Intervju Slavice Đukić Dejanović za “Espreso”: Svakog dana nas je u Srbiji 107 manje u odnosu na prethodni dan Vesti

Slavica Đukić Dejanović, ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacionu politiku bila je gost „Espreso intervjua“. Đukić Dejanović nam je pričala o tome da li Srbija nestaje, s obzirom na to da nas je po prirodnom priraštaju svakog dana u Srbiji 107 manje u odnosu na prethodni dan, kakve rezultate očekuje dodelom 500 miliona dinara bespovratne pomoći za sufinansiranje mera populacione politike za 61 opštinu…

Svakog dana nas je u Srbiji 107 manje u odnosu na prethodni dan. Nestaje li Srbija?

– Nažalost, moram se složiti sa konstatacijom koju ste u pitanju izneli, zaista nas je svakodnevno za 107 manje, u 2017. godini nas ima za 40.000 manje nego u 2016. To su više nego alarmantni podaci. Nije mnogo lakše što takvi parametri postoje i u regionu i u nekim drugim zemljama zapadne Evrope, dakle u zemljama koje imaju vrlo razvijen ekonomski nivo života i standard građana, ali da se nešto mora preduzeti zbog toga mora se. Koristim ovu priliku da izrazim veliku zahvalnost svojim kolegama u Vladi, sektoru koji pripada nevladinom segmentu, akademskoj zajednici i na kraju građanima koji su uspeli svi zajednički da povećamo vidljivost te teme, i da svi zajedno činimo neki korak napred ka boljoj demografskoj budućnosti.

Potpisali ste ugovore o dodeli 500 miliona dinara bespovratne pomoći za sufinansiranje mera populacione politike za 61 opštinu u Srbiji. Kakve rezultate očekujete?

– Opštine su zapravo napravile neke svoje prioritete i uz već dobro poznate mere koje smo na nacionalnom nivou, pre svega, u pogledu finansijske podrške porodicama sa decom učinili, ovo je jedan drugi oblik, gde je svaka opština koja je alicirala napravila svoj prioritet. Najveći broj zahteva je bio usmeren na povećanje kapaciteta i sadržaj u predškolskim ustanovama. Mislim da je zaista važno da vrtići budu podrška porodicama koje imaju decu, i na neki način olakšaju sigurnost roditelja da se odluče da razmišljaju o proširenju porodice, ako im je već jedno dete zbrinuto. Po nekakvom prioritetu dalje, ne malu sumu novca smo usmerili i na medicinsku opremu za ginekologiju i pedijatriju u jedinicima lokalne samouprave. I za startapere, mlade ljudi koji tek treba da otpočnu neke poslove u svojim jedinicama lokalne samouprave, u svojim gradovima i opštinama. Dalje, za savetovališni rad, bilo je veoma interesantnih sadržaja, koji su promovisani od gradova i opština kao prioritetni u domenu brige o deci u popodnevnim i večernjim satima, pa je bilo i onih koji su aplikovali da vrtići rade do 22 časa uveče. bilo je i onih opština koje su ocenile da je jako važno da servisne aktivnosti u pogledu pranja, peglanja, podrške mamama koje to još uvek najčešće rade u našim klasičnim domaćinstvima, budu na višem nivou. Prema tome, opštine su same odredile svoje prioritete, od 119 opština koliko ih je apliciralo 61 je dobila nepovratna sredstva, i zaista verujemo da će održivost tih mera i finansija koje smo usmerili u te opštine biti opravdana.

Rekli ste da bi nas bilo više da nema abortusa. Zar abortus nije pravo svake žene?

– Kako nije. Abortus je neotuđivo pravo svake žene, i samo ona može odlučiti kada će roditi. Najbolje je kada se dogovori sa svojim partnerom, to je neka težnja svakoga od nas, da to baš tako bude. Međutim, ono što jeste činjenica jeste da smo zemlja koju karakteriše veliki broj maloletničkih trudnoća i porođaja. Samo u prošloj godini se 800 devojčica porodilo, maloletnica. Najveći broj ili jako veliki broj naših žena koristi prosto ovu hiruršku intervenciju da planira svoju porodicu, što govori o prilično niskom nivou znanja u domenu reproduktivnog zdravlja, i u tom smislu sam stava da moramo povećati obrazovni nivo i obrazovni rad, ne samo kada je u pitanju reproduktivno zdravlje, već kada je u pitanju populaciona politika i demografija o kojoj prilično malo znamo, a dosta nam je žao kad se suočimo sa podacima koji su realnost.

U Srbiji se godišnje obavi oko 250.000, a prijavi 10 puta manje abortusa. Kako tome stati na put?

