Најновије

Интервју Славице Ђукић Дејановић за “Еспресо”: Сваког дана нас је у Србији 107 мање у односу на претходни дан Вести

Славица Ђукић Дејановић, министарка без портфеља задужена за демографију и популациону политику била је гост „Еспресо интервјуа“. Ђукић Дејановић нам је причала о томе да ли Србија нестаје, с обзиром на то да нас је по природном прираштају сваког дана у Србији 107 мање у односу на претходни дан, какве резултате очекује доделом 500 милиона динара бесповратне помоћи за суфинансирање мера популационе политике за 61 општину…

Сваког дана нас је у Србији 107 мање у односу на претходни дан. Нестаје ли Србија?

– Нажалост, морам се сложити са констатацијом коју сте у питању изнели, заиста нас је свакодневно за 107 мање, у 2017. години нас има за 40.000 мање него у 2016. То су више него алармантни подаци. Није много лакше што такви параметри постоје и у региону и у неким другим земљама западне Европе, дакле у земљама које имају врло развијен економски ниво живота и стандард грађана, али да се нешто мора предузети због тога мора се. Користим ову прилику да изразим велику захвалност својим колегама у Влади, сектору који припада невладином сегменту, академској заједници и на крају грађанима који су успели сви заједнички да повећамо видљивост те теме, и да сви заједно чинимо неки корак напред ка бољој демографској будућности.

Потписали сте уговоре о додели 500 милиона динара бесповратне помоћи за суфинансирање мера популационе политике за 61 општину у Србији. Какве резултате очекујете?

– Општине су заправо направиле неке своје приоритете и уз већ добро познате мере које смо на националном нивоу, пре свега, у погледу финансијске подршке породицама са децом учинили, ово је један други облик, где је свака општина која је алицирала направила свој приоритет. Највећи број захтева је био усмерен на повећање капацитета и садржај у предшколским установама. Мислим да је заиста важно да вртићи буду подршка породицама које имају децу, и на неки начин олакшају сигурност родитеља да се одлуче да размишљају о проширењу породице, ако им је већ једно дете збринуто. По некаквом приоритету даље, не малу суму новца смо усмерили и на медицинску опрему за гинекологију и педијатрију у јединицима локалне самоуправе. И за стартапере, младе људи који тек треба да отпочну неке послове у својим јединицама локалне самоуправе, у својим градовима и општинама. Даље, за саветовалишни рад, било је веома интересантних садржаја, који су промовисани од градова и општина као приоритетни у домену бриге о деци у поподневним и вечерњим сатима, па је било и оних који су апликовали да вртићи раде до 22 часа увече. било је и оних општина које су оцениле да је јако важно да сервисне активности у погледу прања, пеглања, подршке мамама које то још увек најчешће раде у нашим класичним домаћинствима, буду на вишем нивоу. Према томе, општине су саме одредиле своје приоритете, од 119 општина колико их је аплицирало 61 је добила неповратна средства, и заиста верујемо да ће одрживост тих мера и финансија које смо усмерили у те општине бити оправдана.

Рекли сте да би нас било више да нема абортуса. Зар абортус није право сваке жене?

– Како није. Абортус је неотуђиво право сваке жене, и само она може одлучити када ће родити. Најбоље је када се договори са својим партнером, то је нека тежња свакога од нас, да то баш тако буде. Међутим, оно што јесте чињеница јесте да смо земља коју карактерише велики број малолетничких трудноћа и порођаја. Само у прошлој години се 800 девојчица породило, малолетница. Највећи број или јако велики број наших жена користи просто ову хируршку интервенцију да планира своју породицу, што говори о прилично ниском нивоу знања у домену репродуктивног здравља, и у том смислу сам става да морамо повећати образовни ниво и образовни рад, не само када је у питању репродуктивно здравље, већ када је у питању популациона политика и демографија о којој прилично мало знамо, а доста нам је жао кад се суочимо са подацима који су реалност.

У Србији се годишње обави око 250.000, а пријави 10 пута мање абортуса. Како томе стати на пут?

