Најновије

Предлог закона Посланичка група



ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА ЗАКОНА О ИЗБОРУ НАРОДНИХ ПОСЛАНИКА

ПЕТРОНИЈЕВИЋ МИЛИСАВ
ПЕТРОНИЈЕВИЋ МИЛИСАВ

Поштована председнице, председништво, даме и господо народни посланици, пред нама се налази закон о изменама и допунама Закона о избору народних посланика, закон који изазива велику пажњу јавности. У том смислу што се, пре свега, пренаглашава, чини ми се, утицај политичких странака, произвољност у одређењу мандата од стране политичких странака и наравно питање оставке. Желим, а без намере да улазим у теретске расправе, да кажем став везан за овај закон кроз неколико реченица.

Прво што желим да кажем, закон о изменама и допунама Закона о избору народних посланика мислим да можемо посматрати из три дела. Први је део који се односи на усклађивање са Уставом Србије и он је, по нама, неспоран и нећу се на томе задржавати. Други део регулише начин додељивања мандата, како после спроведених избора, тако и накнадно по престанку мандата народног посланика. Трећи део се односи на питање подношења оставке, инсистирајући на томе да то буде лични чин, лична воља и да нико у име њега не може то да поднесе.

Желим овде да кажем да овај предлог закона даје одговор на три захтева, на три питања, а то су: захтев ЕУ, надлежних органа и тела, наравно, ми тежимо ка ЕУ и желимо да ускладимо све наше прописе са стандардима ЕУ, друго је став Уставног суда када је у питању расподела мандата и треће је став из стручне јавности. Ако само из тог угла посматрамо, овај закон даје одговор на сва три питања, на сва три захтева, али не решава проблем. Дакле, ако само посматрамо да ли дајемо одговор на те захтеве, на те ставове, дајемо. Вероватно можемо да кажемo – готово, међутим, не решавамо проблем. Ми морамо да се позабавимо тиме и морамо да имамо у виду да га не можемо одгурати у страну.

Ево о чему се ради, по нашем мишљењу. Прво, када је у питању расподела мандата, предлог је да се расподела мандата врши тако што се, на основу предлога изборне листе, утврђује редослед кандидата, а онда, на основу добијеног процента гласова, додељују мандати по редоследу на листи. Дакле, решење је могуће, даје одговор на ово питање, али није најбоље и такође повлачи проблеме. У ситуацији када у пропорционалном изборном систему ми имамо више могућности, мислим да има бољих могућности од ових. То је нешто чиме би требали да се позабавимо, сматрајући ово само као једно принудно пролазно решење.

Ми у пропорционалном изборном систему имамо затворене листе, отворене листе, имамо затворене блокиране и затворене неблокиране листе. Овде је опредељење и став Уставног суда да то буде затворена блокирана листа. Дакле, када се листа преда, мандати се додељују по редоследу. То и јесте једно од решења и ја сам потпуно сагласан са тим да овакво решење омогућује бирачима да знају који кандидати имају највише шансе, највише изгледа да добију мандате као резултат њиховог гласања за одређену изборну листу. У реду, али вас молим, проблем је други. Такође знају и ко не може да уђе у Скупштину, и то је већ проблем, ко нема шанси да уђе у Скупштину. Онда је то већ проблем. Проблем је мотивације кандидата и мотивације бирача.

Знате, ако неко у својој средини води добро кампању, а налази се на 198 месту, ви ћете да кажете – да ли да гласам за тебе кад нећеш ући никад у парламент? Проблем је чак и равномерне заступљености целе Србије у Скупштини. Проблем је што не мотивише ни партије, ни кандидате да се боре у изборној кампањи, очекујући, ако имају велики проценат, ако зараде велики проценат, да ће то бити корективни фактор и да ће моћи да добију тај мандат. Дакле, проблем јесте и треба да се суочимо са њим.

Потпуно сам сагласан да треба онемогућити политичке странке да не додељују произвољно мандате. Али, ако унапред изградимо правила, пре избора позната, онда то више није произвољно. Ако ми кажемо – они који имају највећи проценат добиће мандат, јер су у својим крајевима зарадили тако нешто, то више није произвољно.

