ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О ВРАЋАЊУ ОДУЗЕТЕ ИМОВИНЕ И ОБЕШТЕЋЕЊУ

ОВЛАШЋЕНИ ПРЕДСТАВНИК ПОСЛАНИЧКЕ ГРУПЕ СПС-ЈС

 

 ЂОРЂЕ МИЛИЋЕВИЋ:

Господине Ђелићу, даме и господо народни посланици, у праву је господин Андрић када каже да оваквом расправом нећемо постићи оно што јесте циљ усвајања овог законског предлога о којем данас говоримо, а то је отклањање историјске неправде.

Да будем потпуно јасан, обзиром да је малочас било речи о амандману на члан 5, овај амандман је неприхватљив и за посланички клуб СПС-ЈС. Сматрамо да није на прави начин схваћена тежина овог питања и за нас је неприхватљиво све оно што се може дефинисати као омаловажавање, све оно што се може дефинисати као девалвирање антифашистичке тековине овог друштва. Овакав амандман, рекао бих, на мала врата и на један непоштен начин, пре свега пре рехабилитације, омогућава враћање имовине, што свакако није добро.

Господин Ђелић је рекао у свом уводном излагању и ту се такође у потпуности слажемо, неколико је суштинских разлога због којих је веома важно да на један целовит начин у Србији буде уређено питање о којем данас говоримо. Ту, најпре, усвајањем једног целовитог, реалног, праведног, правичног и квалитетног законског предлога враћа се поверење у правну државу, исправља се једна дугогодишња историјска неправда. То јесте морално оправдано, пре свега према оним грађанима Србије који очекују обештећење, а њих је данас нешто преко 100 хиљада.

Затим, закон о реституцији је свакако један јасан сигнал инвеститорима, јер треба да омогући већу сигурност са аспекта својине и својинских односа, што је у досадашњој пракси била кочница већем приливу страних инвестиција у Србији. Наравно, да би Србија постала кандидат за чланство у ЕУ треба остварити препоруке Европске комисије наведене у извештају у новембру 2010. године, међу којима је доношење закона о реституцији.

На путу европских интеграција, усвајање овог закона је реализација оног најважнијег реформског програма који води реализацији оног коначног циља, најпре добијању статуса кандидата, а затим и чланству у ЕУ.

Имајући на уму ове разлоге, врло је јасно да је и усвајање овог законског предлога у овом тренутку и нужност и неопходност и неминовност. Имајући то на уму, сматрамо да он у начелу даје коректна решења за враћање имовине у натуралном облику, односно давање обештећења у све специфичности облика статуса, као и титулара својине, условљене финансијским могућностима Републике Србије.

Дакле, овај предлог се не може дефинисати као идеалан. Започињемо један процес у којем није ни могуће, није ни реално да сви буду задовољни, али је важно да предлог полази од реалних могућности државе. Вероватно у овом тренутку има можда и неких других праведнијих, правичнијих решења, али се поставља питање колико су она реална, колико су она у овом тренутку изводљива. Суштински, примарно је да процес реституције започне, да се основни поступак за реституцију уреди законом, а ефекте ћемо, убеђен сам, сагледавати у наредном временском периоду.

Предлогом закона о враћању одузете имовине и обештећењу дефинисан је основ, предмет, поступак, надлежности, као и рокови за враћање имовине у натуралном облику, као и давање обештећења. Предлагач закона, као што је између осталог речено, предвиђа два облика враћања имовине, и то у натуралном облику, где год је то могуће или у виду обештећења давањем државних обвезница са одложеним условом наплате. Интенција предлагача, како је између осталог речено у уводном излагању, јесте враћање имовине у натуралном облику где је то могуће.

Међутим, анализирајући решења која су садржана у овом предлогу чини се да се ипак преферира финансијски облик враћања, а за ову намену држава планира, колико смо могли да чујемо, да издвоји средства у висини до две милијарде евра, што јесу велика средства.

С обзиром да је уз сва законска ограничења за враћање одузете имовине у натуралном облику, а имајући у виду, дакле и поступак промене титулара права својине преласком државне својине у јавну, некако сужен обим и некако сужене врсте непокретности које ће се враћати у натури, дакле, поставља се једно реално питање – шта је заправо стварно могуће вратити данас.

Предлагач није прописао у случају враћања имовине у натуралном облику могућност враћања друге непокретности исте вредности, што је у пракси по нашем мишљењу такође сасвим изводљиво. Такође не предвиђа се могућност мешовитог облика враћања, у случају да постоји више захтева за враћање непокретности неке је могуће вратити у неком натуралном облику, неке опет захтеве није могуће реализовати, није могуће вратити у натуралном облику, већ само у виду давања обештећења. Дакле, какав је поступак у таквим случајевима, обзиром да су у пракси такви случајеви и могући и извесни.

