Најновије

Седмо ванредно заседање НСРС – Неђо Јовановић Посланичка група

НЕЂО ЈОВАНОВИЋ, народни посланик СПС :

“У конкретном случају, грађани Србије ће кроз ове реформе, за које кажем да ће непрекидно трајати, увек имати могућност да остваре оно што подразумева идеал, једно универзално начело, а то је право на правду и право на остварење правде. У том правцу нема поделе. СПС никад није била у задњих 12 година на челу Министарства правде, нити је водила Министарство правде. Без обзира на амнезију свих оних који су овај реформски процес задњих 12 година дебело угрозили и без обзира што се сада крију и траже алиби за тако нешто, СПС ће и даље бити на реформском путу да би се правосуђе поставило на здраве ноге.“

НЕЂО ЈОВАНОВИЋ, народни посланик СПС на Седмом ванредном заседању Народне скупштине Републике Србије о Предлогу националне стратегије реформе правосуђа за период 2013 – 2018. године и Предлогу националне стратегије за борбу против корупције у Републици Србији за период од 2013. до 2018. године:

“Национална стратегија реформе правосуђа је несумњиво документ од изузетно великог значаја, пре свега из разлога што су у том документу садржане смернице или би требало да буду садржане смернице за трасирање пута ка устројству једног од стубова власти у Србији, у конкретном случају то је судска власт.

С друге стране, стратегија реформе правосуђа о којој расправљамо није нов документ. То је један континуиран реформски процес који је започео још 2006. године и требало је да траје до 2011. године, али са бројним оптерећењима, грешкама, пропустима који и сада оптерећују ову стратегију.

С друге стране, усвајањем стратегије реформе правосуђа Србија испуњава обавезе према ЕУ и истовремено испуњава услов за улазак у ЕУ. Међутим, треба подсетити да су управо представници ЕУ надлежни за област правосуђа у том периоду реформског процеса од 2006. до 2011. године износили бројне примедбе на реформски процес правосуђа у Србији и те примедбе су биле и те како основане.

Зато, када расправљамо о реформи правосуђа у Србији, морамо најпре поћи од грешака и пропуста који су се у том периоду десили, како би те грешке отклонили, санирали последице које су тим грешкама учињене, а она добра решења учинили још бољим и квалитетнијим, све у циљу да грађани Србији остварују судску заштиту кроз квалитетно правосуђе, да остварују судску заштиту на начин који подразумева да судови раде ефикасно, да раде стручно и да у судовима буду носиоци правосудних функција који са аспекта стручности и достојности заслужују да буду носиоци тих правосудних функција.

Наравно да се тиме постиже и оно тзв. универзално начело, а то је задовољење правде, јер се правда и дели у судовима. У анализи реформе правосуђа треба поћи од једне неспорне чињенице, а та неспорна чињеница је да је реформски процес у правосуђу започет и да је стао. Стао је 2011. године када престаје да постоји правни оквир за даљу реформу правосуђа, када престају реформски процеси и када се акумулирају и нагомилавају проблеми. Наравно да су ти проблеми и те како присутни данас и наравно да се управо сада кроз ову стратегију са тим проблемима суочавамо.

Оно што је јако важно истаћи, када се говори о реформи правосуђа, јесте да је свако од ових начела која су садржана у стратегији реформе правосуђа у Србији поприлично оптерећена или чак доведена у сумњу. Зашто? Зато што су почињене, како сам малопре рекао, грубе грешке у реформском процесу, у периоду од 2006. до 2011. године.

Када говоримо о начелу независности, оно је доведено у питање већ самим системским решењем. Ми смо начело независности довели у озбиљну сумњу чињеницом да се у независност судства, а свима нама су пуна уста независности судства, управо умешала законодавна власт. Недопустиво је, заиста недопустиво да се било који орган, било које тело, па чак и орган законодавне власти умеша у судску власт. Како је умешан? Једноставно што је прелазним системски решењем регулисано да судије које се први пут бирају на судијску функцију и на временски период од три године одлучено је, односно регулисано, да о избору тих судија за носиоце правосудних функција одлучује Скупштина.

