Интервју Горана Тривана, министра за заштиту животне средине, за емисију „Лицем у лице са Ивасом“ Телеграф ТВ-а Вести

Колико је Србија затрована отпадом, али и шта очекује од истраживања последица НАТО бомбардовања? Како ће се решити проблем загађеног ваздуха, али и отпадних вода? Има ли Србија 15 милијарди евра за улагање у екологију, али и како види своју позицију у Влади, само су нека од питања, која смо поставили Горану Тривану, министру заштите животне средине, у емисији „Лицем у лице са Ивасом“ на Телеграф ТВ-у.

Кренули сте оштро у чишћење Србије од отпада. Да ли смо уопште свесни колико је наша земља затрована и у том смислу докле сте спремни да идете?
– До краја! Овај посао не трпи компромисе. Уколико волите своју земљу, а то је, чини ми се, последњих 20 година постало архаично, онда ћете се својим послом бавити на најбољи могући начин. У складу са сопственим могућностима, наравно.

Србија је озбиљно загађена земља. Србија је озбиљно девастирана на различите начине. Сви ми који се бавимо заштитом животне средине знамо да је то тако. Само је питање, одакле ћете почети. На којем год крају да се нађете, морате да почнете да се бавите проблемима. Њих има много, али ако сте систематични онда ћете доћи до решења, до некаквог условног краја, јер краја нема. Животном средином се морате бавити констатно и без прекида.

Србија и бивша Југославија, чији смо део били, није се бавила на тај начин овим проблемом. То спада у домен степена развоја, био он економски или политички. Ово где смо ми данас, прошле су све западне земље пре 20 и више година. Важно је да се тога сетимо и да погледамо путеве којима су они ишли, не бисмо ли успели да прескочимо неке од њих.

Почетак је зависио, што од стицаја околности, што од моје одлуке, где је најпродуктивније почети. Зато смо и кренули од ових неколико ствари које смо отворили.

Кренуло се од Обреновца. Ту је био фокус пажње јавности и Вас у почетку?
– Обреновац је био стицајем околности, али избор теме, која се зове опасни отпад, није био случајан. Ми смо одлучили да кренемо од опасног отпада, будући да знам десетинама годинама уназад да Србија генерише озбиљну количину опасног отпада, као и све земље сличног степена развоја. И да се у Србији у овом тренутку цифре крећу између 150 и 230 хиљада тона опасног отпада годишње.

Ти подаци постоје у Агенцији за заштиту животне средине и они су јавни. Када схватите колико генеришемо тог отпада и колико га извеземо и колико га минимално прерадимо, јер немамо капацитета, онда схватите да недостаје. Тај недостајући део мене „жуља“ већ десетину годину. Сада је била прилика, будући да сам добио инструменте да то могу да контролишем, да то и отворим.

У сарадњи са БИА и Тужилаштвом, на чему им се јако захваљујем, ми смо почели да отварамо сва та питања. Кажем да смо почели, јер је то што се мене тиче почетак. Тај посао ће бити без краја, јер сам дубоко уверен, да свуда по Србији, на много места, постоји то „закопано благо“ и оно је добрим делом утицало и утиче на наше здравље.

Загађеност земљишта подразумева загађену храну, загађено земљиште подразумева загађену пијаћу воду, а ми то све уносимо у себе. И када се питамо зашто смо оволико болесни, од различитих болести, један од одговора је то да је Србија загађена свакојаким врстама отпада.

Када већ говоримо о болестима, прилично сте активирали у вези утврђивања последица НАТО бомбардовања. Да ли смо закаснили са овом иницијативом? Шта очекујте од овог истраживања?
– Једно од најозбиљних питања нашег живота јесте питање шта се то догодило, када смо били онако сурово, нељудски, неправедно бомбардовани. Наравно да је то требало урадити још онда, извршити сва та истраживања и анализе. Али, с друге стране, сви они који нису то урадили у међувремену, адреса су којој треба поставити питање, зашто то тада није урађено. О одговорима можемо да спекулишемо.

