ЗОРАН РАДОВАНОВИЋ, народни посланик СПС на Трећој седници Првог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије о Предлогу закона о правима пацијената и Предлогу закона о заштити лица са менталним сметњама :

“То је регулисање права пацијента. Оно што је врло важно, то је увођење обавезе пацијента, усклађивање ових закона са европским и светским стандардима, и законом и прописима, и по мени је најбитније стварање тог неког партнерског односа између пацијента и здравственог особља.”

После јучерашњих, односно синоћних дискусија, које су биле врло инспиративне, неке су за мене биле збуњујуће и вероватно и за народ који је слушао синоћне говорнике, стварно сам размишљао како данас да кренем са причом, шта је битно истаћи у вези ова два закона. Јуче је постављено пар квалитетних питања на које је министарка дала одговор, док је други део питања тотално није био  у складу са предлозима ових закона, него са нечим што стварно нисам успео да схватим.

Да вас подсетим, помињана је приватна пракса, приватне апотеке. Постављено је питање скенера у западној Србији, уз формулацију – шта ако скенер у западној Србији, у Лозници не ради? Да ли ти лекари треба да примају плату јер у Шапцу скенер ради? Иначе, разговарамо о Закону о правима пацијената.

Неко је рекао јуче да су сви лекари и сестре корумпирани, што је са позиције еснафа, струке, а и мене као посланика стварно врло некоректан став.  Преко 95% људи који раде у болницама, који носе беле мантиле, носе их часно и поштено и нико нема права, па ни посланици, да целу једну фелу, цео један еснаф назове корумпираним. Све то постоји у стенограмима.

Јуче је неко рекао да је пацијенту у Војводини, и то сам проверио, речено да пошто је много стар, а магнет се заказује за пар месеци, да нема потребе да га ради јер ће вероватно до тада умрети. То није тачно. Поново ћу по енти пут да поновим у овој сали да само код нас у Србији и даље живимо у комунизму и социјализму, а размишљамо сви ваљда на неки западни или европски начин. Магнетна резонанца се у Шведској чека годину дана. Магнетна резонанца није метод избора, није први преглед којим почиње лечење пацијента.

Ако ћемо једног дана усклађивати наше законе са америчким законима имаћемо проблем, пошто они немају хитну помоћ, имају парамедик. То су два техничара која превозе пацијенте. Сваки филм који гледате видите два техничара едукована да пацијента доведу до болнице. То они раде, а не лекари. Опет ће неко навести неки трећи пример.

У том сијасету примера јуче остало ми је само једно. Пошто Светска здравствена организација каже да здравље није само одсуство болести, већ стање потпуног психичког, физичког и социјалног благостања, очекивао сам да ће се неко од наших колега сетити да, на пример, окриви министарку или Министарство здравља и, пошто у основним одредбама овог закона пише да је пацијент лице болесно или здраво, да каже – аха, здравље није одсуство болести, недостају му паре, недостаје ми новац, криво је министарство. То је био врхунац јучерашњих дискусија, једног дела дискусија.

Шта је у ствари смисао ових закона, пре свега Закона о правима пацијената? То је регулисање права пацијента. Оно што је врло важно, то је увођење обавезе пацијента, усклађивање ових закона са европским и светским стандардима, и законом и прописима, и по мени је најбитније стварање тог неког партнерског односа између пацијента и здравственог особља.

Многи посланици из више сазива се сећају да је овај закон требао још 2000. године да се усвоји, а усваја се данас, односно усвојићемо га ових дана у дану за гласање на предлог овог министарства, министарске Славице Ђукић и њеног тима, а неко је 13 година чекао да тај закон буде усвојен.

Како је текла процедура да дођемо до закона? Оно што карактерише рад министарства и ових људи јесте пре свега спровођење велике, широке јавне расправе. Она је пре свега организована у клиничким центрима, у четири клиничка центра у Србији. Ја сам био домаћин једне која је била у Нишу. Преко 200 људи из свих установа са југа Србије, из свих установа које гравитирају ка нашем клиничком центру, свих установа које шаљу пацијенте ка нама, сви су добили закон пре тога и изнели су бројне примедбе и сугестије. Ту су били директори медицинских школа, људи из локалне самоуправе задужени за питања из социјалне политике, остваривање права грађана и свега осталог.

Након тога, расправа је организована и у институцијама здравства, у фонду, у коморама, у Српском лекарском друштву, да не набрајам даље, и то све имате у тексту, али народ треба да зна. Расправа је такође спроведена у UNICEF, ОЕБС, Центру за права детета и другим институцијама. Оно што је најбитније, посебан интерес и активност су исказала удружења грађана пацијената одређених болести.