Међутим, то није једини вид мешања законодавне власти у судску власт. Постоји још један, где грех сносимо сви ми овде, посланици ове Скупштине, када смо скоро или недавно скоро, донели закон којим смо опет због једне фрапантно лоше грешке у реформском процесу из 2006. године морали да све судије које нису оцењене, а нису оцењене у том периоду од 2006. до 2011. године, ни криве, ни дужне именујемо за носиоце правосудних функција. Ти људи нису били оцењени никако, ни задовољавајуће, ни незадовољавајуће, али су морали добити бенефит како би се избегла штета или штетна последица по правосуђе, а нарочито по оне који су управо захваљујући тој грешци били у могућности да претрпе и личну и професионалну штету.

Међутим, овај експеримент, и то експеримент на живим људима, није једини који се десио у овом временском периоду. Управо су након тога дошле и друге грешке које су угрозиле и друга начела, превасходно начело стручности у судовима. Сувишно је говорити о начину на који се постижу стручност и стручне референце носилаца правосудних функција. Превасходно, то је захваљујући њиховом квалитетном раду, а одмах након тога, стручност се постиже и едукацијама кроз усавршавања и обуке како у земљи, тако и иностранству, али и оно што је најважније, праћењем рада судија у судовима.

Хајде сад да поставимо питање – ко је то до сада пратио рад и квалитет рада судија? Апсолутно нико. Зашто? Због тога што од 2006. до 2011. године није био донет Правилник о оцењивању квалитета рада судија. То је заиста скандалозно и брањено је фрапантно лошим образложењем да је постојао и да постоји Правилник о оцењивању рада или квалитета рада судија из 1993. године.

Господине министре, то је било пре 20 година. У каквим условима и у каквом амбијенту су пре 20 година радиле судије у судовима, у каквим законским оквирима? Колико се то променили после 20 година, а да се не донесе нови правилник о оцењивању рада судија? Да ли је потребно још нешто више рећи од овога што се тиче грубих пропуста у реформском процесу од 2006. до 2011. године?

Нажалост, Високи савет судства је 2009. године без доношења овог правилника донео само један правилник, а то је Правилник о вредновању судија приликом њиховог реизбора, односно не реизбора у 2009. години. Стога је посебно оправдано поставити питање – колико тада квалитетних судија није реизабрано, а још је више оправдано питање колико је неквалитетних судија реизабрано? Најгоре од свега тога лошег је што су одлуком Уставног суда све не реизабране судије враћене на места на којима су радиле. Дакле, и даље су носиоци правосудних функција, без обзира да ли испуњавају услове професионалности, стручности, достојности, јер се то није проверавало, а ако се проверавало, није се адекватно и квалитетно проверило.

Ми и дан данас у судовима имамо и те како много судија који су под великим степеном сумње у квалитет рада у апелационим судовима, у вишим судовима, раније окружним судовима итд. На шта то указује? Указује на нешто што је неопходно да се уради, што је требало да уради ранији сазив Високог судства. То је сада пребачено на терет овом сазиву Високог судства и Државног већа тужилаца, а то је да се под хитно донесе правилник у којем ће се дефинисати мерила која ће бити адекватна, мерљива, јасна и прецизна о оцењивању квалитета рада судија.

На тај начин ће и кредибилитет правосуђа у очима ЕУ несумњиво бити већи, али оно што је далеко значајније је то да ће и грађани осећати судове на прави начин, тј. као место где ће уживати потпуну судску заштиту и где ће остварити своје право на правду.

Следеће начело, начело непристрасности и квалитета правде је посебно доведено у сумњу управо због онога што су моје уважене колеге које су говориле пре мене већ указале, а то је неуједначена судска пракса. Господине министре, мислим да је грешка што је у стратегији реформи правосуђа садржано да уједначавање судске праксе треба да буде само на терету Врховног касационог суда као највишег суда у хијерархији судова у правосудном систему РС. Зашто ово говорим? Из разлога што су управо они који су генератори неуједначене судске праксе, а то су апелациони судови, остали ван домашаја обавезе да уједначавају судску праксу. Нормално је да ће о томе да води рачуна Врховни касациони суд кроз судске ставове на грађанским и другим одељењима заузимањем одређених становишта који ће бити обавезујући за ниже степене судова. Морамо бити искрени и рећи да су апелациони судови у великој мери допринели да дође до неуједначености судске праксе и то више никада не сме да се догоди јер смо у истој чињеничној и правној ситуацији имали једну пресуду Апелационог суда у Крагујевцу, другог у Новом Саду, трећег у Београду, четвртог у Нишу. На тај начин се ствара један осећај апсолутне правне несигурности код грађана. Грађани то не заслужују. Грађани заслужују да правду остваре кроз судску праксу која ће бити једнака за све јер су сви једнаки пред законом, а судови примењују закон.