Друго на чему желим да се задржим кратко је питање расподеле мандата по престанку мандата посланика. Овде се трагом претходног решења затворене и блокиране листе иде на то да то следи кандидату првом наредном. Изузетак је направљен када је у питању мање заступљен пол и ја то подржавам. Сматрам да треба да се обезбеди веће присуство и учешће мање заступљеног пола у томе. Али, шта нам се ту

такође може јавити као проблем или се јавља као проблем? Не треба да сметнемо са ума да закон предвиђа могућност да на изборима учествују политичке странке, групе грађана и страначке коалиције. Дакле, даје могућност да учествују на изборима и страначке коалиције, али је касније закон посматра као странку. У том смислу треба размотрити могућност да и у овим условима, када треба поштовати редослед на листи, да и коалициони споразуми такође утичу на то како ће се по редоследу додељивати мандат, имајући у виду ко све учествује у коалицији. Ни то није произвољно, јер коалициони споразум се даје пре избора и грађани тачно знају ко учествује у томе и које су то странке. Дакле, мора се имати то у виду.

Треће, имам једно питање, на које смо ми чак дали амандман. Ако неко ко је на врху листе, у оваквим условима, доноси гласове, буде изабран за министра, зашто не би могао после тога, ако престане Влада да функционише, промени се већина, поново да има тај мандат, јер га је имао, зарадио је, чак је можда био носилац, можда је био први и највећи број бирача те листе је управо он зарадио, па зашто не би дали могућност да има поново? Наравно, ако је упражњено место народног посланика.

На крају, пошто време очигледно брзо иде, задржаћу се кратко само још на оставкама. Закон инсистира на томе да то буде лични чин, лична воља, а да то не може да уради нико други осим њега. Уреду, ми се са тим слажемо. Шта је проблем који не смемо да прескочимо? Ми ћемо морати у наредном периоду да трагамо за неким решењима како да тај слободан мандат који има посланик не може да прода никоме, не може да га распрода, не може да поклонима никоме итд? Ми смо имали ситуације да нам странке постају парламентарне иако нису учествовале на изборима. То је нешто што не можемо да прескочимо. Не можемо да кажемо – слушајте, то није проблем. То јесте проблем и тиме морамо да се позабавимо. Отуда моја реченица – одговорили смо на све те захтеве, уреду, али мора се ући детаљно у разматрање, у прављење таквог изборног система који ће омогућити да се реше сви ови проблеми. Јер, да смо понудили изборни систем који јесте у складу са демократским стандардима, јесте у складу са Уставом, опет би била сагласност на тако нешто. Има много варијанти: персонализованог, пропорционалног, затворених листа, гласање за кандидате на листима, отворених листа, и да не набрајам даље у вези са тим.

Сасвим на крају, мислим да, чак ћу бити можда мало преоштар, ово једно решење када је у питању оставка, просто вређа Скупштину. Сагласан сам, оставка је лични чин, лична воља и нико у име њега не може да да. Ако посланик поднесе оставку лично, зашто мора да је оверава? Зашто посланик не може за говорницом да каже – подносим оставку на функцију народног посланика. Ми кажемо – лепо то што си урадио, али овери то што си рекао малопре. Мислим да то није добро. Поготово што има могућности у Пословнику да Административни одбор пре него што дође на Скупштину позива посланика просто да потврди да ли је он поднео ту оставку. Зар стварно онда треба да иде? Како се све друге оставке подносе? Значи, министар поднесе оставку, а ми кажемо – идите и оверите оставку. Мислим да то решење мора да се промени. Суштина остаје иста. Лични чин, лична воља, али дајте мало поштовања према том самом чину.

Дакле, да закључим, дати су одговори, али није решен проблем. Једино решење је да се дубље уђе у суштину изборног система и нађе оно које ће дати одговоре на сва ова питања. Хвала.


 

Категорије: Посланичка група