Најновије

Интервју Ивице Дачића за недељник “Експрес“: Албанци су проблем, странци то сада виде Вести

Када смо ушли у овални кабинет у коме седи министар иностраних послова у грандиозној згради неокласичног стила у Кнеза Милоша, нисмо приметили ништа необично. Кабинет осредњих димензија, на једном крају гарнитура за седење, на другом писаћи сто са планином папира. Ако бисмо морали да замислимо канцеларију човека који је стално на путу а притом има много посла и руководи хиљадама људи, то би онда било то.

Наравно, поред врата неизбежан велики хјумидор, у њему  гомила кубанских цигара, које му уз уникатну интерпретацију „Миљацке“ и Халида Бешлића, полако али сигурно постају заштитни знак. Уосталом, левица и социјализам не иду без „кохибе“.

Стојимо насред добро охлађеног кабинета и чекамо Ивицу Дачића. После тридесетак секунди или минут помаља се добро позната фаца иза те гомиле папира. Признајемо, ухватио нас је неспремне. У таквим ситуацијама прво питање је обично глупо, или ипак није.

Шта ће Вам та планина папира на столу?

Да вам кажем нешто, можда то изгледа хаотично и неуредно, али ја кад год сам у канцеларији читам сву могућу пошту из свих дипломатскo конзуларних представништава широм света. Раније су се правили пресеци тих информација и извештаји, али да видите, има ту много важних података који су од великог значаја. На пример добијамо у оквиру једног извештаја из Вашингтона и информацију о процентима одбијања америчких виза код држављана из нашег региона. На промер проценат одбијања код грађана Србије, је рецимо, 17 одсто, а код Косова је 45 одсто. Сад тај податак некоме није важан али мени јесте јер много говори и могу га искористиити. И тако ја оставим папир на столу и с временом добијеш оволику гомилу, али савршено се сналазим и тачно знам где ми шта стоји, не брините.

Вратили сте се из посете САД. Медији у Србији су објавили да је посета била успешна. Има ли помака с Вашингтоном по питању Косова?

Имали смо добре и корисне разговоре. Први пут имамо сјајне сигнале из САД који говоре да треба радити и пронаћи компромисно решење. То је велики помак.

Колико Трампов зет Џаред Кушнер може да утиче на промену политике америчке администрације према Косову? Шта су конкретне промене у њиховом односу према Србији осим спремности да саслушају наше аргументе?

Кад је реч о САД, кључно је искористити промену америчке администрације за веће разумевање српских интереса. Мислим да смо ту на добром путу. Променио се приступ, досад су САД сматрале да је питање Косова решено и да ту нема шта више да се разговара. А сада су отворени за разговор о компромисном решењу. То је велика промена која отвара могућност да Албанци одступе од свог става да нема компромиса, да је признање једино решење. Зато су контакти са Стејт департментом, са Весом Мичелом и Помпеом, сенатором Џонсоном, саветником Болтоном, потпредседником Пенсом и са председником Трампом и њему блиским људима, као што је Кушнер, од изузетног значаја.

„Експрес“ је писао још пре месец дана о томе да је најизгледнија опција за решење косовског питања да Заједница српских општина буде формирана можда само за четири општине на северу, али да добије извршна овлашћења, а Косово да добије статус посматрача у УН, попут Палестине. Како Вама делује та опција? Све више се говори о разграничењу и подели, шта мислите колико је то извесно?

Србија жели компромисно решење, али никад неће прихватити једнострани акт о независности Косова. То значи да је неприхватљиво свако решење које се заснива на томе, па и ово које наводите. О чланству у УН никад није било речи нити ће Србија то прихватити. А какво може бити компромисно решење, за то служи дијалог, нека се изнесу све опције. Прихватићемо само оно што је у најбољем интересу српског народа и Србије. Имам пуно поверење у Александра Вучића, јер сам се уверио свих ових година да чврсто брани српске интересе. Ја му помажем колико могу да ојачамо нашу преговарчку позицију тиме што је шест држава повукло признање, и што ће тај број бити све већи. Једно је сигурно, међународна заједница увиђа да су Албанци проблем за постизање трајног решења.

Да ли је пре потписивања правно обавезујућег споразума реално очекивати и да ли би нама погодовало да се на простору севера Косова направи економска зона?

Србија подржава економску сарадњу са Приштином, а тема слободне зоне није моја област задужења, једино знам да је Вучић предлагао да у целом региону буде слободна зона трговине, и да је Приштина била против.