Оно што ми се чини можда најпроблематичнијим у свим овим дефинисањима начела јесте начело ефикасности. Ефикасност судова подразумева поступање у предметима у разумним роковима и у законитом проведеном поступку. Како се поступа у нашим судовима? Хајде и ту да будемо искрени. Највећи гласноговорници критика против реформског процеса из 2006. до 2011. године, који су чланови појединих струковних удружења судија и тужилаца су судије које су доносиле пресуде и након шест месеци и годину дана од закључења расправе. Да не говорим о трајању поступака у којима су поступале те судије. Себи су дале за право да критикују правосуђе са тог аспекта.

Мислим да је највећи проблем био у непостојању контроле, господине министре, у односу на такве судије. Ко је контролисао оне који нису донели пресуде у законом прописаном року, а то је, ради информисања грађана, рок од осам дана а највише 30 дана само у деликатнијим предметима, односно у тежим случајевима? Нека грађани сада виде колико пута је тај рок прекорачен.

Морам да истакнем чињеницу да ми се ни у ком случају, не могу да кажем не свиђа, јер је то глупо рећи, већ као правник, као човек који се бави овим послом, сматрам недопустивим да је та контрола прошла поред онога што је била обавеза за председнике судова који су углавном због непримерене солидарности пропуштали да санкционишу управо оне који су на овај начин поступали, а то је неефикасно поступање.

На срећу град из кога ја долазим има суд који спада у елитни део правосуђа Републике Србије. То је Привредни суд у Ужицу, који је најажурнији и ја то са правом и поносом могу овде да кажем. Не ради рекламе тог суда већ због тога што желим да дам један јако добар стимуланс и за даљи рад и за даљи квалитет тог суда.

Међутим, оно што ни у ком случају није добро је да због оваквог понашања судија је дошло до штетних последица, господине министре, па су због повреде суђења то јест повреде права на суђење у разумном року и повреде права на правично суђење грађани уместо да ту право и правду остваре пред домаћим судовима остваривали пред Европским судом за људска права у Стразбуру. Шта је последица? Последица је досуђена штета у свим тим предметима где сада држава трпи под терет свог буџета и те како велике износе који се исплаћују на име накнаде штете. Да ли је иједан судија до сада који је узроковао такву последицу одговара? Не. Да ли ће одговарати? Хоће када усвојимо законе који су ушли у судску процедуру и ту треба дати велико признање Министарству правде што је препознало проблем и предложило закон којим се и судије стављају у индивидуалну одговорност, односно личну одговорност за штету коју причине у оваквим ситуацијама непоступањем сходно начелу ефикасности.

Оно што би требало да се појави као нешто што је добро јесте да ће и будући правилник, који буде донет, о оцењивању рада судија, свакако садржати и овај сегмент. Морам да искажем једну врсту задовољства што је Државно веће тужилаца већ при крају доношења једног правилника о оцењивању и вредновању квалитета рада тужилаца. То је добро. Оно што нисам обухватио овим излагањем јесу органи и тела који ће носити реализацију ове стратегије реформе правосуђа, а ту у први план стављам ДВТ и ВСС. Високи савет судства и ДВТ тек од скора имају пуни капацитет за рад и доношење законитих одлука, пуни капацитет и у смислу кворума и у смислу квалитета рада тек од скоро. Шта је било до сада? Никада више правосуђе Србије не сме себи дозволити да ВСС ради у окрњеном саставу, да ради нетранспаретно. То се исто односи и на ДВТ, иако ту постоје битне разлике.

