Милисав Петронијевић, народни посланик Социјалистичке партије Србије на Другој седници Првог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије о Предлогу закона о изменама и допунама Закона о раду:

«Предлог закона о изменама и допунама Закона о раду, који се данас налази на дневном реду, ја бих окарактерисао са једном реченицом – мала промена, а велика порука.

Сама промена односи се у ствари на две ствари. Једна је допуна везана за право на одсуство ради дојења детета, друга је заштита трудница, мајки и породиља, оних који имају радни однос на одређено време, инсистирајући, прописујући да не може да јој се прекине, да не може да јој престане радни однос иако је истекао уговор о раду на одређено време, до окончања свих права које има као трудница, као мајка породиља и права на негу и посебну негу детета».

«Предлог закона о изменама и допунама Закона о раду, који се данас налази на дневном реду, ја бих окарактерисао са једном реченицом – мала промена, а велика порука.

Сама промена односи се у ствари на две ствари. Једна је допуна везана за право на одсуство ради дојења детета, друга је заштита трудница, мајки и породиља, оних који имају радни однос на одређено време, инсистирајући, прописујући да не може да јој се прекине, да не може да јој престане радни однос иако је истекао уговор о раду на одређено време, до окончања свих права које има као трудница, као мајка породиља и права на негу и посебну негу детета».

Оно што је такође карактеристично, још једна одредба која је нека врста додатне заштите, да ако није тако, да се акти сматрају ништавним, што мислим да је добро и мислим да треба у Закону о раду на много места да се појави та заштита.

Када је проблем рада на одређено време, то је један општи проблем, а не само када су у питању мајке труднице на које се највише одражава тај проблем. Иначе проблем у закону, пре свега због великих злоупотреба у вези са радом на одређено време је тај да имамо и рад, не оно како се полемише да ли је годину дана или три године, него имамо и случајеве на десет година, на више година, итд.

Када су труднице у питању скоро да смо дошли у ситуацију, а није ваљда да је тако, да трудноћу посматрамо као грех, као проблем, а не нешто лепо, племенито, да им се једноставно због тога “греха и проблема” прети да изгубе посао или да га не могу добити. Све су то разлози о којима је иначе било речи, да се да подршка овом Предлогу закона.

Желим да се осврнем на поруку, порука ми је још битнија, порука је из излагања предлагача, председника Народне скупштине се тачно наговештава, чак много пута је поновио реч “први корак, почетак, итд.” наговештава се спремно да се као држава суочимо са проблемом и показује јасну намеру да се на организовани свеобухватан начин упустимо у решавање свих проблема демографске политике, наравно и посебно материнства, али и питања рада и радних односа. Ако је тако, наша је пуна подршка.

Кратко ћу се задржати и на једном и на другом, материнству и радном односу. Када је у питању материнство, морам да напоменем, односи се на две категорије, једно су труднице, друго су породиље и мајке. Све мере које су подршка, подстицај овим категоријама, СПС ће подржати, а опет и ту имамо три категорије, незапослену трудницу, трудницу на раду на одређено време, што је сад предмет овог закона у смислу заштите и наравно оне које су мајке породиље у радном односу.

Кад посматрамо све то, желим да истакнем да посматрамо из два угла: једно је материјална подршка, финансијска подршка тим категоријама, а друго је подршка у сфери радних односа.

Када је у питању материјална подршка, финансијска подршка, за труднице је највећи проблем што то регулише Закон о обавезном здравственом осигурању, што труднице кад их заштитимо остају на нивоу од 65% а не 100%, док мајке породиље које и за време док имају негу детета и посебну негу детета, оне су већ регулисане једним другим законом, финансијска подршка о породици. И један и други закон треба да се измени у овом основном циљу у коме смо говорили, да подстакнемо и подржимо материнство.

Када је у питању подршка трудницама, желим да наведем да имамо проблем нејединствене политике у Србији. Ми у овој области имамо примера, ја сам говорио много пута и сад ћу рећи, Београда, Јагодине, чули смо јуче, и још неких градова, где су сами градови додатно издвојили средства да би труднице које су на трудничком боловању добиле 100%.

Свестан сам да то нису мала средства. Када је Београд у питању, само прошле године то је преко 800 милиона динара за просечно 3.420 месечно, али Београд је пружио помоћ и незапосленима, тако што је и за то издвојио средства преко 245 милиона а обухватио 4.914, додељујући једнократну помоћ од 50.000.