Колико је СПЦ учествовала у дипломатској офанзиви у вези с Косовом? Какав је био њихов допринос у борби за то да се Косову не дозволи да постане члан Унеска?

Ја сам захвалан свима који на међународном плану помажу око Косова, укључујући и СПЦ, САНУ, и друге институције и организације. Највећи је свакако допринос председника Владе и МСП-а.

У време Тадића и Јеремића, када је 80 земаља признало Косово, Ви сте били први потпредседник Владе. Колико сте тада учествовали у формирању политике према Косову кад их сада критикујете?

Спољна политика Србије је била потпуно у рукама Демократске странке, Тадића и Јеремића. Никад се с нама нико н није консултовао, ни о питању, ни о Резолуцији ГС УН-а о пребацивању дијалога на ЕУ. Читава прича о саветодавном мишљењу Међународном суду правде у Хагу је започета у последњим месецима владе Тадића и Коштунице. Јеремић је тада био министар спољних послова.

Кад је послат захтев Међународном суду правде за саветодавно мишљење, с питањем које се показало погубним за интересе Србије, на који начин сте реаговали? Да ли сте имали сугестије и да ли су оне уважене?

Као што је познато, ја сам на седници парламента као миистар критиковао ту одлуку да се иде на Међународни суд правде са тим питањем. Ја се нисам бавио спољном политиком, и зато критикујем, јер су и они тада могли да раде као и ја сада, да земље не признају или повлаче признања.

У тој првој години највећи број земаља је признао Косово. Кад је реч о Резолуцији ГС УН-а, Тадић је у договору са Кетрин Ештон променио Резолуцију коју је Србија првобитно поднела. Потпуно је нејасно зашто, јер, као што видите чак и Атина и Скопље преговарају у УН-у, а не у ЕУ. То је избацило из дијалога Русију и Кину, што је за нас било веома неповољно.

Колико има реалне вредности у политичком смислу у повлачењу признања Косова?

Ако није битно, што нас онда не оставе на миру с том темом и пусте нас да се бавимо залудним послом. Шта ви мислите, зашто то толико смета Приштини и некима на Западу. Зашто стално добијамо сигнале да треба застати са том иницијатовиом. Стално траже неки тајм-аут. Па кад није битно, шта вас онда брига.

Па да ли је битно?

Наравно да је важно. Све су те земље чланице Уједињених нација. Ево, хајде да замислимо једну ситуацију. Шта ако неки проблем који има везе с Косовом доспе пред Скупштину Уједињених нација… Да не кажем да они под нечијим спонзорством поднесу захтев за пријем у УН или статус посматрача. О томе ће одлучивати Генерална скупштина и онда није свеједно колико гласова ту има. С друге стране, они су изгубили јер су од оног првог налета након самопроглашења независности само губили. Можда су неки са подсмехом гледали на ову чувену карту на којој су обележене земље које су признале и оне које нису признале Косово, али су чињенице неумољиве. И то јесте успех.

А како то тачно изгледа, шта значи термин повлачење или давање признања? Да ли то значи заснивање дипломатских односа између те две земље?

Не. То је више форма. Једна размена дипломатских нота. Нота је начин комуникације у дипломатији. Значи, постојале су претходно дипломатске ноте појединих држава којима су оне признавале међународни субјективитет Косова. Сада неке од тих земаља повлаче ноте о признању. Зато није мали број незадовољних оваквим развојем ситуације. Ми се не предајемо, нећемо стати са нашим активностима. Путоваћемо, објашњаваћемо наше ставове, ситуацију на терену, тражићемо и борићемо се за наше интересе. Србија данас има пријатеље свуда у свету, можда више него икада раније.

Када је Вук Јеремић пре неку годину био на вашем месту, слично је говорио, можда не и чинио, али због такве „допломатске активности“ његова политика називана је дипломатијом на стероидима. Водите ли Ви такву политику?

Неко од мојих сарадника је израчунао да у време док обаљам ову дужност у просеку сваке године пропутујем 200.000 километара  годишње. Значи, пет пута око екватора. Не може то бити мерило успешности, али могли би се рећи да се трудимо и да труд даје резултате.

Није лако, а понекад ни пријатно, верујемо…..