Ово је пут када се ова два органа и два тела конституишу на начин који је, под један, законит и, под два, потребан грађанима.

Да би стратегија реформе правосуђа могла бити животно примењива логично је да је неко мора пратити у спровођењу и да мора постојати план за спровођење, пре свега акциони план, или орган и тело које ће тај план да спроводи, а то је комисија.

Хвала Вам, господине министре, што сте усвојили један амандман који ће и рад и чланство у тој комисији по квалитету побољшати. На тај начин, истовремено, биће испоштовано и оно такозвано демократско начело избора чланова у тој комисији која ће пратити овај рад, јер је мој амандман који сте ви прихватили управо на то и указао, да ниједан појединац не може имати концентрацију овлашћења која подразумевају предлагање чланова, већ ако је то тело, а конкретно то је Одбор за правосуђе и државну управу, онда то може бити искључиво одбор.

Мислим да је добро што је у овој стратегији сугерисана промена Устава, нарочито у оном делу у коме Устав већ регулише нешто на шта сам указао као проблем, а то је мешање законодавне власти у судску власт. Устав у сваком случају то не треба нити сме на тај начин да регулише. Подсетићу, то је управо она одредба која указује на избор судија који се први пут бирају на судијску функцију на временски период од три године.

Замолио бих да се још једном и по ко зна који пут провери да ли је заиста мрежа судова, која  је у реформском процесу правосуђа од 2006. до 2011. године накарадно постављена, сада успешно коригована? Зашто ово говорим? Не из локалпатриотских разлога, нити да би се додворио грађанима са територије са које полазим, већ искључиво из разлога што сматрам да нико од нас нема тапију на правосуђе. Нико не може својатати судове, али зато свим грађанима морамо обезбедити доступност судовима. Свим грађанима морамо обезбедити да на најефикаснији начин, на најквалитетнији начин остварују своја права у судским поступцима. То можемо урадити једино уколико мрежа судова буде рационална, ефикасна, да имамо што више судова, а да судске јединице постоје само тамо где не постоје законски услови за постојање суда.

 

Морамо да приметимо да је ова расправа управо у тренутку када Србија добија датум за почетак преговора са ЕУ, ради уласка у ЕУ.

Зашто коинциденција? Због тога што је управо ова стратегија у функцији имплементације света онога што је држава Србија преузела као обавезу, а истовремено испуњење услова за улазак у ЕУ. Стога, све оно што је учинила Влада Републике Србије на челу са премијером Дачићем, потпредседником Вучићем, Вама господине министре, свима осталима који су партиципирали у овом заиста мукотрпном послу, заслужују у сваком случају једно велико признање и од овог дома.

Да са вратимо на стратегију, барем у оном смислу у којем сви до сада који су дискутовали из реда позиције од 2006. године, па и од 2008. године, сами себе аболирају за неке грешке и пропусте који су учињени у том периоду. Не знам зашто, јер су те грешке и пропусти више него евидентни, више него очигледни.

Поставља се питање, како ми да допринесемо да се ова стратегија усмери у правцу реализације у практичном смислу речи, односно да заживи? Овај парламент има могућности за то.

Прва могућност јесте доношење квалитетних закона и чини ми се да се ова стратегија помало подудара и са резолуцијом о законодавној политици коју смо недавно усвојили. Зашто? Због тога што овај парламент мора да избегне оно што га оптерећује већ дуже времена, а то је доношење закона по хитној процедури. Што је више хитне процедуре приликом доношења закона, то је мања транспарентност и обратно, што је више закона који се доносе у редовној процедури далеко је више учешће и стручног и општег јавног мњења, а то је оно што је садржано у стратегији реформе правосудног система у Републици Србији.

Друго, оно што је наша обавеза, нас као народних посланика, је несумњиво да се максимално потрудимо да закони, барем они процесни закони буду што јаснији, прецизнији и да се односе управо на оно што се у судовима примењује у процесном смислу речи, како се судијама не би везивале руке.

У највећем обиму, ми, као креатори закона, утичемо на то да се у процесно-правном смислу речи, судски поступак одвија ефикасно, у разумним роковима и да процесна решења буду квалитетна решења, али није само питање доношења закона о парничном поступку, законика о кривичном поступку, већ су у питању и материјално-правни закона.