Зато ако се члан рецимо 16. став 3. односи на мешовит облик враћања, онда је он рекао бих некако непрецизан и нејасан, потребно му је посветити више пажње и прецизирати услове и начин овог облика враћања имовине.

Чини нам се, такође, да није довољно дефинисано да ли се финансијски максимум од 500.000 евра, о чему је било речи, односи само на финансијски или и на натурални облик враћања, обзиром да је утврђена надлежност и обавеза, како је прецизирано, органа да утврди вредност сваке непокретности која треба да се врати.

Важно питање јесте и да ли би Србија у наредних неколико година могла да повећа ниво јавног дуга због реституције, те се у вези са овим питањем поставља и питање макроекономске стабилности. Сигурно се очекује удар на тржиште, на тражњу, односно притисак и удар на потрошњу. Са друге стране, ту су могући и позитивни ефекти, као што су повећање предузетничких капацитета, стварање нових малих и средњих предузећа, повећање пољопривредне производње итд.

Треба нагласити ичињеницу да до овог периода није завршен, иако је пре 15 година започет, поступак формирања јединствене евиденције државне имовине, односно јавне својине, који, по нашем мишљењу, чини основ реституције у натуралном облику.

Предлогом закона је прописано да бивши власник нема право на враћање имовине у случају експропријације објекта, после одређеног рока, за коју је одређена накнада у новцу или другим стварима и правима. Тако је дефинисано у закону. Сматрамо да је овакво решење можда нереално, јер одређивање накнаде не значи нужно и њену исплату. Реалније је, рецимо, да стоји: „за коју је исплаћена накнада у новцу или у виду давања других ствари или права“. Предлажемо да законописац размотри ово питање.

Чланом 8. став 1. Предлога закона утврђени су критеријуми за приоритете од враћања имовине у натуралном облику из Фонда јавне својине, од стране Републике Србије, аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе. Међутим, све ово је апсолутно угрожено, рекао бих, а Фонд је смањен одредбом члана 77. сав 6. Предлога закона о јавној својини, који је такође тачка дневног реда актуелног скупштинског заседања. Наведеним законским решењем се ствара могућност велике опструкције и злоупотребе од стране аутономне покрајине и локалним самоуправа код враћања непокретности у натуралном облику, пошто стицање и упис права јавне својине, од стране аутономне покрајине и локалних самоуправа, и на овакав начин штити начело заштите стицаоца. Овим ставом уводи се изузетак од целокупног законског решења и концепта и чини законитим да неко други цени без поступка и рока испуњеност прописаних услова, као и да неко други недвосмислено утврђује, на основу поднетог захтева и документације, враћање имовине у натуралном облику.

Према Предлогу закона о јавној својини, јавна својина се, врло прецизно је речено, стиче уписом права јавне својине у јавну књигу о непокретности и правима на њима. Значи, релативно брзо, у зависности од ажурности подносиоца захтева и органа који врши упис.

Предлог закона, о којем данас говоримо, такође дефинише рокове, и то чланом 42. став 1. Захтев за повраћај се подноси у року од две године од дана објављивања јавног позива, дакле, имајући у виду обим и врсту документације која се тражи, да би захтев био потпун, као и то да након подношења она треба да му се врати, достави у року од три месеца, од дана ступања на снагу, од стране Републичке дирекције за имовину.

Чланом 63. став 1. почетак рада Агенције утврђен је 1.1.2012. године. Чланом 46. рок за доношење решења, по потпуном захтеву Агенције, је шест месеци. Када је реч о сложеним предметима, годину дана. Потом следи право жалбе, увођење управног спора, могућност прекида поступка.

Дакле, све ово указује да непокретност може постати јавна својина далеко пре окончања поступка и враћања имовине и обештећења и тиме може бити продата и изузета имовина од натуралног облика враћања, чак можда и пре доношења захтева, што свакако није добро. Онда би сав терет испуњења законске обавезе у овом случају пао на јединог обвезника, а то је Републике Србија.

Нејасне су, морам рећи, одредбе члана 20. став 1, а у контексту одредбе члана 26. став 2, а односи се на питање да ли закупац враћеног пољопривредног земљишта има обавезу да исто врати у року од три године или до истека уговора о закупу. Дакле, шта ако се деси, а то је честа пракса, да је уговор закључен на неодређено време, а бивши власник пољопривредник. Неизвесно је када ће и да ли ће доћи у посед свог земљишта.

Када је реч о изузетку од враћања, требало би условити да се изузетак од враћања односи само на легалне објекте. Ако се деси да нису легализовани, треба обавезати инвеститоре да их легализују, између осталог треба размишљати и о приходу који се може убирати од легализације.

