ВЕСНА ЈОВИЦКИ, народна посланица СПС на Првој седници Другог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије о предлозима закона о потврђивању Конвенције о заштити деце и сарадњи у области међународног усвојења и о потврђивању Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици:

„Потребно је ојачати превенцију насиља над женама, оснаживати и повезивати владин и невладин сектор и подизати свест о неприхватљивости насиља као модела понашања у породици. Центри за социјални рад, полиција и тужилаштво треба да реагују повезано,

Као одговорно друштво, морамо озбиљно да се суочимо са чињеницама и изградимо комплетан систем заштите, од превенције до санирања последица. Збрињавање жене и деце у Сигурне куће, треба да буде само привремено решење, а држава превентивном породичном и казненом политиком мора да обезбеди жртвама сигурност у сопственом дому.

Ратификацијом ове Конвенције појачава се сигурност у поступцима међународног усвојења, јер се оно одвија у најбољем интересу детета и поштовања основних права признатих међународним правом. Успоставља се систем сарадње између држава уговорница ради обезбеђења поштовања тих гаранција и спречавање отмице, продаје, или трговине децом.

Посланичка група СПС ће због значаја подржати и Истанбулску конвенцију и Предлог конвенције о заштити деце а у области међународног усвојења, као и остала два предлога из ове обједињене расправе“.

„ У свом излагању бих се пре свега осврнула на Предлог закона о потврђивању Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици.

Доношење ове Kонвенције у мају 2011. године представља огроман корак у борби против насиља над женама у Европи. Србија је усвојила 2011. године Националну стратегију за спречавање и сузбијање насиља над женама у породици и у партнерским односима, а 2012. године потписала Истамбулску конвенцију. Поред тога, а чули смо доста података данас, нажалост, све је већи број жена које су убили мужеви, бивши мужеви или партнери и као и жена жртава других облика насиља.

Према подацима Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, најчешћи облик насиља је породично насиље, насиље мушкараца над женама и то 90% физичко, 75% психичко, 85% економско и до 3,8% сексуално насиље.

Најчешће у 78% случајева је насилник женин партнер, у 9% је син, а у 4,2% ћерка. Значајне су разлике између броја полицијских интервенција, броја поднетих кривичних пријава и броја лица осуђених за насиље у породици. Постоје значајне препреке са којима се суочавају жене, посебно Ромкиње и жене са инвалидитетом, када траже заштиту од насиља. Недостатак је и налога за хитну заштиту, и разврстаних података о свим облицима насиља над женама. Неке жене читав живот проведу у патњи и болу, занемарене, злостављене, а неке се извуку из такве ситуације.

Да ли то оне заслужују, да ли су све институције урадиле оно што је њихова обавеза? Каква је свест свакога од нас о овом проблему, проблему насиља над женама. Да ли ћемо и даље оправдавати културом, обичајима, религијом, традицијом, чашћу, таква дела насиља.

Насиље је кривично дело, а жртве могу бити сви чланови породице, а најзаступљенији облик јесте насиље над женама. Шта је са децом која гледају то насиље. Насиље над женама је јавни, а не приватни проблем. Подизањем свести код грађана, ствара се права акција против оваквог насиља.

Заблуда је да се насиље врши над женама које живе у неком руралном подручју, које су мање образоване и економске независне.

Истина је да свака жена може да постане жртва. Потребно је ојачати превенцију насиља над женама, оснаживати и повезивати владин и невладин сектор и подизати свест о неприхватљивости насиља као модела понашања у породици.

Велику улогу имају медији, јер утичу и на формирање система вредности, али са оним што свакодневно гледају деца и одрасли у било ком термину, попут „Фарме“, „Великог брата“, естрадних наступа без било каквих критеријумима, разне „тренутке истине“, па насловне стране новина које су преплављене сликама злочина и недоличним садржајима, јер се тако боље продају, можемо ли пружити позитиван модел понашања и формирања функционалних породичних односа и услова у којима одрастају наша деца. Изопачене вредности, промашени животи постају пожељан модел понашања младима, лакше је бити лош, лакше је обогатити се брзим криминалом и убиством. Оваква порука стиже из медија.