– Нисам сигурна да ли је баш тај број 250.000 хиљада, али демографи имају своју формулу како то рачунају. Оно што је чињеница је да се сви побачаји не пријављују и да је заиста потебно у евентуалним законским изменама предвидети обавезу пријављивања, а оно што је можда важније је то да ако жена већ одлучи да прекине трудноћу, да ту прилику треба искористити да се она едукује и да убудуће користи савременије за заштиту сопственог здравља, и евентуално спречавања нежељене трудноће са једне стране, и са друге стране да сам чин прекида трудноће мора бити обављен у институцијама које обезбеђују апсолутну сигурност, стручност и безбедност жене. Те институције морају имати анестезиолога, добре операционе сале, трансфузиолога јер је то ипак хируршка интервенција која је скопчана са одређеним ризицима.

Када говоримо о повећању наталитета, шта је решење?

– Код повећања наталитета ми често мислимо да је лош економски статус породице најбитнији фактор. Међутим, најберићетније године у овом погледу су биле после ратова, у беди и муци кад гледамо нашу традицију и историју, и то не само у погледу рода, него и у погледу порода. Највише трудноћа је било када су се враћали својим кућама, својим породицама, они који су бранили нашу земљу. Када гледате и анализирате Први и Други српски устанак, на пример. Тада сигурно економски статус није био бољи. Очигледно је да је цивилизација повећала одговорност младих партнера у погледу чина родитељства, очигледно да постоје неке модерне идеје како један модеран родитељ треба да изгледа, и очигледно је да уз финансијску подршку морамо много радити на услужним, сервисним подршкама које парови, млади брачни парови који обично раде и жеље да они који не раде раде имају од јединица локалне самоуправе, градова, општина. Очигледно је да ћемо морати више да знамо у погледу партнерских односа, и да ћемо морати просто по методи коју Словенци примењују, ја сам тамо била на заједничкој седници Владе Словеније и Србије, и од своје колегинице добила портиклу на којој пише „Тата, гладан сам“. Дакле, маме и тате би морале делити своје обавезе, јер их деле и на послу, па би онда морале и у породици, и очигледно је да ћемо у неком наредном периоду да подигнемо ниво потребе да нас буде више, тако што ћемо олакшати будућим мамама да донесу одлуку.

Такође остајемо и без интелектуалног потенцијала, и то је велики проблем. Како то сузбити?

– Те спољне миграције и ти подаци су такође доста депримирајући. Просек оних који сада одлазе из Србије је 28 година. Свака пета особа има високи степен образовања, и то управо иде у прилог тврдњи да не губимо само родни, наталитетни потенцијал, него и интелектуалце. Наравно да је цивилизацијска модерна тековина право сваког човека да живи тамо где мисли да ће квалитетно живети, где ће добро зарађивати, где ће обезбедити својој породици егзистенцију, али поправљањем економских услова и стимулативним факторима у земљи, ми ћемо сигурно бар један део наше младости задржати да остане овде и на интелектуалном плану и на плану радног ангажовања.

Какво нам је стање у здравству данас?

– Здравство је неупоредиво боље него што је било из године у годину. О томе сведочи чињеница да се људски век у Србији продужио, па је очекивано трајање живота за мушкарце 72 године, а за жене 78 година у просеку, што заиста говори да су кораци унапређења здравствене заштите урађени. Морамо знати још једну чињеницу, да смо старо становништво. Ми смо седма земља у Европи по старости. Просек код нас је 43 године, а те године носе већ неке ризике. Због тога превентивни прегледи, вакцинисање становништва, редовни чекинзи, редовне контроле здравственог статуса, а не само одлазак код лекара кад нам није добро и кад се разболимо, морају постати саставни део нашег живота, у чему институције нашег јавног здравља имају велики значај и оне на промоцији јавног здравља треба да наставе да раде још више.

У Скупштини је изгласан Закон о пресађивању органа, ко не жели да буде донор мораће писмено да се изјасни. Овај Закон изазвао је оштру полемику у скупштинској сали. Зашто?