– Nisam sigurna da li je baš taj broj 250.000 hiljada, ali demografi imaju svoju formulu kako to računaju. Ono što je činjenica je da se svi pobačaji ne prijavljuju i da je zaista potebno u eventualnim zakonskim izmenama predvideti obavezu prijavljivanja, a ono što je možda važnije je to da ako žena već odluči da prekine trudnoću, da tu priliku treba iskoristiti da se ona edukuje i da ubuduće koristi savremenije za zaštitu sopstvenog zdravlja, i eventualno sprečavanja neželjene trudnoće sa jedne strane, i sa druge strane da sam čin prekida trudnoće mora biti obavljen u institucijama koje obezbeđuju apsolutnu sigurnost, stručnost i bezbednost žene. Te institucije moraju imati anesteziologa, dobre operacione sale, transfuziologa jer je to ipak hirurška intervencija koja je skopčana sa određenim rizicima.

Kada govorimo o povećanju nataliteta, šta je rešenje?

– Kod povećanja nataliteta mi često mislimo da je loš ekonomski status porodice najbitniji faktor. Međutim, najberićetnije godine u ovom pogledu su bile posle ratova, u bedi i muci kad gledamo našu tradiciju i istoriju, i to ne samo u pogledu roda, nego i u pogledu poroda. Najviše trudnoća je bilo kada su se vraćali svojim kućama, svojim porodicama, oni koji su branili našu zemlju. Kada gledate i analizirate Prvi i Drugi srpski ustanak, na primer. Tada sigurno ekonomski status nije bio bolji. Očigledno je da je civilizacija povećala odgovornost mladih partnera u pogledu čina roditeljstva, očigledno da postoje neke moderne ideje kako jedan moderan roditelj treba da izgleda, i očigledno je da uz finansijsku podršku moramo mnogo raditi na uslužnim, servisnim podrškama koje parovi, mladi bračni parovi koji obično rade i želje da oni koji ne rade rade imaju od jedinica lokalne samouprave, gradova, opština. Očigledno je da ćemo morati više da znamo u pogledu partnerskih odnosa, i da ćemo morati prosto po metodi koju Slovenci primenjuju, ja sam tamo bila na zajedničkoj sednici Vlade Slovenije i Srbije, i od svoje koleginice dobila portiklu na kojoj piše „Tata, gladan sam“. Dakle, mame i tate bi morale deliti svoje obaveze, jer ih dele i na poslu, pa bi onda morale i u porodici, i očigledno je da ćemo u nekom narednom periodu da podignemo nivo potrebe da nas bude više, tako što ćemo olakšati budućim mamama da donesu odluku.

Takođe ostajemo i bez intelektualnog potencijala, i to je veliki problem. Kako to suzbiti?

– Te spoljne migracije i ti podaci su takođe dosta deprimirajući. Prosek onih koji sada odlaze iz Srbije je 28 godina. Svaka peta osoba ima visoki stepen obrazovanja, i to upravo ide u prilog tvrdnji da ne gubimo samo rodni, natalitetni potencijal, nego i intelektualce. Naravno da je civilizacijska moderna tekovina pravo svakog čoveka da živi tamo gde misli da će kvalitetno živeti, gde će dobro zarađivati, gde će obezbediti svojoj porodici egzistenciju, ali popravljanjem ekonomskih uslova i stimulativnim faktorima u zemlji, mi ćemo sigurno bar jedan deo naše mladosti zadržati da ostane ovde i na intelektualnom planu i na planu radnog angažovanja.

Kakvo nam je stanje u zdravstvu danas?

– Zdravstvo je neuporedivo bolje nego što je bilo iz godine u godinu. O tome svedoči činjenica da se ljudski vek u Srbiji produžio, pa je očekivano trajanje života za muškarce 72 godine, a za žene 78 godina u proseku, što zaista govori da su koraci unapređenja zdravstvene zaštite urađeni. Moramo znati još jednu činjenicu, da smo staro stanovništvo. Mi smo sedma zemlja u Evropi po starosti. Prosek kod nas je 43 godine, a te godine nose već neke rizike. Zbog toga preventivni pregledi, vakcinisanje stanovništva, redovni čekinzi, redovne kontrole zdravstvenog statusa, a ne samo odlazak kod lekara kad nam nije dobro i kad se razbolimo, moraju postati sastavni deo našeg života, u čemu institucije našeg javnog zdravlja imaju veliki značaj i one na promociji javnog zdravlja treba da nastave da rade još više.

U Skupštini je izglasan Zakon o presađivanju organa, ko ne želi da bude donor moraće pismeno da se izjasni. Ovaj Zakon izazvao je oštru polemiku u skupštinskoj sali. Zašto?