Истичући овај позитиван пример, желим да укажем да то мора да буде јединствена политика у Србији, да се све труднице у Србији осећају равноправно. Поздрављам промену Закона о здравственом осигурању која ће то омогућити.

Друго што желим да кажем, то је област радних односа. Шта ми имамо сада у Србији, најкраће речено, телеграфски – неадекватно решење права радника из радних односа, нарушавање стечених права радника, црно тржиште радне снаге, избегавање обавеза према држави и радницима, антагонизам послодаваца и синдиката и један велики раскорак између њих. Имамо једну ситуацију да нас послодавци стално бомбардују како мора да се крше та права јер то отвара простор за запошљавање нових, како то мора да буде у условима кризе, итд.

Мислим да држава ту мора да стави тачку и да каже – стоп, не може више. И није тачно да је смањивање радничких права решење за кризу. Уосталом, уопште смањивање радничких права не може бити решење за ту област. Године 2001. донет је Закон о раду који је потпуно преместио клатно према послодавцима, исфорсирао послодавце, у први план довео профит. Ево, после толико година, видимо да није привреда ојачана, незапослених је још више, итд. Дакле, није тачно да радничка права ометају и развој привреде и већи профит послодавцу, итд.

Желим да кажем да суочавајући се са тим проблемом, Србија мора да се суочи са још једним, а то у овом тренутку чак има везе и са овим законом. Мислим да је потребно да се суочи са једном речи која је постала разорна у Србији, а то је – трошак. Све нам је из угла профита постало трошак. И тако радник више није човек него трошак. Трудница нам такође није човек него трошак. И када све то тако посматрамо, увек налазимо разлоге да не може и не сме све да буде трошак, јер једноставно радник је човек који достојанствено ради и жели да има пристојну зараду, да живи од свог рада.

Шта ми мислимо да је решење? Ми мислимо да је решење да се сагледа стање у области радних односа, целовито, и да се изврши промена Закона о раду. Ја просто упозоравам. Од 2001. године, када је донет први, 2005. па надаље, стално се ишло на уштрб радника.

Морам да изразим задовољство да смо 2005. године као посланичка група СПС спречили даље дерогирање тих права кад су биле измене Закона о раду, подносећи 22 амандмана од којих је већина усвојена. Али, не треба да посматрамо измене закона тако – шта ће ко да добије, а шта ће ко да изгуби. Јер, данас је карактеристично да послодавац инсистира на промени закона да би добио, а радник кад чује за промену закона, он гледа, јадник, шта ће још да изгуби. То мора у држави да се заустави.

Зато сматрамо и инсистирамо на социјални дијалог социјалних партнера, јер су то партнери. Не треба да буде на рачун икога. Значи, само социјалним дијалогом, равноправно, у коме нема победника и побеђених, који се води на равноправној основи, чији резултат омогућује, с једне стране, флексибилност капиталу, а с друге стране, неопходну сигурност радника. Дакле, то је дијалог који у једнакој мери уважава законе тржишне економије, али и штити социјалне интересе радника и запослене. Сваки договор који постигну социјални партнери у том дијалогу Социјалистичка партија Србије ће у потпуности подржати.

Кратко само још једно питање. И овде се поставља питање, када је у питању примена овог закона, да ли ће моћи да се примени, да ли ће да се спроведе и да ли ће неко хтети или неће хтети?

Навео сам много кршења законских прописа. Желим само да завршим своју дискусију са следећим. Ми смо против тога да кршење законских прописа који регулишу права из радног односа или сужавања тих права, постане оно што је постало, нешто нормално у Србији. То не сме да буде нормално. То је нешто што је неприхватљиво и не сме да буде прихватљиво.

То што се често образлаже да у условима економске кризе да је то неумитан услов за напредовање економије итд. није тачно. То се показало и ми смо против тога. Нити ће “право” да се крше права запослених подстаћи и појачати интерес инвеститора да улажу, нити принципи тржишне економије подразумевају права послодаваца да ускраћују законом загарантована права из рада и по основу рада.

Завршио бих ово своје излагање уз још једно помињање да ћемо дати пуну подршку овом предлогу закона и инсистирати на свеобухватним решењима у овој области.