Занимљиво је, рецимо, да чланом 27. став 1. генерално, поред осталих, нису предвиђене непокретности, као што су пословни објекти, пословне просторије, као предмет враћања, већ се ове непокретности у члану 28. став 1. овог закона спомињу не као правило, већ као изузетак. Треба напоменути да огромним фондом пословних простора, који су управо стечени на основу члана 2, издајући их у закуп или дајући их на коришћење, јавна предузећа чији су оснивачи Република Србија, аутономне покрајине, јединице локалне самоуправе, располажу и по том основу убирају приход. Тај фонд, чини нам се, некако је најреалнији и најоперативније решив за враћање имовине у натуралном облику. Ради се о имовини која, након ступања на снагу закона о јавној својини, постаје јавна својина. Дилема је да ове непокретности, када би се вратиле ранијем власнику у натуралном облику, биле би процењене по тржишној вредности, а насупрот томе, у случају приватизације јавних предузећа, ималац акција или удела неће постићи или добити реалну вредност унетог јавног добра.

Питање које је такође за нас од изузетне важности, заправо је и то шта са предузећима која су приватизована и у свом саставу имају имовину која може бити предмет оспоравања, као и шта са предузећима која су у стечају, налазе се у портфељу Агенције, а у свом саставу имају имовину коју потражују бивши власници? Веома је важно и на неки начин спречити продају имовине која је предмет реституције у овом тренутку, јер се временски вакум до усвајања овог законског предлога може злоупотребити на разне начине.

Када је реч, рецимо, о утврђивању вредности непокретности, желим веома кратко да кажем да сматрамо да је потребно дефинисати одређена упутства, да је потребно дефинисати одређене правилнике у циљу стварања јединствене методологије за утврђивање вредности обавезујуће за органе који у овом конкретном случају врше процену.

Желим да упутим још једну сугестију када је реч о члану 62. став 1. Ова одредба јесте добра, али чини нам се неефикасна и неостварива у пракси, јер орган који врши упис права на непокретности нема, нити у оваквој законској поставци може имати сазнања о располагању имовином која је предмет враћања, а не може се спречити њено располагање. Било би добро, рецимо, да се Републичка дирекција за имовину обавеже да у што краћем временском периоду од, рецимо, 10 до 15 дана од дана ступања на снагу овог закона, да упути надлежној служби захтев за забелешку о упућеној пријави одузете имовине, која би била дужна да спроведе забелешку у што краћем временском периоду.

Шта би ово значило? Забрану располагања, отуђења и уноса и у ширем смислу би задржала фонд имовине који би након спроведеног поступка био враћен у натуралном облику и који би, независно од промене статуса имовине од државне у јавну и промене њеног титулара у оваквом конкретном случају, то је наше виђење, био заштићен.

Овим би се спречиле и осујетиле бројне злоупотребе а такође у значајној мери растеретио и једини обвезник, а то је Република Србија. Наша значајна примедба на садржај закона јесте чињеница да у понуђеном предлогу нема адекватног решења за питање носиоца станарског права на неодређено време и власника тих станова.

Наиме, власницима станова, које користе носиоци станарског права на неодређено време, не може се вратити државнина, односно они не могу остварити право на реституцију јер је стечено станарско право облик својинског права и не може се противзаконито одузети. Како би се законски сагледао овај проблем потребно је у текст закона унети законске одредбе које се односе и на право државнине и на право носилаца станарског права на неодређени временски период. Ово је изузетно важно питање ако се има у виду чињеница да у Србији данас има око 10.000 носиоца станарског права и да има велики број власника који би желели да у поступку реституције врате власништво. Овој комплексној материји посланички клуб СПС посветио је одређену пажњу и поднели смо један сет амандмана којим на неки начин желимо да попунимо, дакле, ову правну празнину.

Дакле, исправљање последица историјске неправде законом је веома тешко, објективно веома тешко, јер имовина је одузета пре 70 година. Много је фактора који су по нашем мишљењу битни и важни када је реч о успешном спровођењу реституције. Да ли су у Србији у овом тренутку у целости испуњени сви неопходни фактори и претпоставке? Нажалост још увек нису, али је потупно јасна неопходност и неминовност да се на ово питање у Србији коначно стави тачка, у регулативном смислу и да отпочне процес реализације, што је изузетно важно. Зато ми овај законски предлог унутар посланичког клуба не сагледавамо као трговину некаквим обећањима или прилику за политички маркетинг и убирање политичких поена. Обзиром да је реч о својинској материји и да можда није добро да се овакво питање касније уређује бројним подзаконским актима, бројним уредбама, одлукама Владе Републике Србије.

Још једном желимо на самом крају да апелујемо на предлагаче да сагледају и амандмане посланичког клуба СПС-ЈС, али и амандмане осталих посланичких клубова, управо у циљу добијања што квалитетнијег законског текста. Захваљујем.