Што се мене тиче, ја сам ту и ми смо то покренули. Мислим да је то јако добро и јако важно. Заједно са свим нашим лекарима и научницима хоћемо да истражимо последице. Могуће је утврдити шта се догодило. Могуће је различитим врстама метода и апроксимација тачно утврдити, шта се догодило.

Последица бомбардовања осиромашеним уранијумом већ има, али ће то истраживање утврдити.

Хоћу да скренем пажњу, да овде није само реч само о истраживању које се тиче бомбардовања муницијом са осиромашеним уранијумом, већ је ту било и погађања неких циљева у Србији, који су проглашени за легитимне, а који представљају петрохемијске комплексе.

Сигуран сам да загађење, које се догодило бомбардовањем петрохемијских комплекса је умногоме било значајније и теже и са већим последицама потенцијално, него што је у појединим ситуацијама то могло бити са осиромашеним уранијумом.

Зато ћемо се бавити и једном и другом ствари, паралелно. Немамо никакав рок, када ћемо то завршити. Хоћу да то урадимо крајње темељно. Држава је створила могућности да се то уради и биће све боље што се тога тиче, а стручно-научни тимови ће имати прилику да то истраже и кажу нам шта се то догодило, какве су последице и што је најважније – шта да чинимо, како бисмо своје грађане заштитили од последице, које могу да трају стотинама година.

Осим земљишта, ту је и загађење ваздуха. Од респираторних болести годишње у Србији умре 6 хиљада људи. У Бору је поправљена ситуација, Панчево је и даље црна рупа, ни Београд није далеко. Како решити овај проблем?
– Има решења свакако. Питање је само колико ћемо брзо ићи ка свему томе. Бор је изузетно добар пример, успостављењем нове фабрике сумпорне киселине практично је сумпор одстрањен из ваздуха. Истог дана у Бору, када је фабрика пуштена у рад, крајем 2015. године, људи су продисали. То се види и по њима и по томе како ће природа да се пробуди.

То је доказ да се може, само треба уложити у нове технологије.

Ипак, разуме се, постоји и читав низ других проблема. Нама су, као и у свету, све урбане агломерације у проблему са квалитетом ваздуха и људи обољевају због честица, гасова итд. Ми то можемо и морамо да урадимо на следећи начин: прво, морамо да појачамо мониторинг по читавој Србији и то је један од задатака, који тражи инвестирање, а други је да будемо свесни тога да изудвни гасови из аутомобила, односно саобраћај загађују ваздух.

Ту су и електро-енергетски капацитети, пре свега термоелектране, а када су градови у питању, онда и индивидуалне котларнице за грејање. Београд зато годинама спроводи гашење индивидуалних котларница и прикључивање на централни топловод и то даје резултате.

То ћемо морати да радимо и да уложимо милионе евра, али кошта све то што смо упропастили. Нико нам није крив за то и сами то морамо да урадимо.

Управо у том смислу, за дисање су потребне шуме. Део Србије је Шумадија. Али је све мање шума. Да ли постоји план за неку масовнију садњу?
– Ми мислимо је пошумљавање најједноставнији, најјефтинији и најефектнији начин да се боримо против ефеката климатских промена. На планет се данас све врти око последица климатских промена.

Србија је пошумљена негде око 27 одсто, наш идеал је да Србија буде пошумљена близу 41 одсто. Заједно ћемо се са ресором који се у Влади бави пошумљавањем, односно шумарством, радити на томе.

Ми смо, као Секретаријат за животну средину у Београду, активно радили на пошумљавању. За неколико година успели смо да пошумимо преко 700 хектара нових површина.

Србија ће под руководством овог нашег Министарства за животну средину, а у сарадњи са осталим, свакако да инсистира на томе. То ћемо радити од наредне године. Биће неких акција, које ћемо већ на јесен спровести и уз помоћ вас у медијима грађанима рећи „то је важно“.

