ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О ЈАВНОЈ СВОЈИНИ
МИЛИСАВ ПЕТРОНИЈЕВИЋ: Поштовани председавајући, господине потпредседниче Владе, даме и господо народни посланици, када је у питању Предлог Закона о јавној својини, овлашћени представник посланичке групе СРС – ЈС господин Зоран Касаловић је изнео став посланичке групе и у даљем, желим само да потврдим тај став и да изнесем још неколико реченица у начелној расправи о Предлогу овог закона.

Када буде била расправа у појединостима тада ћемо се задржати конкретније на неким решењима која су предложена у овом закону.

Дакле, понављам оно што је представник наше групе већ рекао, посланичка група СРС – ЈС ће подржати Предлог закона о јавној својини.

Ми сматрамо да је ово значајан закон, значајан системски закон, који омогућава даљу децентрализацију у Србији, који ствара оквире за то, дакле, као део посла који нам предстоји у децентрализацији, јер није само то децентрализација у Србији.

Дакле, закон који прецизно дефинише шта је и чија је имовинa, која је до сада била имовина Републике Србије, закон који омогућава АП, локалним самоуправама, бржи развоj, улагања итд, с једне стране.

Са друге стране просто желим да упозорим да имамо у виду да преносом својине на АП Војводину и на јединице локалне самоуправе не значи само да ће постати богатије, да ће имати неизмерно богатство, значи, исто тако и много обавеза у очувању те имовине, одржавању, стварању нове итд.

Трећи разлог је тај што уз стварање оквира за децентрализацију не доводи у питање функционисање државе Србије, наравно засноване на Уставу Србије из 2006. године има основу у томе, и наравно у складу са европским законодавством што је нама битно, имајући у виду да тежимо ЕУ. Из свих тих разлога ми сматрамо да је то значајан закон и да га треба подржати.

Оно што желим да истакнем, је следеће. Ја желим да подржим приступ Владе Републике Србије када је овај закон у питању у следећем. Овај закон треба да замени претходни који је ишао у једну крајност. Постојала је опасност да овај закон оде у другу крајност, а ја желим да подржим, да дам подршку Влади што није из једног закона који је имао хипер централну улогу, хиперцентрализован, отишао у другу крајност, већ нашла један уравнотежен приступ, једну меру.

Наравно, Закон о средствима у својини Републике Србије донет 1995. године, кога овај закон треба да замени, је закон који је донет пре 16 година, а није могао да да одговоре на данашња питања, на нужност децентрализације, када је у питању имовина. Али исто тако треба рећи да је то закон који је у то време донет, закон који је први пут употребио израз државне, уместо друштвене својине без титулара, увео израз државне својине и он је значајан са тог становишта.

Такође, мислим да треба имати у виду и време, околности, окружење, период растакања државе, када је доношен.

Очигледно, нужност децентрализације када је у питању имовина, намеће доношење закона и из разлога што је Устав 2006. године утврдио прецизно нове облике својине, па поред приватне, утврдио је и облик јавне својине, а у оквиру ње, државна, која припада држави Србији, покрајинска која припада покрајини и општинска, односно градска имовина која припада јединицама локалне самоуправе.

Дакле, када се све то има у виду, понуђено је једно решење за које мислимо да је права мера у овом тренутку, која не доводи у питање функционисање ни оних којима се преноси та својина, ни са друге стране, државе Србије.

Ја ћу ту кратко да се задржим на још два питања. Закон прецизира шта је то предмет јавне својине и прецизно каже – природна богатства, добра од општег интереса која су законом проглашена за јавну својину, и наравно ствари, покретне и непокретне, друге итд.

Ово сам поновио из простог разлога, да зависно од тога шта је предмет јавне својине, даље је закон разрађивао коме она припада, ко су носиоци које својине.

Имајући у виду да се пошло од значаја, ми подржавамо овај приступ који је овде наведен, а то значи да природна богатства, да их не набрајам, остају власништво државе Србије, да већ од добара од општег интереса, почиње пренос одређених, да не говорим даље и о стварима, имајући у виду да нису баш сва добра од општег интереса од једнаког значаја.

Управо ту се види мера којом се Влада руководила када је делила имовину, односно права својине.

Желим, такође, снажно да подржим још један став који је у закону изнет, када су у питању природна богатства, добра од општег интереса, да не набрајам, тамо је прецизно наведено, су власништво државе и не могу се отуђити.

Сматрамо то озбиљним, одговорним понашањем ове владе и ове државе и према генерацијама које долазе.

Дакле, у целини, приликом, условно да кажем, раздвајања јавне својине водило се рачуна шта је предмет својине и шта је значај сваке од тих својина.

Друго питање на ком желим кратко да се задржим је питање које закон регулише, а то су носиоци права јавне својине. Носиоци права јавне својине су, према овом закону, како то и Устав каже, Република, покрајина и јединице локалне самоуправе односно општине и градови.

Ово сам намерно опет поновио због следећег питања за које мислим да треба да отворимо и мислим да, господине потпредседниче, треба искористити прилику до краја ове расправе да се детаљно разјасне питања носиоца права својине.

Неспорно је када је у питању и држава и покрајина, општине и градови. Шта изазива велике расправе и полемике? То су градске општине, месне заједнице, дакле оно што није у категорији јединице локалне самоуправе. То је питање које ће тражити да се детаљније разради до краја ова расправа.

Узећу за пример Београд, који има 17 градских општина, међу њима општине са по скоро пола милиона становника, огромним привредним, пословним, културним центрима, не само становника итд. Градске општине немају статус јединице локалне самоуправе, али имају и те како потребе да имају веће надлежности него што их имају и имају и те како потребе да имају одговарајућу имовину која им је потребна за рад тих органа и организација.

Молим вас да, просто, још једном погледамо следеће. Да ли то право градским општинама се може дати законом или, како је то већ речено у закону, оставља се могућност градовима да у оквиру свог статута то право пренесу?

Када имамо у виду да Устав и Закон о локалној самоуправи посматра град и Град Београд као јединицу локалне самоуправе, не види могућност да законом то може да се уради, али истовремено ако је град надлежан да оснује градску општину, да да одговарајуће надлежности, чак и начин избора органа и које органе да има, да ли ће да има једну или 21 општину итд, онда треба да имају надлежности и то право располагања имовине. Али ако град већ има градске општине, дакле, ако их је статутом основао, мора да имају обавезу да им пренесе право својине на имовину коју користе за рад органа и организација које припадају њима.

Када су у питању месне заједнице, мислим да је ту дато и треба задржати то решење право коришћења, али чини ми се да треба, господине потпредседниче, још једном погледати постоји ли могућност да то право коришћења буде трајно, да се не може отуђити. Зашто то кажем? Зато што право својине подразумева да се може и отуђити, а када су у питању месне заједнице, мора се водити рачуна да много објеката има који су грађани самодоприносом градили, својим средствима и који треба да буду у функцији тих грађана. Дакле, они мора да имају право коришћења те имовине. Зашто не право својине? Па право својине не подразумева само да имаш добио си нешто, него подразумева читав низ других послова, да сачуваш ту имовину, да је одржаваш, да је увећаш итд, што нема услова када су месне заједнице у питању.

Дакле, користим један термин „трајно коришћење“ без могућности када су такви случајеви у питању да се може одузети и отуђити.

Желим нешто да разјасним. Подржавам овај амандман Владе који је дат, а који се односи на следеће – објекти на територији бивших југословенских република који су били у друштвеној својини на којима је као носилац права располагања била или уписана АП Војводина односно јединица локалне самоуправе или установа чији је оснивач АП Војводина односно јединица локалне самоуправе. Односи се на све јединице локалне самоуправе и односи се на територију АП Војводине и установе чији су они оснивачи? То нису мала средства. То није мала имовина. Навешћу само једну малу установу, Центар дечијег летовалишта који људи препознају већ годинама, 45 година се бави децом, који има шест огромних изванредних објеката у Хрватској. То није мала имовина, то је велика имовина. Мислим да је добро да припадне ономе ко је улагао средства у то.

Потпредседниче, надам се, а ви ћете демантовати ако није тако, да питање ових непокретности јавних предузећа и установа, без обзира ко је оснивач, између бивших југословенских република и даље остаје у обавези и надлежности Републике Србије и да ће то бити резултат међудржавних договора и споразума. Дакле, неће преговарати, народски да кажем – свака вашка обашка.

Имајући у виду неколико отворених питања када се ради о градским општинама, месним заједницама и установама за које мислим да треба до краја ове расправе да се потпуно и до краја разјасне, још једном понављам, ми ћемо подржати Предлог закона о јавној својини. Хвала.