– Nekima je moguće život spasiti isključivo transplantacijom organa. Neke zemlje koje imaju izvanredna iskustva i povoljne parametre i trendove u tom segmentu kao što je na primer Španija, kao što je nama blizu Hrvatska, govore o tome da je ta predhodna saglasnost preliminarna saglasnost zapravo nešto što kroz zakonsko rešenje može popraviti sliku o tome kakav, da kažemo, odnos humanosti i uvida u to koliko zdravlje drugih treba da bude briga svih nas, jer jednog dana možemo mi biti ti drugi kojima to jeste važno. Svaka osoba ima pravo da se izjasni da to ne želi za svog života. Roditelji, deca, bračni parovi imaju takođe pravo da se nakon smrti izjasne. Niste eliminisali mogućnost da onaj ko to ne želi ili njegovi bliski ako to ne žele, ne moraju biti donori. Čini se i više nego opravdanim da u 21. veku pozitivna iskustva na ovom planu koja znače i stručnost i humanost na najvišem nivou treba da postanu i deo naše realnosti i bez obzira na polemike koje su bile u Skupštini, skupštinska većina je ipak donela odluku i ako mene pitate ja sam i više nego zadovoljna što je ta odluka doneta.

Kakav je položaj žena u Srbiji? Pročitala sam nedavno podatak da su žene manje plaćene od muškaraca, ali da nema puno onih koje se žale. Kako vi kao žena gledate na to?

– Volim da ispričam anegdotu iz mladosti kada je moj najbolji drug tražio da ga predložim za predsednika odeljenske zajednice, ja sam rekla predloži ti mene i pobedila sam ga. Prema tome ja pozivam i žene da malo vide šta sve mogu, a i na rukovodećim mestima treba da ih bude više i mogu da urade sve isto kao i muškarci. Ja nisam zato da se delimo na one koji pripadaju mačo subpopulaciji i feminističkoj subpopulaciji. Mi smo prosto, i pored toga što različito sanjamo – muškarci sanjaju crno-belo, žene u boji, deo jedne celine. Ali, šta jeste realnost? Parametar je da među doktorima nauka u Srbiji ima više žena, rukovodioca više muškaraca. Parametar je da na mestima gde se odlučuje u Skupštinama, tek se nekako ona kvota namiri sa brojem žena koje trebaju da budu tu. Realnost je da u Skandinavskim zemljama ima 50-50 odsto, a te zemlje prave najbolje korake za budućnost svojih sugrađana. Dakle, žena je potrebna, ne samo u prirodi, nego i u odlučivanju. Iz činjenice da još uvek ima manje plaćenih poslova za ženu, iako su oni identični poslovima koje muškarac obavlja, govori da Zakon o diskriminaciji još uvek za neke situacije jeste mrtvo slovo na papiru i da će žene zajedno sa onim muškarcima koji su senzibilni na ovo pitanje, pitanje rodne ravnopravnosti, morati da izbore i da ravnopravnost bude na višem nivou.

Kakva nam je politička situacija u Srbiji?

– Ja bih rekla da je politička situacija takva da o dijalogu možemo govoriti kao o elementarnom metodu u politici i iz tvrdnje najodgovornijih u zemlji da dijalog nema alternativu, moram reći da građani imaju osećanje ne samo boljeg ekonomskog života, postepenog doduše, nego i mira koji je u perspektivi negde tu. Sa tog aspekta mi se čini da mir i ta makroekonomska stabilnost jesu nekakvi preduslovi da nam oni segmenti života koji znače porodični život, stimulacija rađanja, veće zapošljenje bude negde u perspektivi blisko.

Šta je rešenje za Kosovo?

– Rešenje za Kosovo se mora tražiti. Očigledno da se radi o čvoru koji će morati dugo da bude čvor i očigledno je da je potrebno da mnogi faktori pomognu ili aktivno žele da učestvuju da čvor prestane da bude čvor i da bude početak nekog rešenja. Zamrzavanje problema nikada nije dalo dobro rezultate, ali kada nastupe zla vremena nekada je dobro sačekati da okolnosti budu povoljnije da bi se stvari rešile.

Da li će uslov za ulazak Srbije u EU biti priznanje Kosova?

– Očigledno je da je to pitanje za koje je zainteresovana i Evropska zajednica i sve svetske sile i očigledno je da Kosovo nije problem samo nas u Srbiji sa Kosovom i Metohijom.

Koji su vam budući planovi, na čemu dalje planirate da radite?

– Naše aktivnosti su uglavnom usmerene na usklađivanje rada i roditeljstva. Mi vidimo Srbiju kao zemlju u kojoj najveći broj ljudi, posebno mladih ljudi živi od svog rada. To su partneri, to su mame i tate. Mi mislimo da onog momenta kada najveći broj ljudi u Srbiji bude mogao u skladu sa stepenom obrazovanja, socijalnim statusom i životnim dobom da se zaposli da će onda i problem nataliteta biti rešen spontano, ali naravno i uz nacionalne mere iz lokalnih zajednica.
Izvor: Espreso

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.