Oвлашећени представника посланичке групе СПС-ЈС у начелној расправи о Предлогу Закона о јавно-приватном партнерству и концесијама
 

ЗОРАН КАСЛОВИЋ:  Поштована председвајућа, уважени господине министре са сарадницима, даме и господо народни посланици.

Јавно – приватно партнерство се често помиње као нов начин изградње јавне инфраструктуре, али оно датира још из 18. Века, као концепт приватизације јавне инфраструктуре.

Најчешћи облик концесије биле су оне које су склапале владе најнеразвијенијих држава са великим светским компанијама. Почетци развоја концесионарства у Србији датирају још из 19. века, тачније 1859. године, када је једно француско друштво за експлотацију рудника Мајданпек добило концесију на 30 година, а нешто касније град Београд је доделио концесију једној италијанској фирми за обављање трамвајског саобраћаја.

Након Другог светског рата, све до 90-тих година, у Југославији нису постојали примери концесије, а позната је концесија из 1991. године, када је изграђен мост на Дрини – „Павловића Ћуприја“,  када је концесија додељена на 30 година, а концесионар је финансирао, изградио мост и на тај начин стекао право да наплаћује путарину.

Свакако, у условима неопходности унапређења инфраструктуре, квалитетнијег пружања јавних услуга, а у условима када нема довољно буџетских срдастава, што је нажалост, случај У Републици Србији и у многим државама данашњице, јавно приватно партнерство, као идеја да у областима где је то могуће повеже расподелу ризика коју треба да обезбеди јвани сектор и повећану ефикасност коју треба да обезбеди приватни сектор, може бити заиста значајан замајац за подстицање економије и бржи развој инфраструктуре и јваних услуга. То у Србији свакако може представљати вероватно решење за већину проблема које има, на пример у комуналним делатностима. Познати су подаци да негде 60% станова у Србији није прикључено на систем канализације, 40% станова нема организовано изношење смећа, а неких 20% станова није прикључено на систем водоснабдевања.

Позитивна искуства и упоредни показатељи нам говоре да модел јавно приватног партнерства, као једно зајденичко кооперативно деловање јавног секотра са приватним сектором, у циљу производње јавних производа и јавних услуга, може да понуди једно економичније и ефикасније пружање јавних услуга, за разлику од оних традиционалних које начина пружања јавних услуга. Може да буде једна, односно то јесте идеја којом се тежи сталном унапређивању и проналажењу ефикаснијих начина да се обезбеди боља јавна инфраструктура и квалитетније пруже јавне услуге.

Такав један модел јавно приватног партнерства може да буде и добар инструмент за реформу јавног сектора, а свакако може да омогући добијање довољно добрих инфраструктурних објеката, без коришћења недовољних буџетских средстава. Оно што је још  битније јесте, и да расположива буџетска средства на тај начин могу да се ослободе за неке друге потребе.

Погодне области за јавно приватно партнерство су свакако инфраструктура, грађевинарство, енергетика, комуналне делатности, образовање и управљње отпадом.

Јавно приватно партенсрство може бити, а намерно употребљавам овај термин –  може бити, јер ћу нешто касније објаснити због чега овај термин користим, имам одређену задршку, добро дошао финансијски инструмент за унапређење локалне инфраструктуре, када су у питању дечји вртићи, школе, спортске хале, пијаце и све оно остало што чини инфраструктуру у локалној самоуправи, јер се тренутно, на жалост, наше локалане самоуправе суочавају са нараслим потребама и растућим потребама, са једне стране, а са друге стране постоји неодговрајућа структура прихода, постоје велики пројекти који много коштају и, наравно, одређена ограничења у задуживању локалних смоуправа.

Наравно да у таквим условима добро дође могућност и опција да општина додели локацију, а да приватни капитал пројектује и изгради нешто на тој локацији. Или, рецимо, на пример попут Вараждина, у суседној Хрватској, где су јавне зграде поверене на изградњу и одржавање приватном капиталу, за узврат град као власник плаћа месечне накнаде наредних 20 до 30 година.

Наравно, и концеисја, као правни однос између државе и домаћег или страног правног лица, као концесионара, у коме држава том лицу уступа право коришћења природног богатства или добра у општој употреби које је законом дефинисано као власништво Репулике Србије или обављање одређене делатности од општег интереса на одређени рок уз одређену накнаду, може  представљати  замајац за бржи развој и повећање националног дохотка у целини.

Нарочито је овде значајно рећи да су врло битне оне концесије када су у питању страна лица, јер у том случају ове концесије представаљају у ствари један облик страних улагања, а подсетићу да је у Републици Србији за одржив развој у наредном периоду потребно негде око 2,5 милијарди евра директних страних инвестиција, на основу чега свакако можемо закључити о значају ове врсте концесија.

Да би све то било могуће у Србији, неопходно је потребна институционална и законска инфраструктура. Први корак  направљен је још 2003. године, када је усвојен Закон о концесијама, који је показао одређене слабости у примени. Други корак је овај закон, односно предлог закона који је данас у начелној расправи, Предлог закона о јавно приватном партнерству и концесијама. Битно је рећи да он свакако није и довољан за стварање једног повољног амбијента и правно административног окружења за развој јавно приватног партнерства и концесија у Републици Србији.

Наиме, пракса и искуство у земљама у развоју у којима се овакво једно законодавство примењује говори да овај пропис треба да прате и одређени прописи када је у питању ангажовање приватног сектора. Јако је битно да постоје стратегије на свим нивоима, стратегије путем којих се могу лоцирати приоритети и чини ми се да ће то бити јако битно, да све општине у Републици Србији имају своје стратегије развоја и да се усмере ка приоритетним циљевима.

