Зато што је Закон о стечају усклађен са Законом о финансијском пословању и онда немамо више колизију, онда немамо више никакав проблем, а олакшали смо НБС, односно скинули један велики терет НБС када је у питању контрола рада ових субјеката о којима сада говорим.

Због тога мислим да у овом смислу НБС остварује одговарајућу корист изменама и допунама Закона о стечају, а самим тим ми као држава стичемо одређену сигурност односно повећавамо свој капацитет када су у питању и преговарачка поглавља и када су у питању све оне ствари које се везују за наш положај као кандидата за улазак у заједницу држава ЕУ. Мислим да у том правцу идемо сигурним путем и да ћемо доћи до циља како год то неко други посматрао.

Вама, у сваком случају, желим максималну подршку. Ове ћемо законе подржати, а интересантно је да је данас један опозициони посланик подржао ове законе, а главни је генератор стечајева који су се десили након доношења криминалног Закона о приватизацији 2001. године, а након чега је на стотине хиљада људи остало без посла због таквих стечајева. Хвала.

 

Категорије: Посланичка група

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *