Најновије

Предлог закона Посланичка група

Предлог закона о изменама и допунама закона о буџету Републике Србије за 2011. годину

 

ДЕЈАН РАДЕНКОВИЋ: Поштована председнице, даме и господо народни посланици, уважени председниче Владе, у ребалансу буџета добили смо једну сасвим разумну анализу фискалног савета, у којој је истакнуто где нас води ребаланс, зашто се ребаланс ради и какве ће бити последице истог ребаланса. Ту просто не можемо ништа да додамо ново.

Оно у чему се СПС у потпуности слаже са фискалним саветом је да овај ребаланс остаје у оквирима ограничења која смо сами себи прописали и детерминисали законским оквирима. Такође је тачно да ће простора за овакве манерве бити све мање у будућности. Међутим, ми овим ребалансом не решавамо питање будућности, које смо зацртали развојним стратегијама и од којих нисмо одустали, већ решавамо нешто што је један тренутни проблем који је, пре свега, последица кретања на светском тржишту, а, ако хоћете, и политичких дешавања која прате реализацију наше спољне политике.

Фискални савет је јасно истакао да нам требају структурне реформе и ми не бежимо од тог циља. Сматрамо да ће и у свакој наредној влади и у скупштинској већини бити могућа само минимална одступања од економске политике и политике дугорочног развоја Србије, која је ова влада трасирала и делом остварила у условима у каквим, да просто кажемо, није била ни једна влада последњих 11 година.

Прва и највећа замерка која се овде може чути у јавности и од опонената ове скупштинске већине је да се Србија убрзано задужује. Ако се погледају само бројке које се односе на кретање јавног дуга Републике Србије, то је недвосмислено тачно. Али је право питање да ли је могло да се ради другачије? Није Србија једина земља овога света која је антикризну политику добрим делом заснивала на порасту буџетског дефицита и његовог финансирања кроз државно задуживање. Ако смо ми црне овце, шта онда рећи за вишевековне капиталистичке привреде које су посегле за истим решењем? Просто, да питамо шта је ту алтернатива?

Не видим зашто бисмо једини ми били проблематична земља, када дефицит није само наша пракса. Не видим зашто су алтернативе које постоје и које су биле да се иде на значајно смањење социјалних програма. Хајде да кажемо да се ту налазе и дотације које иду за пензије из буџета, ту је и наше школство и здравство, да кажемо да је ту и ћутање пред неплаћањем услуга јавним предузећима од стране најсиромашнијих грађана наше земље.

Не знам само ко би то и сутра рекао пензионерима да живе превише добро или ко би ушао у отворени сукоб са сопственим здравством и школством. Ми из посланичког клуба нисмо адвокати нашим министрима, али оно што морамо да кажемо и што је евидентно је да управо СПС није желео да попусти пред инерцијом штрајкова и да је нудио увек најкомпромиснија и најразумнија решења у секторима којих се прихватио. Нико нам не може импутирати демагогију и лако дељење новца којег нема и може нам било ко тешко преписати да желимо да бранимо Владу, чији смо део, по сваку цену. Политиканство тог типа, које је било присутно у прошлости, нам је страно и то доказујемо кроз наш ради и одбијање да будемо популарни тако што ћемо делити средства којих нема и тако што би други кривили да не можемо да учинимо нешто што је немогуће или је штетно, како за наше партнере из власти, тако и за велику већину грађанa Србије.

Ко не схвати да је консензус око тога куда иде пристојна политика Србије најважнији ресурс нашег друштва, онда ће тешко тај схватити и друге консензусе које смо постигли и који су нам омогућили да се носимо са великим изазовима у последње три године. Надреална алтернатива овог свега би била да се покуша прикупити још више од наше привреде, која је у врло лошем стању и која објективно није у стању да више допринесе приходима државе, осим да останемо без доброг дела предузећа или да у сиви сектор отерамо највећи број фирми. Пребацивање привреди да треба да обезбеди још више средстава је лицемерно, а навођење појединачних примера неодговорности је бацање прашине у очи. Акције утеривања финансијске дисциплине, које воде ка затварању предузећа, суштински и практично су јако штетне.

Ако бисмо имали било какву суштинску замерку или примедбе када је у питању ребаланс, то је да управо привреда треба да има више користи од овог дефицита и да се од ње скине део терета. Али, свесни смо да је ту било мало маневарског простора. Нико не може да негира потребу да наша предузећа сачувамо кроз делимично субвенционисање кредитних линија и друге мере које воде појефтињењу финансирања. У врло блиској прошлости постојала је опција да продамо наша најбоља јавна предузећа. Продајом Телекома и још пар мањих јавних предузећа затворили би буџетску конструкцију и не бисмо имали проблем и имали би средства за амбициозније капиталне пројекте.