Наравно, јако је битно како су дефинисани и одређени поступци јавне набавке и свакако питање општинске аутономије и имовине. Законом о јавној својини смо ту нека решења понудили.Када су у питању јавне набавке, колико ми је познато, у процедури су идеје и нека нова решења, а стратегије свакако остају нешто на шта треба сви у Републици Србији да обрате пажњу.

Државе централне и источне Европе развиле су сложени законски оквир јавно приватног партнерства током 90-тих година 20 века. Ту и саме чланице ЕУ имају различите приступе. Више модалитета је коришћено. Рецимо, посебно законодавство је било у Словенији, Ирској, Немачкој, Грчкој. Пољској, Хрватској, Румунији и, ево, претпостављам да ћемо и ми, када овај парламент усвоји овај закон,се придружити овој групи земаља које су на овај начин решиле поменуто питање. Мислим да је ово решење у односу на остала, која ћу споменути, практичније и оперативније и да уважава неки друштвено политички амбијент који је тренутно у Републици Србији.

Постојала су и решења да се унутар постојећег законодавства јавних набавки решавају ова питања, као што је било у Италији, Француској и Данској. Затим, прилагођавање постојећих закона новим захтевима, као што је урадила Чешка Република и Мађарска, а постојала је и нека врста једнократних одлука, за коју се определила Белгија.

Имам осећај да су очекивања у јавности, и уопште  потребе, заиста велика али мислим да треба бити објективан и релан, па рећи да постоје и земље попут Чилеа и Кореје које 70 % односно 90% пројеката, реализују кроз јавно-приватно партнерство. Треба споменути поједине анализе, врло озбиљне, које говоре да не постоје довољно добри докази који могу да потврде користи јавно-приватног партнерста и упућују на проналажење неких бољих начина финансирања.

Велика Британија је једна од првих земаља која је афирмисала овај начин финансирања пројеката и има доста добре резултате, али поред тих добрих резултата уочени су и одређени проблеми, пре свега да су у одређеним пројектима приватне компаније оставриле енормну добит, што је било на штету државе, да су неки пројекти рађени испод британског стандарда, наравно, са жељом неоправдане минимизације трошкова, а у смислу повећања профита. Уочена је и појава да су радници који су из јавног сектора прешли на плећа приватног капитала, дошли на смањену зараду и били у прилици да су им одређена права ускраћена.

Наравно, све ово треба да имамо у виду када говоримо и о успешним пројектима који су реализовани путем јавно-приватног партнерства и у тој самој Великој Британији, коју сам спомињао, и у земљама у окружењу, које су нам врло блиске, рецимо, Хрватска, БиХ, које су имале врло успешне пројекте када је у питању изградња аутопутева, школа, спортских хала, дечјих вртића, управљање отпадом итд.

Оно што је, по мишљењу посланичког клуба СПС-ЈС, неопходно да би се ове поменуте негативне појаве уочене у пракси отклониле, јесте тендерски поступак који подтсиче једно конкурентно и поштено вођење поступака, доступност неколико добављача, доследно поштовање прописаних начела предлога закона у члану 5., где се говори о транспарентности, једнаком и правичном третману, слободној тржишној утакмици и заштити јавног интереса, пре свега.

Због тога сматрамо да је, поред потпуне транспарентности овог поступка, неопходна једна перманентна контрола, контрола у смислу једне врсте превентиве, уважавајући негативна искустава која је имала држава Србија у периоду транзиције, пре свега, приватизације у којој смо имали доста негативних појава. Мислимо да би на овај начин могли добити једно атрактивно окружење у Србији за јавно – приватна партнерства, нове инвестиције и потребан инструмент, добар инструмент, за реформу јавног сектора, а наравно да би убрзо могли да видимо и позитивне резултате овог вида финансирања изградње аутопутева, спортских хала, уређених депонија, пијаца, много бољих услуга.

Посланички клуб СПС-ЈС поднео је три амандмана на чланове 11, 17 и 65. У свом излагању нисам о појединачним решењима говорио. Искористићемо расправу у појединостима да детаљније говоримо о појединим члановима овога закона, а с обзиром на изнете аргуменете када је реч о јавно-приватном партнесртву и концесијама, посланички клуб СПС-ЈС сматра да је потребно усвојити један овакав закон и свакако изражава начелну подршку Предлогу закона о јавно – приватном партнерству и концесијама, јер сматрамо да представља потребан и довољан оквир за позитивну афирмацију јавно-приватног партнерства у Србији.

Даме и господо народни посланици, од изузетног значаја је приступање државе Србије Светској трговинској организацији

. Измене и допуне Закона о спољно – трговинском пословању иду у правцу обезбеђивања услова за приступање Републике Србије овој организацији, пре свега кроз измене које уважавју принцип не дискриминације, квантитативних ограничења увоза и извоза, затим, кроз једноставнији процедуру за издавање дозвола и налагања што једноставније процедуре, односно обраћање само једном органу или највише три.

Предлог закона о изменама и допунама Закона о спољно-трговинском пословању уважава и препоруке јединице за спровођење свеобухватне реформе прописа и иде у правцу поједностављивања пословања, пре свега домаћим привредним субјектима. Због тога и овај предлог закона о изменама и допунама Закона о спољно-трговинском пословању има начелну подршку посланичког клуба СПС-ЈС.

Захваљујем.