Хајде да свако у нашој земљи, бар једно-два стабла посади. Видећете, шта ће десити за неколико година. То је посао, који морамо да урадимо за нашу децу. За време наших живота, тешко да ћемо осетити пуне ефекте свих тих нових шума, које хоћемо да посадимо. Али, знате, како кажу Кинези: Право време да посадите дрво је било пре 20 година, а прво следеће право време је сада. Дакле, ја мислим да је ово право време.

Шуме треба да се шире, а како ћемо сузбити амброзију?
– То је у домену неких других служби. Пре свега у локалним самоуправама, јер се оне баве тиме. Међутим, све време трагамо за методама и начинима, како да то решимо. Не бих говорио о детаљима, али постоје различити начини да се то решава.

Генерално алергије, када је здравље у питању, узимају маха код нас који живимо у урбаним деловима планете. У овом тренутку, на планети, преко 50 одсто становника живи у урбаним срединама, са проценом да ће у наредних 20 година тај удео значајно да се повећа – на 60, 70 одсто.

То је катастофално за питање заштите животне средине и део одговора на питање наших аутоимуних и имуних болести, јесте то што смо претерали са концентрацијом становништва у градовима, што претерано загађујемо. Али, ако погледате Западну Европу, она се сада релативно успешно бори са питањима квалитета ваздуха и алергенима. Упијаћемо сва њихова искуства, али не мислим да треба да пређемо читав пут који су они прешли, мислим да смо паметнији.

Хтео бих да прескочимо неке степенице и радимо на томе да тако и буде. Пројектујемо своје капацитете и све људе које смо довели у Министарство и које ћемо довести, учимо да није срамота не знати, срамота је не питати. Нарочито, морамо да скренемо пажњу на искуства земаља, које јуримо. То је могуће. Сва памет се врти око логике да од оних који су бољи од вас, научите како су дошли до тога.

Београд је метропола, који отпадне воде испоручује у реку. Међутим, ни ништа мањи градови немају решен овај проблем. Има ли брзих решења, пре него што упропастимо богатство које имамо?
– Нема брзих решења. Ми смо пропустили ових 40-50 година, да то урадимо како треба и сада је то пропуштена прилика и све наше воде су практично загађене, у тој мери да су по, мом мишљењу, највећи проблем. Ако мене питате, шта је највећи проблем животне средине у Србији, то је проблем вода. Питање загађења, питање испуштања непрерађених отпадних вода, итд… Све онда иза тога индукује као проблем.

Имамо план да у Србији треба да изградимо 359 система за прераду отпадних вода. То значи, да треба да инвестирамо између 4 и 5 милијарди евра у све то. То значи, када то будемо решили, моћи ћемо да рачунамо на чисту и здраву животну средину у целини.

То је пут, који треба да пређемо у наредних 30 година. Без обзира на ту, можда мрачну процену, ми јесмо ставили као први приоритет израду система за прераду отпадних вода, што значи да ћемо се брже бавити решавањем тог проблема у односу на друге проблеме.

Много је то новца. Србија нема толико пара, али ће морати да издваја. Србија ће морати да издваја много више пара за животну средину од садашњих 0,2, 0,5, 0,7 одсто нашег БДП-а, до 1,2 или 1,3 одсто, колико је у многим земљама. Уколико желимо да живимо здраво, дуже и да сачувамо природу, то мора да се деси. Гарантујем, да ће се то десити. Да ли ће се то десити сада или за неколико година, то није питање на које могу да одговорим. Али, да ће морати, мораће да се деси. И што пре да се догоди, биће боље за све нас.

Због тога, тај латентни притисак који ми вршимо, еколози заједно са цивилним сектором и медијима на финансије, да схвате да је то у интересу свих нас. Када ми уложимо део својих средстава, онда ћемо лакше и добијати новац из европских фондова.