Дакле, иако смо имали жељу да нашу земљу лишимо бремена јавних предузећа у секторима где приватни могу боље да послују, нисмо сматрали да их треба поклањати, а посебно не она која доносе профит. Свима је познато да тренутно само од профита Телекома могу се финансирати обавезе по основу камата за евентуална нова задужења, а да године које долазе неизбежно доносе и бољу и далеко прихватљивију цену за Телеком и остала јавна предузећа. Штавише, наш циљ је да кроз приватизацију предузећа добијемо партнере који ће нам решити стратешка питања, као што је случај у енергетици, а не да пошто пото скинемо још једну приватизацију са дневног реда, као што је то било у нашој блиској прошлости.

Могло би се поставити питање – где су инвестиције које нису резултат процеса приватизације? Ако се има у виду осетљивост политичког тренутка и изборна година, инвеститори који су се определили за Србију као добро место за свој бизнис једноставно чекају. Ми нећемо одустати од економске политике која Србију треба да учини добром инвестиционом дестинацијом, али не сматрамо да би нека друга скупштинска већина радила било шта друго, осим што би још више продубљивала и увећавала садашње намере.

Ко сматра да не плаћамо цену одбране нашег суверенитета и кроз прилив инвестиција, или се не разуме у политику или скрива ту чињеницу. Али, исто тако, забринутост ће нестати, јер ми управо мирољубивим активностима показујемо да нећемо на средњи рок изгубити ни инвестиције, ни оно што бранимо, јер не можемо другачије. Већ овде више пута помињан јавни дуг је нешто што се перманентно импутира и гледа се кроз критеријум 45% БДП. Ми смо нашом легислативом поставили циљ који је амбициознији него циљеви земаља које претендују да постану део евро зоне. Да бисте постали део тог европског клуба, 60% је задовољавајућа опција, а ми смо границу поставили на 45% и нећемо је пробити ни овим ребалансом.

Они који потенцирају да терет отплате дуга расте јер су неповољни услови задуживања, донекле су у праву, али ми упркос томе немамо проблема са сервисирањем наших обавеза. То морамо да истакнемо. Штавише, емисија евро обвезнице Републике Србије по 7% говори да нас инвеститори не перципирају као земље са посебно ризичним јавним финансијама. У поређењу са обвезницама земаља, које нам приказују као непосредну будућност Србије, наше обвезнице су врхунске хартије од вредности.

Можете о дугу земље расправљати веома дуго и анализирати из више углова, али само је једна опција релативна, а то је оцена тржишта, инвеститора који су сигурно много пута промислили пре него што су се одлучили да купе хартије од вредности државе која једноставно, морамо да кажемо, нема од кога дугог да купи кредибилитет ако га она сама не ствара.

Дакле, нити смо ми презадужени, нити су наша средства потрошена на бесмислице. Постоје замерке које су сасвим на месту. То морамо да кажемо и да признамо, али то не руши ни сам ребаланс, ни сам буџет. Сигурно се може још више учинити на ставкама чија је намена крајње уопштена. Боље коришћење државне имовине је одличан пут. Транспарентније и ефикасније јавне набавке, такође. Ревизија неких права, такође.

Иако има много могућности да Србија постане ефикаснија држава, али оне нису у домену овог ребаланса. То је питање истрајног рада на средњи и дуги рок и овај ребаланс и треба да нам да довољно материјала да нам се не деси да пођемо од сувише оптимистичких претпоставки. Али, драге колегинице и колеге, са друге стране исувише песимизма би, такође, могло довести до ребаланса чији би узроци били атипични за наше стање.

Дакле, можемо да констатујемо да проблема има, да се ради на њиховом решавању, да ће се наставити даље, јер нема много маневарског простора за искакање из правца који смо зацртали. Оно што би требало постићи јесу што квалитетније јавне финансије, све боља подела одговорности између приватног и јавног сектора, јасан друштвени консензус о битним питањима и, изнад свега, овај ребаланс и није неко велико питање, нити још један доказ чега год хоћете, него само једно техничко прилагођавање буџета ка реалним могућностима наше земље. Захваљујем се на пажњи.

Категорије: Посланичка група