Господине министре, и Ви сте били сведоци доношења бројних закона у материјално-правном смислу речи, који су били под 1) анахрони, под 2) непрактични, неживотни и непримењиви.

Управо је посланичка група СПС са овог места указивала на погубност Закона о приватизацији и члана 20ж, Закона о приватизацији који говори о реструктурирању субјеката приватизације, које траје по 20 година за које време убија и одлази у привредну смрт, ко зна колико других привредних субјеката, ко зна колико људи остаје без посла? На десетине хиљада људи. За које време се буџет Републике Србије не попуњава, што је несумњива штета за државу?

Нажалост, код нас је увек пост фестум памет, па тек сада долазимо до закључка после свих тих грешака да сада све субјекте у приватизацији, односно у реструктурирању, треба што пре продати како би санирали штетне последице. Требали смо то учинити раније и сада не би били у оваквој ситуацији.

Но, оно што предлаже Влада, конкретно ресорно министарство, односно Министарство правде, јесте огроман помак напред у доношењу квалитетних закона, нарочито везаних за област правосуђа. Оно што нам сада долази у скупштинску процедуру има несумњив квалитет. Данас сам поменуо неке од тих закона који се везују за Закон о судијама, Закон о уређењу судова, Закон о мрежи судова, односно територијалној организацији судства у Србији и то су заиста квалитативни помаци напред. То је један од начина како Народна скупштина Републике Србије помаже реализацији стратегије реформе правосуђа, али не и једини.

Морамо да будемо свесни да приликом доношења будућих закона, комплетна финансијска структура из које се обезбеђују новчана средства за правосуђе не може више бити у рукама било кога другог осим правосуђа.

Дакле, буџетска средства која се обезбеђују Законом о буџету, ребалансом буџета, могу бити дата искључиво органима који су везани за правосуђе у Високом савету судства, Државном већу тужилаца који ће управљати тим средствима, јер најбоље познају финансијску ситуацију у судовима и тужилаштвима.

Нормално је да механизми контроле у том правцу морају постојати, нормално је да неко у том правцу мора подносити извештаје, нормално је да неко мора одговарати за свој рад у случају да располагање новчаним средствима или финансијски трансфери не иду у оном правцу који закон прописује.

Оно што је сигурно, сигурно је да сада захваљујући грешкама од 2006. године, а потом и 2008. године, па све до 2011. године, грубим пропустима је правосуђе у финансијском смислу у потпуном дебаклу.

Зашто? Зато што се у возним парковима судова возе возила која су стара по 10 или 15 година, зато што рачунарска техника није још увек на оном нивоу на коме треба да буде, зато што је давно требало увести електронски систем рада у правосуђу и ту је једино привредно правосуђе заживело, што се тиче АВП програма и увођења АВП програма као аутоматског вођења предмета у правосуђу.

Сви они који су дириговали правосуђем у овом периоду од 2006. до 2011. године су морали о овоме да воде рачуна, а не да то чинимо сада и да се то свали на терет Министарства и садашњег Високог савета судства и Државног већа тужилаца.

Дакле, не постоји могућност аболиције за грешке које су почињене у ранијем периоду, али оно што посланичка група СПС категорички инсистира и што очекујемо од Министарства правде, да ће дати свој допринос, јесте једна радикална, али заиста радикална трансформација у стручном смислу у судовима у тужилаштвима, како би се правосуђе коначно, пежоративно речено, очистило од оних који не заслужују да буду носиоци ни правосудних, ни тужилачких функција.

Зато сам данас указивао на неопходност и на потребу оцењивања судија, како би што пре отклонили једну огромну грешку, како сам то и данас навео, да је велики број неквалитетних судија реизабрано и дан данас стоје у правосуђу и раде свој посао. Начин на који га раде још увек није оцењен ни вреднован, ни позитивно, ни негативно, а од тога трпе највише грађани, односно онима којима је правда потребна.

Ни у ком случају никакве локал патриотских разлози не смеју опредељивати предлагача за мрежу судова, јер локал патриотизам овде не може имати тежину, али оно што мора имати тежину то је да грађани заслужују да им судови буду доступни. Доступност судова грађанима подразумева нешто што је императив будућег рада судова.

