ВЕСНА ЈОВИЦКИ, народна посланица СПС на Трећој седници Првог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије о Предлогу закона о правима пацијената и Предлогу закона о заштити лица са менталним сметњама:

«Закон о правима пацијената је у складу са низом међународних докумената и у њему је посебна пажња посвећена деци, која су навршила 15 година и која су способна да разумеју природу свог здравственог стања и сврху медицинске мере која се предлаже. Такође и документима и Конвенцији о правима детета, која говори о праву детета да изрази своје мишљење, да учествује у унапређењу здравља и добробити деце, како кроз индивидуалне одлуке о здравственој заштити, тако и кроз укључивање деце у развој здравствених прописа и услуга. Уважена је и Отавска декларација Светске медицинске асоцијације о правима детета на здравствену заштиту».

«Закон о правима пацијената је у складу са низом међународних докумената и у њему је посебна пажња посвећена деци, која су навршила 15 година и која су способна да разумеју природу свог здравственог стања и сврху медицинске мере која се предлаже. Такође и документима и Конвенцији о правима детета, која говори о праву детета да изрази своје мишљење, да учествује у унапређењу здравља и добробити деце, како кроз индивидуалне одлуке о здравственој заштити, тако и кроз укључивање деце у развој здравствених прописа и услуга. Уважена је и Отавска декларација Светске медицинске асоцијације о правима детета на здравствену заштиту.

У јавној расправи и појединим амандманима доводи се у питање став 4. члана 19. Закона којим се уређује право детета које је навршило 15 година живота и које је способно за расуђивање, да може самостално дати пристанак на медицинску меру предложену од стране здравствених радника, уз претходно обавештавање из члана 11. овог предлога. По члану 11. пацијент, у овом случају дете, има право да од здравственог радника благовремено добије обавештење које му је потребно да донесе одлуку о пристанку или одбијању мере. То обавештење обухвата: дијагнозу и прогнозу болести, опис мере, њено време трајања и могуће последице предузимања или непредузимања. Здравствени радник је дужан да обавештење да без тражења. Ова одредба постојала је и у важећем Закону о здравственој заштити од 2005. године.

Полазећи од коментара број 12 Комитета за права детета на Конвенцију о правима детета, држава треба да одреди старосну границу способности детета за самостално одлучивање о пристанку. У том смислу, породични закон Републике Србије, који је матични за уређивање овог питања, утврдио је да дете које је навршило 15 година живота и које је способно за расуђивање може одлучити са којим родитељем ће живети, о одржавању личних односа са родитељем са којим не живи, коју школу ће похађати, може предузимати правне послове којима управља и располаже својом зарадом или имовином, право на промену личног имена, па и да да пристанак за предузимање медицинских захвата.

Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривично-правној заштити малолетних лица даје детету са 14 година кривичну одговорност. У Закону о раду стоји да радни однос може да се заснује са лицем које има најмање 15 година живота и испуњава друге услове за рад на одређеним пословима утврђеним законом.

Одредбом Закона о здравственој заштити утврђена старосна граница од 15 година и способност за расуђивање били су услови за способност детета да може самостално пристати на предложену меру, а ово решење је преузето и у Предлогу закона о правима пацијената.

Истовремено, у члану 2. Предлога закона дефинисана је медицинска мера као здравствена услуга која се пружа у превентивне, дијагностичке, терапеутске и рехабилитационе сврхе, што до сада није било уређено. Медицинску меру дефинисану овим Законом предлаже надлежни здравствени радник као меру која је у интересу пацијената, док пацијент меру не захтева, већ одлучује о њеном прихватању или одбијању.

Ова одредба гарантује минималан степен остваривања права детета узраста преко 15 година да одлучује и учествује у својој здравственој заштити сходно својим развојним способностима. Најбољи интерес детета стављен је испред права кад се процени да дете не одлучује о свом најбољем интересу, односно у ситуацијама опасним по здравље детета, када се обавезно укључује родитељ. Омогућује поверљивост између лекара и пацијената у решавању осетљивих проблема, које могу имати значајне последице по њихово здравље – сексуални односи, сексуална оријентација, проблеми у сфери менталног здравља, експериментисање са психоактивним супстанцама, случајеви злостављања и занемаривања, око којих се дете тешко одлучује на разговор са родитељима. Допуштају лекарима да буду ослонац не само адолесцентима, него и родитељима, јер охрабрују адолесцента да у процесу одлучивања укључи и родитеља, што је део добре праксе, осим ако није супротно најбољем интересу адолесцента.

Овим законом се повећава одговорност здравствених радника у предлагању медицинских мера, али и процене способности детета за расуђивање. У стручно-методолошком упутству за спровођење Уредбе о националном програму здравствене заштите жена, деце и омладине, коју је усвојила Републичка стручна комисија за здравствену заштиту жена, деце и омладине 2010. године, на основу Уредбе о националном програму здравствене заштите жена, деце и омладине из 2009. године, наводе се начини и инструменти како за психосоцијалну анамнезу, физички преглед, тако и процедуре доношења одлуке о пристанку на медицинску меру код малолетног пацијента.

Оно што је у великој мери узнемирило родитеље је старосна граница од које адолесцент може сам да одлучује о пристанку на прекид трудноће. Ово је питање које се не регулише овим Законом, већ је регулисано Законом о поступку прекида трудноће у здравственим установама, који је на снази од 2005. године и у члану 2. овог закона стоји да је за прекид трудноће код лица млађег од 16 година и лица потпуно лишеног пословне способности потребна и писмена сагласност родитеља, односно старатеља.

Такође, важно је истаћи да је и код захвата пластичне хирургије обавезна сагласност родитеља код деце до 18 година, чиме се спречава доношење одлука и спровођење медицинских процедура које нису у стварном интересу детета. Оно што треба нагласити, а што овај Закон доноси, је да је интерес детета испред права да одлучује и давањем права да учествује у доношењу одлука, када је у питању лична здравствена заштита, дајемо му могућност да се развија у здраву личност. Тиме развијамо и здраво друштво, у чему је лекар савезник и детета и родитеља. Хвала».