– Некима је могуће живот спасити искључиво трансплантацијом органа. Неке земље које имају изванредна искуства и повољне параметре и трендове у том сегменту као што је на пример Шпанија, као што је нама близу Хрватска, говоре о томе да је та предходна сагласност прелиминарна сагласност заправо нешто што кроз законско решење може поправити слику о томе какав, да кажемо, однос хуманости и увида у то колико здравље других треба да буде брига свих нас, јер једног дана можемо ми бити ти други којима то јесте важно. Свака особа има право да се изјасни да то не жели за свог живота. Родитељи, деца, брачни парови имају такође право да се након смрти изјасне. Нисте елиминисали могућност да онај ко то не жели или његови блиски ако то не желе, не морају бити донори. Чини се и више него оправданим да у 21. веку позитивна искуства на овом плану која значе и стручност и хуманост на највишем нивоу треба да постану и део наше реалности и без обзира на полемике које су биле у Скупштини, скупштинска већина је ипак донела одлуку и ако мене питате ја сам и више него задовољна што је та одлука донета.

Какав је положај жена у Србији? Прочитала сам недавно податак да су жене мање плаћене од мушкараца, али да нема пуно оних које се жале. Како ви као жена гледате на то?

– Волим да испричам анегдоту из младости када је мој најбољи друг тражио да га предложим за председника одељенске заједнице, ја сам рекла предложи ти мене и победила сам га. Према томе ја позивам и жене да мало виде шта све могу, а и на руководећим местима треба да их буде више и могу да ураде све исто као и мушкарци. Ја нисам зато да се делимо на оне који припадају мачо субпопулацији и феминистичкој субпопулацији. Ми смо просто, и поред тога што различито сањамо – мушкарци сањају црно-бело, жене у боји, део једне целине. Али, шта јесте реалност? Параметар је да међу докторима наука у Србији има више жена, руководиоца више мушкараца. Параметар је да на местима где се одлучује у Скупштинама, тек се некако она квота намири са бројем жена које требају да буду ту. Реалност је да у Скандинавским земљама има 50-50 одсто, а те земље праве најбоље кораке за будућност својих суграђана. Дакле, жена је потребна, не само у природи, него и у одлучивању. Из чињенице да још увек има мање плаћених послова за жену, иако су они идентични пословима које мушкарац обавља, говори да Закон о дискриминацији још увек за неке ситуације јесте мртво слово на папиру и да ће жене заједно са оним мушкарцима који су сензибилни на ово питање, питање родне равноправности, морати да изборе и да равноправност буде на вишем нивоу.

Каква нам је политичка ситуација у Србији?

– Ја бих рекла да је политичка ситуација таква да о дијалогу можемо говорити као о елементарном методу у политици и из тврдње најодговорнијих у земљи да дијалог нема алтернативу, морам рећи да грађани имају осећање не само бољег економског живота, постепеног додуше, него и мира који је у перспективи негде ту. Са тог аспекта ми се чини да мир и та макроекономска стабилност јесу некакви предуслови да нам они сегменти живота који значе породични живот, стимулација рађања, веће запошљење буде негде у перспективи блиско.

Шта је решење за Косово?

– Решење за Косово се мора тражити. Очигледно да се ради о чвору који ће морати дуго да буде чвор и очигледно је да је потребно да многи фактори помогну или активно желе да учествују да чвор престане да буде чвор и да буде почетак неког решења. Замрзавање проблема никада није дало добро резултате, али када наступе зла времена некада је добро сачекати да околности буду повољније да би се ствари решиле.

Да ли ће услов за улазак Србије у ЕУ бити признање Косова?

– Очигледно је да је то питање за које је заинтересована и Европска заједница и све светске силе и очигледно је да Косово није проблем само нас у Србији са Косовом и Метохијом.

Који су вам будући планови, на чему даље планирате да радите?

– Наше активности су углавном усмерене на усклађивање рада и родитељства. Ми видимо Србију као земљу у којој највећи број људи, посебно младих људи живи од свог рада. То су партнери, то су маме и тате. Ми мислимо да оног момента када највећи број људи у Србији буде могао у складу са степеном образовања, социјалним статусом и животним добом да се запосли да ће онда и проблем наталитета бити решен спонтано, али наравно и уз националне мере из локалних заједница.
Извор: Еспресо

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.