Али, склон сам томе да у преради отпадних вода идемо ка приватно-јавним партнерствима. Не причам о пијаћој води, причам о преради отпадних вода и логистици, која треба да прати све то. Мислим да је могуће ићи и на приватно-јавно партнерство и онда је то пут да брже урадимо читав тај посао, који сам рекао да би могао да траје десетинама годинама и тако ћемо радити.

Када говоримо о пијаћим водама, да ли ће Србија остати жедна и поред свих и бања и извора? Проблем Војводине се стално апострофира?
– Војводина генерално има проблем пијаће воде, зато што је на таквом простору. Ту уопште нема дилеме, по природи. Њихове подземне воде нису оног квалитета и састава, чак и када нису загађене, зато се морају прерађивати често. Тиме морамо озбиљно да се бавимо.

Србија, генерално, не троши воду на рационални начин. Мислим да Србија нема довољно пијаће воде, перспективно гледајући. Климатске промене доносе снижавање нивоа подземних вода. Истовремено, то значи смањивање капацитета подземних вода и резерви које имамо.

Ако је то тако, а чак и да није, памет би требало да каже да би требало рационално користити пијаћу воду све да је и имамо за бацање, а немамо. То је један део приче, а други део су површинске воде. Оне морају да буду чисте, да бисте и ту имали део резерви, која се може квалитетно прерађивати у квалитетну пијаћу воду.

Не мислим да имамо довољно пијаћих вода и то је разлог више, што стално стрепим над тим, како користимо те пијаће воде. Никако нисам за то и не слажем се са тим, што су многи извори пијаће воде дати као концесија или на неки други начин различитим субјектима. Волео бих да све те капацитете чувамо или бар да троше предузећа која су наша, а не на овај начин, дајући онима који то тржишно користе. Мислим да то није безбедно и да Србија мора да тај најважнији ресурс, планетарно говорећи, сачува за себе.

У овом тренутку имате неколико ратова за које се не мисли да се воде због пијаће воде. Гарантујем да се неколико ратова у свету води због проблема, које су изазвали недостаци пијаће воде.

Будућност је већ стигла. Оно што се углавном не допада аудиторијуму када кажем, то је да је будућност стигла и да већ живимо у свим оним научно-фантастичним филмовима који су пројектовали да нема пијаће воде и да смо као планета претерано загађени. Ми смо већ ту, само што као да нисмо свесни тога.

Споменули сте тржиште приликом претходног одговора. Када је покренута прича о наплати кеса, то је постала готово тема број један у Србији. Да ли је то једини начин да се еколошка питања ставе у фокус, односно да се све сведе на новац?
– Можда није једини, али ја који нисам наклоњен тој причи на тај начин, схватам да је то један важан сегмент. Ми смо схватили да та економска питања треба да стављамо у први план. Да људима ставимо до знања, с једне стране шта ће уштедети – па ће нам и животна средина бити квалитетнија или да они који загађују животну средину – схвате да у њој имамо много простора за нова радна места, за зелену економију, која ће многе ресуре искористити боље него што је до сада био случај, па неће плаћати много пара за сировине који су им потребни за производњу.

У заштити животне средине крију се одговори на многа питања савремене цивилизације, од економије до екологије. Нашем друштву је очигледно потребно време да бисмо сви то схватили. Наша мисија је да као Дон Кихот то представимо јавности. Ту је незаобилазна улога пре свега организација цивилног друштва, које итекако разумеју да је ово важно и оне нам много помажу у свему томе, и медија, који су апсолутно присутни у свакој кући, готово свакој глави и то „тројство“, између НВО, медија и Министарства је потпуно природно.

Када размислите, то је потпуно логично, јер се ми сви на неки начин бавимо потребама народа. Намерно користим тај израз, а не кажем грађана, јер је то један топлији израз, за оно што ја мислим, а то је да ми стварно бринемо о здрављу људи и њиховој будућности.