Зашто је све ово битно? Па, пре свега због тога што су се на свим овим јавним расправама, чуле бројне примедбе, бројни предлози и имао сам прилику да видим и нацрт и радну верзију и ову финалну која је пред вама, кажем финалну док је амандмански можемо да изменимо. То је значајно промењено, али све у квалитативном смислу.

Када говоримо о овом закону, пар ствари сам, што би се рекло, болдирао, подвукао пар термина, који се често помињу. Права пацијента су већ бројним законским актима уређена, значи низом прописа: Законом о заштити, Законом о здравственом осигурању, итд. Али се уочило да се негде та права преклапају, запажају се проблеми и то је био разлог за доношење и предлог оваквог закона. Битно је било само да се све ово усагласи, као што сам малопре рекао са документима из Европе и света. Термин који ћу стално користи, значи, по први пут у Србији је изричито утврђено право пацијента на превентивне мере, право на квалитет пружања здравствене услуге, право на безбедност, право на олакшавање патње и бола. Све ћу ове ствари објаснити мало касније.

Основна права су већ усаглашена и утврђена. По први пут, понављам, по први пут је утврђено право пацијента да напусти здравствену установу на своју одговорност, што је регулисано и сад, али биће регулисано законом. Подигнута су права деце на такав ниво да и родитељи могу да буду поред њих, нормално у условима где то може да буде. Значи, закон обавезује послодавца да обезбеди услове да деца буду адекватно збринута.

Малопре сам се нашалио, по први пут се уводи на друго стручно мишљење и ако ће неко да каже где су два правника ту су три тумачења два лекара, три дијагнозе. Нека буде, али стоји право пацијента да потражи друго стручно мишљење, закон то каже.

На крају у том делу, три ствари које су мени биле важне. Уводи се као обавезно право дужност пацијента да води бригу о сопственом здрављу, дужност свих нас који смо у неким здравственим система да вршимо едукацију људи и да указујемо на превентиву и важност превентиве, утврђују се дужности и обавезе пацијента према здравственом особљу. Све оне који су критиковали овде,  или ево позивам свих 249 народних посланика да дођу, буду моји гости у Нишу и да једне вечери будемо сви на дежурству на било којој клиници која прима ургентне пацијенте. Тада ћете видети на лицу места како изгледа кад доноси родитељ дете које је повређено, које крвари, који има високу температуру. Када дођу родитељи по децу, која су повређена у саобраћајној несрећи. Значи, треба то да видите.

Значи, медицина није папир или пут који асфалтирамо, обележимо и то је пут, то је живи организам. Уводе се на неки нови начин и права пацијената у смислу саветника и савета за здравље. Било је ту коментара да ли ће тај неко кога, као што сам ја као директор одредио, да буде тај неко који представља пацијенте – да ли брани кућу или ту прима плату или брани пацијента? Мислим, садкад’ сви пацијенти незадовољни нечим иду код заштитника права у органе локалне самоуправе, на пример као што је код нас у Нишу за локалну самоуправу везана и Пореска управа и све остале службе,бићемо ми у Клиничком центру растерећенији, биће нама лакше. Тамо ће бити већа гужва. Настаће гужва за све грађане а не само у смислу жалбе на пацијенте или жалбе на доктора.

Пробаћу на пар примера да кажем нешто и о самом закону о правима пацијената. Јуче је неко од колегиница или колега, везано за друго поглавље, значи на члан 6. прокоментарисао, нормално и  добронамерно – да ли свако може у свом месту становања да добије адекватну услугу? Нормално да не може. Нигде у свету не постоји у сваком селу у Ел Даху или у малом селу поред Лондона кардиохируршки центар. Не, постоје велики центри, мањи центри, мора да постоји примарна, секундарна, терцијална заштита. Постоје неки нивои који су битни и зато то каже и закон. Дужна је локална болница, локални дом здравља, било каква локална здравствена установа да транспортује пацијента до места где ће му бити пружена услуга.

Члан 7, оно што је важно. Увек кад сте били у болници ви сте слушали или када позовете телефоном, па се јави неко – добар дан – добар дан. Законом је регулисано да буде, да не кажем обележен, али да се представи – ја сам доктор тај и тај, ја сам сестра та и та, ја сам болничар тај и тај. Значи, пацијент добија право да зна са ким комуницира. Битно је и због саветника, битно је и због дијагнозе, битно је и због касније терапије, јер питам – где си био, ко вам се јавио, кад неко нешто ургира. Он одговара – па, један мало је мршав, ћелав, проћелав, има наочаре, плаву косу, шатиран је. Док га пронађем у три и по хиљаде радника изгубим пола дана. Име и презиме, тако се зову лекар и сестра, болничар и то је регулисано законом.