Велики је број саговорника да се тамо, где су некада постојали судови, судови врате или барем да буду судске јединице. Ми морамо да будемо свесни три чињенице које нико не може да доведе у сумњу.

Прво, да смо од једне накарадне мреже судова, која је устројена 2006, 2008. године, дошли у ситуацију да имамо огромно финансијско оптерећење, да имамо шетајуће судије, буквално, да се тако изразим, судије у транзиту, које су губиле огромно време и енергију како би стизале од места боравка до судске јединице, потом поново до суда. Где је ту могућност квалитета суђења и где је ту могућност квалитета вођење поступка?

Оно што је сигурно, сигурно је да мрежа судова мора бити рационализована, али и истовремено да онај императив, који сам указао, буде заступљен, да сви грађани могу обезбедити своју судску заштиту, односно да им може бити пружена судска заштита у судовима где им је најближе и где то може бити на најефикаснији начин.

Што се тиче краја или округа одакле долазим, мислим да је ту мрежа судова на адекватан начин у предложеним законским текстовима предвиђена и ту не би требало да буде примедби. Једноставно се само морамо потрудити да заиста оне територије Републике Србије које нису покривене мрежом судова или судских јединица још једном размотримо и да дамо оцену те мреже пре него што уђе коначно у скупштинску процедуру.

          Несумњиво је да ова стратегија овако како је предложена, заслужује подршку, а исто тако је несумњиво да предстоји једна велика борба да се ова стратегија преточи у реалност, да се након ове стратегије донесу квалитетни закони. Исто је тако несумњиво да сви морамо у будуће дати велики допринос да и стратегијом оно што смо преузели као обавезу ради уласка у ЕУ испоштујемо. Зато, господине министре, посланичка група СПС ће безрезервно гласати у дану за гласање за ову стратегију.

 

Ми смо данас расправљали о националној стратегији реформе правосуђа као капиталном документу и једном реформском процесу који је овде орочен од 2013. до 2018. године. Међутим, то није реформски процес који ће бити ограничен у овом временском интервалу. То је реформски процес који ће трајати знатно дуже. То је један непрекидан ток у коме ће држава и устројство државе и стубови власти, а један од стубова власти је судска власт, увек бити под реформама, увек унапређиван по квалитету, увек бољи. Нормално је да се боримо да буде бољи.

Оно што је за мене као овлашћеног представника СПС нарочито велико задовољство јесте да је управо ова Влада у којој партиципира и СПС и чији је председник Ивица Дачић и потпредседник господин Вучић, и Ви министре, овај реформски процес изнели са својим теретом до оног степена који је данас валоризован, који је данас вреднован тако што је Србија добила датум почетка преговарачког процеса ради уласка у ЕУ. То је нешто што је јако значајно.

Јако је значајно што ћемо наставити без обзира ко је у власти, ко је у опозицији, ове реформе које подразумевају један једини циљ, а то је побољшање квалитета живота грађана Србије. У конкретном случају, грађани Србије ће кроз ове реформе, за које кажем да ће непрекидно трајати, увек имати могућност да остваре оно што подразумева идеал, једно универзално начело, а то је право на правду и право на остварење правде. У том правцу нема поделе. СПС никад није била у задњих 12 година на челу Министарства правде, нити је водила Министарство правде. Без обзира на амнезију свих оних који су овај реформски процес задњих 12 година дебело угрозили и без обзира што се сада крију и траже алиби за тако нешто, СПС ће и даље бити на реформском путу да би се правосуђе поставило на здраве ноге.

Знам да ће бити тешко отклонити све оне аномалије, све оне катастрофалне грешке које су чињене и то експериментима над живим људима, носиоцима правосудних функција, али сам сигуран да кад се те грешке отклоне, иако неће бити лако, неће бити једноставно због тога што плаћамо штету за такве грешке, да ћемо онда бити на сасвим сигурном путу не само консолидације правосуђа и правосудног система, већ и пута у ЕУ, тамо где нам је заиста и место. “

Категорије: Посланичка група