Колико је тај исти народ, колико смо еколошки свесна нација или да боље кажем несвесна?
– Ево дајете одговор на то питање. Ако погледате какве су нам улице и окружење, онда ћемо добити одговор да нисмо баш најсавеснији, када је у питању животна средина. Али, не очајавам због тога. Зато што сам потпуно свестан да овом степену развоја, који истовремено прати степен свести о животној средини, баш какав нам је и развој, морамо да будемо ту где јесмо, морамо да пређемо тај пут.

Када погледате земље Западне Европе, које су апсолутни лидери у заштити животне средине у свету, онда схватите да овај пут морамо да прођемо, да су они били овде пре 25 година, где смо ми сада, али да ми морамо да радимо на томе. Тако што смо присутни и што покрећемо акције, на пример наплаћивања употребе пластичних кеса или сутра забране кеса или заштите националних паркова, да бисмо грађане усмерили у оном правцу у коме сви треба да идемо. Грађани не могу сами, као што не може ни држава сама. Зато морамо сви да радимо на томе.

Добар сам пример да могу да поредим стање сада и пре 10 година. Лакше је данас. Људи данас више разумеју и подржавају борбу за животну средину.

За ту подршку је потребан новац. Говори се да ће нам у процесу приступања ЕУ за питања заштите животне средине бити потребно 15 милијарди евра. Да ли Србија има тај новац? И Фискални савет је израчуно да би у заштиту животне средине у наредној деценији требало уложити девет милијарди евра. Шта кажете о томе?
– Сигурно немамо тај новац, али морамо да га стварамо временом. Морамо се окретати рационалности на један начин, а с друге стране треба да схватимо да морамо да искористимо сваки извор који постоји. Зато причам да најпре наша издвајања за животну средину морају да се повећавају, да бисмо у року од 20, 30, 40 година достигли бар половину од тих средстава из наших извора.

То је могуће. Ако узмемо да годишње издвајамо 300, 400 или 500 милиона евра за животну средину, то је за 10 година 5 милијарди. То уопште није мало за наше услове. Треба да имамо капацитете да то потрошимо. С друге стране, ту су европски фондови из којих можемо да очекујемо пар милијарди евра за ове намене, на овај рок о коме причам. Ту си и кредити и други фондови, као и приватно-јавно партнерство које ће нам донети новац. Из свих ових извора је то могуће.

Србија сама ових 15 милијарди нема, али ако бар трећину пара обезбедимо, мислим да није немогуће да трећину до половине, обезбедимо из неких других извора.

Да пређемо на политичка питања. У претходном периоду Ваше име је довођено у вези са реконструкцијом Владе Србије. Наводно нисте испунили очекивања. Шта Ви кажете о томе?
– Немам коментар на то и никад не коментаришем. Најважније је да свако ради свој посао најбоље што може.

Како сте генерално задовољни сарадњом са премијерком и осталим министрима?
– Сарадња креће узлазном линијом. Потребно је време и да се Министарство „скоцка“ и да све остале колеге у Влади добију прилику да помажу животној средини.

Помогли су код Моста на Ади, однсно чишћења његовог окружења?
– То јесте била једна симболична представа, да јавност схвати да ми једни друге подржавамо у Влади, да смо један велики и озбиљан тим и да ће екологија бити један од најбољих примера, где ми делујемо заједно.

Већ сада имате ситуацију да неколико министарства активно ради на различитим питањима која су везана за животну средину и веома сам задовољан тиме за почетак. Са амбицијом да та сарадња са годинама буде све боља, јер мислим да сви заједно треба будемо једно велико министарство животне средине, и да само једно министарство не може да обави тај посао ваљано. Животна средина обухвата сваки ресор. Немате ниједну област живота у 365 дана, која није у додиру са животном средином.

Тако и сва министарства имају додир са животном средином и како време буде промицало, тако ћемо све више заједно ићи ка томе. Ми сада припремамо поглавље 27, као преговарачку позицију. Врло темељно, озбиљно и добро радимо на томе. Имамо јако позитивне прве коментаре на тај „нацрт нацрта“, јер имамо неформалне контакте са људима у Европској комисији, нарочито у нашем Директорату за животну средину.