Било је ту и чудних ситуација. Рецимо путовали смо у једну централноафричку државу. Путујемо нашим малим авионом који до одредишта мора да стаје три пута да допуни гориво. Потом немамо дозволу за прелет преко већине земаља, али због временског теснаца ипак крећемо на пут и рачунамо да ћемо успут добити дозволе, што је када се ради о Африци, скоро немогућа мисија. Наши људи у амбасадама у тим земљама бесомучно зову да нас најаве и добију дозволе. Јесу то формалности, али тамо администрација баш и не функционише, људи  не седе по канцеларијама, не јављају се на телефоне…. али решавамо све дозволе једну по једну и у другом стајању ме обавештавају да треба у оквиру последње етапе да прелетимо пар стотина километара изнад територије Камеруна. Тамо хаос, грађански рат малтене, нигде никога…Чекамо неко време, а онда сам тражио од сарадника да провере какву противваздушну одбрану имају на том терену.

И прошли сте без дозволе?

Прелетели смо без дозволе на сопствени ризик и ништа се није десило. Али имали смо врло густ распоред и нисмо могли себи да дозволимо да се непланирано задржимо. Ето,  изгледа да у опису ризика посла шефа дипломатије некада спада и могућност да  обарају авион изнад централне Африке.

Стално говоримо о Косову, да ли је то једина тема у фокуса српске спољне политике?

Свакако јесте у фокусу и сигурно је једна од битнијих тема, ако не и најбитнија, али сасвим сигурно није једина. Укупна државна политика је данас конзистентна, самим тим и спољна политика као њен инструмент. Јасно је прокламован циљ европских интеграција, не либимо се да кажемо да желимо у ЕУ. Не либимо се да кажемо да данс имамо најразвијеније могуће односе са Русијом и Кином, као и са Сједињеним Америчким државама,. Понашамо се кредибилно и озбиљно. Имамо пријатеље и имамо  интересе. Не стидимо се ни једног ни другог.

У време владавине Бориса Тадића јавно је прокламовано да се наша спољна политика ослања на четири стуба – Европску унију, Русију, Сједињене Америчке државе и Кину. Да ли је данас тако?

Пре свега ослањамо се на нас саме. Знамо шта су су наши интереси, а с друге стране непрестано демонстрирамо да смо озбиљна држава која држи и до својих интереса, али и до преузетих обавеза. То наши партнери препознају. Земље које сте побројали су наши партнери, са некима делимо исте или сличне погледе, са некима мање, са некима више. Са свима имамо одличну економску сарадњу, што је у модерно време најбитније. Имамо прошлост у којој постоје различити моменти, који се не могу заборавити, али исто тако са свима њима градимо заједничку будућност.

Србија данас има пријатеље свуда у свету, можда више него икада раније.

Како подносите толико путовања, одвојеност од куће и породице?

Наравно да породица највише трпи у свему томе. Деца ми одрастају а да ја нисам део тога у мери у којој бих то желео. То нити може да има цену нити се може надокнадити, али колико год ја жалио, истовремено имам и одговорност према себи пре свега, државним интересима, партијским друговима и политичким парнерима због обавеза које сам преузео. Према томе се нећу никада односити ноншалантно.

Да ли удаљеност ствара проблеме у функционисању странке чији сте председник. Да ли у СПС-у има проблема?

Нећу да кажем да је у СПС-у све у најбољем реду, да не би звучало као флоскула. Мада је то тачмно и најбоље описује ситуацију, али резултати које смо постигли на градским изборима у Београду и поверење које уживамо код грађана Србије све говоре. Осим СНС-а и нас, грађани малтене не препознају озбиљну политичку оријентацију. СПС то јесте. Она је стабилна константна од обнове вишестраначког система у Србији. Озбиљна политичка организација која у сваком моменту може да један живи плурализам унутарстраначког живота синтетише у конкретну политику. Имам пуно поверење у људе који данас заједно са мном воде Социјалистичку партију Србије.

Коштуница је знао да ће Милошевића изручити и није ништа урадио

Што се тиче Милошевића, не верујем да је Коштуница потписао налог за изручење, јер је био председник СРЈ и то није било у његовој надлежности. Али да није учинио ништа да се то спречи и да је прећутно са тим био сагласан, са тим се слажем.

Медији су објавили да ће портпаролка руског министарства спољних послова Мариха Захарова посетити Фестивал трубе у Гучи на Ваш позив. Чини се да с њом имате неки посебан однос?

Није тајна да ја много волим и ценим Марију Захарову и да смо развили један специфичан пријатељски однос. Она је сјајна особа, глупо је да говорим да нам је наклоњена, то је ваљда толико очито и баш због тога ми је драго што ће доћи у Србију у приватну посету и бити наш гост. Верујем да ће јој се људи који буду тих дана у Гучи искрено обрадовати

Извор: недељник Експрес

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.