Превентивне мере у члану 8. значи, осим реклама које гледамо на телевизији за каладонте, за пеперминте, за остале ствари које освежавају дах и уста биће вероватно и пројекти Министарства здравља, европским пројектима прича о превентивним и значају превентиве за многе ствари. Превентива у лечењу карцинома дојке, грлића материце, дебелог црева. Превентива много мање кошта него само лечење. Наш покрет је, пошто у Србији имамо два дигитална мамографа, у Нишу урадио је 30 хиљада пацијената прошле године. Нашли смо 300 и нешто карцинома у почетној фази, спасили 300 жена. Овај други је урадио три хиљаде. Превенитвно, причом идемо, причамо, хвалимо се. Ми се онда похвалимо, а онда они кажу упалићемо и ми камионче па ћемо и ми да кренемо по Србији мало, а не само око Београда.

Члан 10. у ставу 3. – право на безбедност пацијента, он каже – пацијент не може да трпи штету проузроковану неадекватним функционисањем здравствене службе. Тај члан нису разумели када су читали. Значи, каже се – неадекватним функционисањем здравствене службе,  не непредузетим мерама које предузима лекар или терапеут, него служба. Ако код мене у Нишу не ради комби који треба пацијента да превезе негде, то је служба, а мера ће бити пружена, односно интервенција, односно терапија, биће апликована доза лека која је потребна и то је регулисано другим законом.

Право на обавештење, то је одличан став у члану 11. Имате ставке шта све пацијент мора да зна, јер врло често и то је добро, послодавац сада мора да обавести своје лекаре, сесте и остале да морају пацијенту да кажу – ви болујете од те и те болести, прогнозе су те, очекује се такав след догађаја, нудимо такву варијанту, такво место лечења и све остало.

Синоћ је једна од колегиница, мислим да је врло конструктивно дала сугестију, то је исти члан, поменула је да здравствени радник може прећутати дијагнозу, али у наставку пише да дијагноза мора да се каже члану породице. Каже – зато вас позивам у госте, да неко од вас ко је правник ко је економиста, уметник сликар, воћар, лекар, пекар, да погледа, кад види кад седне; и кажемо просто – извините господине, госпођо ви имате тумор, прогноза за вас је три месеца. Да видите реакцију пацијента. То су болна стања.

Ту треба лекар да буде довољно свестан, коректан, да прећути, обавести породицу или по процени самог пацијента, јер по неким статистикама, анализама,  код жена које су имале карцином дојке, које су прихватиле болест и које су се бориле са болешћу, прогноза је била боља, а излечење чак преко 50% у односу на оне које нису имали вољу за животом. Значи, жеља за животом је важна, а начин саопштења мора бити адекватан.

Мало пре сам већ помињао, а ево и трећи пут понављам, везано за чланове 12 и 13 то је право на слободан избор, слободан избор лекара, односно слобода избора другог мишљења.

Јуче је такође неко рекао да се овим законом у члану 14. студенти уводе, односно улазе ђаци болнице. Они су ту већ одавно, стотинама година од кад постоје универзитетски центри. Али овде стоји да пацијенткиња или пацијент може да каже-  не,  ја не желим да ико буде поред мене. Значи, овде пацијент мора да се изјасни и то је добро. Раније смо ми као студенти ишли да гледамо све пацијенте, сада не. Ако пацијент каже – нећу, неће бити нико поред њега и то је добро што је у закону.

Врло важна ствар, члан 25. – право пацијента који учествује у медицинском истраживању. Многе медицинске куће,  здравствене куће из плана мреже спроводе нека истраживања. Овим се то уводи у регуларан ток. Закон тако каже. Пристанак пацијента, потпис,  значи све оно што је неопходно да сутра не би испало да се неко осети или чак помисли или посумња, оно што је битно, чак и да посумња, да је заморче у неком експерименту, то  је врло важно. Око права детета је министарка већ више пута реплицирала,  односно одговарала колико су побољшана права детета овим законом тј чланом 19 и чланом 26, а подигнута је и одговорност пацијената према другим корисницима здравствених услуга или према здравственим радницима.

Хиљаду пута су у Београду, слушали и гледали „Београдску хронику“, па извештај, не Наде Мацуре она је из Хитне помоћи,  него из Ургентног центра, господина Лончара, директора, који  каже да је нон стоп је интервентна полиција ту.

Из ургенције улазимо полако у терапију.

Зашто сам ово рекао? Зато што се то дешава и у тим већим центрима. Побију се две групе у граду, почну да пуцају пиштољима, превезена је прва група рањених код нас, ето је друга група да спасава браћу која су стигла, стиже трећа група, ту је интервентна екипа, интервентна бригада. Значи, тим људима који раде у тим ургентним центрима, ви то не можете да разумете, животи су угрожени, овде се уводе и овим законом регулишу права која имају, односно обавезе које пацијенти имају према здравственом особљу.