Похвалили су Вас из Брисела, Ваше напоре у том смислу?
– Баш сам поносан на то. Људи у Србији, нарочито ван Србије, у ЕУ, ево сада и у УН, виде са смо ми одскочили од региона. Добили смо предлог од УН да крајем године одржимо озбиљно велики скуп земаља у региону, који се тиче заштите животне средине. То је част, да вам понуде да будете домаћин и координатор за ту врсту активности.

Може Србија да буде одлична у неким областима, а ово је компаративно једна од најбољих области, јер немамо никакве хипотеке. Сви заједно у региону имамо сличне проблеме. Ту нема много политике. И сви контакти које имамо са свим колегама у окружењу и шире су растерећени политике. Јако помажемо једни другима и јако смо отврени једни према другима. Зато мислим да ће ова област Србији донети невероватан напредак.

Када говоримо о хипотекама, СПС ће ускоро обележити 28 година постојања. Како видите данас СПС? Једина сте партија, која је основана у прошлом веку, а да је на београдским изборима ушла у градски парламент?
– Дуга, компликована и тешка историја је иза нас, како СПС-а, тако и наше земље. Негде смо сведоци и актери свега тога. Опстали смо зато што смо радили темељно и бавили се државом као најважнијим интересом наше партије. Никада други интереси у СПС нису били доминантни у односу на интерес наше државе и грађана. То није демагогија. То је стварно било тако и грађани то препознају, без обзира на проценте.

Сада се политичка сцена у Србији променила 100 одсто, једино смо ми остали тај фактор, који је био стандард. То је питање наше способности и нашег квалитета и доброг избора људи. Политику и струку, чине људи. Човек је у центру збивања. СПС је успео да сачува тај однос према квалитету и тим степеницама, свако мора да прође да би дошао до неке функције, без прескакања оних нормалних путева, уз нужно образовање, које свако мора да носи са собом.

Тврдим да је СПС свих ових година опстао због те две ствари – то је питање националне политике и националних интереса, које смо заступали све време, чак и на своју штету као партије, али вам је то у опису посла ако сте поштени. С друге стране, тај избор људи и кадрова, који су заиста честити и квалитетни људи, који могу да обављају послове које раде.

Како ће изгледати даље, то ћемо видети, јер је сцена непредвидива. Али верујем да СПС има и показује да има капацитет, иако мали партнер, заједно са СНС, у овом нашем броду који је и даље у бурама, да помогнемо у мери у којој ми то можемо.

Ове године би требало да се одржи 10. конгрес СПС. Да ли треба да очекујемо промене у руководству странке, али и какве су Ваше амбиције у том смислу?
– Нема ту амбиција. Не можете се бавите амбицијама, ако желите добро. Пре свега водите рачуна о ентитету, који најважнији. Најважнији ентитет је Србија, а иза тога за нас у СПС, најважнији ентитет је СПС. По мом мишљењу, СПС је годинама у сталним корацима некакве реформе, која је час бржа, час спорија, али је реформа.

Ивица Дачић је успео да наметне ритам сталних промена. Када смо га разумели, када га нисмо довољно разумели. Када смо подржавли мање, када смо га подржавали више. Уопште му није било лако са нама. СПС сада сигурно очекују озбиљне реформе. Сигурно га очекују и озбиљне промене, па и кадровске.

Ивица, за кога мислим да то добро каналише, мораће добро да промисли заједно са свима нама, који смо ту, у ком правцу и како треба да идемо, имајући у виду, шта то прогнозирамо да ће се десити са Србијом. Са претенциозношћу да предвиђамо будућност, али оно што нас занима као странку, то је са опстанемо на сцени. Грађани нам дају за право, то је сигурно. Али, сада морамо да чинимо и неке одлучне кораке, да мењамо много тога набоље, од организације до кадровских решења, која мора да прате време у коме живимо.

 

Извор и фото: Телеграф

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *