Autorski tekst Aleksandra Antića za Akter Vesti

Beograd nisu gradilišta, investicije ili projekti. Beograd su ljudi. Pet godina aktivnog učešća u vođenju Beograda naučili su me i ko je i šta je Beograd. Zato duboko verujem da naredni izbori nisu „Bitka za Beograd“, iako takav utisak pokušavaju da nametnu i javnost i mediji, a bogami i poneki od mojih suparnika. Ovi izbori su, naprotiv – prilika za Beograd! Oni su šansa da konačno prestanemo sa pogubnim ponašanjem iz prošlosti da svaki kreativan razvojni projekat politiziramo, prigrlimo ga kao svoj, najavimo ga kao sudbonosni, istorijski, premudri, nezaboravni i genijalni. I, šta se potom dogodi? Praksa je pokazala da su, osim retkih vizionara, a ja bih ih nazvao samo dobrim ljudima, većina gradonačelnika i partija želeli da stvore megalomanske spomenike samima sebi i svojim pokroviteljima.

Zato, kada se osvrnemo, iza nas vidimo uglavnom ruševine takvih iluzija. Gotovo da je svaki naredni gradonačelnik zaustavljao poslove prethodnika i zidao kamene temeljce svojih futurističkih, grandioznih rabota. I, dokle smo stigli? Nekada su te uspomene rugla, ali su mahom tužna potvrda naših sujeta. Bio bih poslednji licemer kada ne bih priznao da ni moja partija u prošlosti nije bila lišena takvih ambicija, pa je umela da blještave makete, koje su trebale da nas odvedu u svetlu budućnost, pretvori u višespratno i veliko – ništa. Poslednjih pet godina učešća SPS-a i naših koalicionih partnera pokazale su nešto sasvim drugo. Nemam nikakvu dilemu da su solidarnost i socijalna politika koju sam osmislio u saradnji sa Milanom Krkobabićem, od 13. penzije do komunalnih subvencija, dokaz kakvu viziju moderna levica koju zastupam ima na predstojećim izborima za Beograd. Značajnu inspiraciju u kreiranju takve politike pružio mi je harizmatični Dragan Marković Palma, gradonačelnik Jagodine, koji je socijalnim angažmanom i brojim izdacima za penzionere, đake, bolesne i siromašne od grada kojim upravlja stvorio svojevrsnu oglednu oazu za sve lidere lokalnih samouprava u Srbiji.

U vremenu globalne ekonomske kataklizme ni moji suparnici ni ja nemamo luksuz da siromašne, penzionere i marginalizovane grupe, dakle sve one koji nisu u mogućnosti da žive životom dostojnim čoveka u ovakvim turbulentnim vremenima, prepustimo samima sebi. Ponavljam, zato što su Beograd ljudi. A ja sam samo jedan od njih. Zbog toga u svojoj viziji razvoja Beograda, osim insistiranja na socijalnoj politici i infrastrukturalnim projektima, poput hitnog premeštanja Železničke stanice, oslobađanja Savskog amfiteatra i razvoja nove komercijalne zone koja će biti atraktivna za globalne investitore, ne želim da zanemarim i rušim ideje svojih suparnika. Ako građani žele gradonačelnika čija će zrelost pobediti njegovu sujetu, a duboko verujem da je i Beogradu i Srbiji potrebno takvo liderstvo, obećavam da ću iz sve snage podržati jednako i Vučićev Beograd na vodi i Đilasov model razvoja PKB-a.

Neka ovi izbori budu prekretnica u shvatanju politike i vođenju Beograda. Nije li veliki Branko Pešić sanjao o Beogradu na vodi, nije li san svakog Beograđanina da konačno doživi vožnju metroom? Hoćemo li dozvoliti da metro ostane beogradska utopija i u narednim decenijama? Političke elite više od 40 godina nisu sposobne da ostvare taj san, jer su umesto tunela sami sebi kopali jame. Nedavno sam kao ministar saobraćaja gotovo ilegalno otvorio rekonstruisani most. Nisam sekao crvenu vrpcu, nije bilo kolone novinara. Nisu se služili ćevapi, nije se pila rakija. Mnogo prijatelja, eksperata za politički marketing, pitalo me je da li sam normalan. Moguće je da su u pravu, ali ja, jednostavno, verujem da nam je kao Beograđanima, kao ljudima, potreban novi model ponašanja u politici. Nudim odgovornost i ozbiljnost, a ne ispraznu političku estradu sa mnogo buke i hladnog pečenja. Neka i dalje ostanem nevidljiv, ali neka moja dela budu primetna.
Za običan svet, sasvim dovoljno!

Izvor: Akter