Зашто не јачамо породицу, јер је права инвестиција материнство, здраво дете, традиционалне вредности, јер то мање кошта од улагања у лечење последица. Као одговорно друштво, морамо озбиљно да се суочимо са чињеницама и изградимо комплетан систем заштите, од превенције до санирања последица. Збрињавање жене и деце у Сигурне куће, треба да буде само привремено решење, а држава превентивном породичном и казненом политиком мора да обезбеди жртвама сигурност у сопственом дому.

У патријархалном друштву, сматра се да је насиље у породици приватна ствар, а уколико у трагичном расплету жена убије мужа, насилника или партнера, случај се у правосуђу третира као хладнокрвно убиство.

Синдром претучене жене у Србији не постоји, односно суд им насиље које су трпеле, не узима као олакшавајућу околност, а то значи да током суђења нико не пита жену како је живела, нити се тај контекст узима у обзир, него искључиво чин убиства и догађаји који су непосредно претходили.

У традиционалистичком друштву, одговорност је пребачена са мушкарца на жену жртву, оне се приказују неретко у медијима, као алкохоличарке и прељубнице, међутим, подаци као и многи други које смо данас чули су забрињавајући. Поједина истраживања показују да чак 54% жена у Србији трпи неко породично насиље и оно што је фрапантан податак, а према налазима истраживања Хелсиншког одбора за људска права, сваки десети средњошколац у Србији сматра да жену треба повремено тући.

Мој колега Михајловић је говорио како систем образовања и васпитања може утицати на промену оваквих ставова код младих.

Институције система треба да реагују благовремно и адекватно на пријаву насиља, а не да занемаре да су виделе насиље и да знају да оно постоји.

Центри за социјални рад, полиција и тужилаштво треба да реагују повезано, да нам се не би дешавали случајеви као што је случај мајке из Љига.

Она је морала прво да побегне, да би сачувала свој и дететов живот од супруга насилника, а сада суд том истом оцу насилнику жели да врати дете, што је јуче мој колега Милићевић јавно осудио.

Један од главних циљева и нешто чему тежи Женска парламентарна мрежа, а данас је она споменута много пута, је стална борба против насиља. Али као што смо видели данас, борби за овај циљ и у размишљањима да на томе треба радити стално, нешто чему треба тежити, прикључили су се и колеге посланици,.

Мени је драго да чак стижу и мишљења грађана који слушају ову данашњу расправу.

Још бих хтела да кажем нешто о закону, о потврђивању Конвенције о заштити деце и сарадње у области међународног усвојења, којом се обезбеђује систем који ће на најмању могућу меру свести ризик од злоупотребе института међународног усвојења.

Реформским процесима, већ низ година се велики број деце измешта из установа социјалне заштите и примарни задатак система заштите је да развија услуге и сервисе којима се подржава биолошка породица и дете и тиме се спречава издвајање детета из породице и заједнице.

Страни усвојитељи су у значајној мери толерантни и усвајају децу са озбиљним здравственим и развојним проблемима, односно ону децу за коју се не могу наћи усвојитељи међу домаћим држављанима.

Постоји устаљено мишљење о дугој процедури усвојења и дугом чекању на усвајање, али процес усвојења не би требало да буде олако схваћен, да се не би десило да пређе у трговину људима.

Трговина људима је, поред трговине дрогом и оружјем, најпрофитабилнија криминална активност. Према процени УНИЦЕФ 1,2 милиона деце сваке године постану жртве трговином људима. Иако доминира уверење да само жене и деца могу бити жртве, истина је да жртва трговине може бити свако. Децом се тргује у циљу сексуалне и радне експлоатације, просјачења, склапања принудног брака, принуде на вршење криминалних активности, те је трговина најтежи облик кршења људских права. Лишења и ограничења, најдрастичнији су код права на живот, на достојанство, интегритет, на слободу и безбедност, а понекад и на сам живот. Трговина људима, посебно женама и децом, је проблем светских размера и захтева посебан и системски приступ државе и друштва.

Ратификацијом ове Конвенције појачава се сигурност у поступцима међународног усвојења, јер се оно одвија у најбољем интересу детета и поштовања основних права признатих међународним правом. Успоставља се систем сарадње између држава уговорница ради обезбеђења поштовања тих гаранција и спречавање отмице, продаје, или трговине децом.

Посланичка група СПС ће због значаја подржати и Истанбулску конвенцију и Предлог конвенције о заштити деце а у области међународног усвојења, као и остала два предлога из ове обједињене расправе“.