„Када су амандмани у питању мислим да је то прилика да укрстимо аргументе о предлозима конкретних решења на конкретан начин. Нећу причати оно што смо причали у суботу у начелу. Нећу причати ни о прошлости, ко је, шта и како и колико допринео овоме. Чињеница је да су се са проблемом предузећа у реструктурирању  суочавале све владе од 2000. године до ове данас. Чињеница је да су сви то помало посматрали као врућ кромпир који је тешко решити  и нису га решили. Нећу о томе да причам,  ни о томе каква приватизација, ни ко је ту добро радио, ни ко је лоше. Онај који је врховни судија у Србији, а то су грађани, сваки пут су дали свој суд, на сваким од избора и ми то поштујемо.

Оно што желим да кажем, не осврћући се на питања ко је, шта и колико радио, јер је Србија уморна од тих истрага, Србија је данас пред конкретним проблемом и тражи решење од ове Владе и ова Влада је та која је обавезна да понуди то решење.

Наиме, због грађана Србије, шта је тај фамозни члан 20ж? Члан 20ж је ушао у правни систем децембра 2007. године. Он изричито забрањује принудну наплату од предузећа која су у реструктурирању. Он је 2012. године само орочен као реструктурирање до јуна 2014. године. Тада је уведена забрана принудне наплате од предузећа у реструктурирању. Наравно да је и то проблем. Колико год је велики проблем предузећа у реструктурирању, имајући у виду да је велики број предузећа, чули смо 164, да су многа од њих значајна за поједине регионе у Србији, да су многа од њих била носиоци развоја у тим регионима, да упошљавају преко 50.000 радника, да има предузећа међу њима која нису само, често их тако оквалификују, трошаџије, већ могући носиоци развоја и треба их и на тај начин посматрати. То је један проблем. То је проблем од општег интереса за ову државу коју је Влада посматрала на тај начин.

Други је проблем неспоран –да повериоци не могу да наплате своја потраживања од таквих предузећа и они се доводе у велики проблем, неки од њих чак морају и да нестану због тога.

Влада се нашла у конкретној ситуацији, у конкретном проблему како да нађе неки баланс између та два проблема, како да их разреши на начин да да шансу овим предузећима у реструктурирању наредних пет месеци да сачува оно што може да се сачува, а да истовремено утврди неку динамику како повериоци могу да остваре своја потраживања, како да поднесу пријаву, како да се то евидентира, пошто још увек не постоји тачан податак, утврди износ, сачини неки програм итд.

Оно што је карактеристично за овај закон је што је Влада у Предлогу закона, када је у питању тај члан, оставила ону одредбу која је била и до сада, а то је да државни повериоци не могу тражити принудну наплату нити било коју меру у поступку извршења ради намирења потраживања насталих до 31. децембра 2007. године, да се намире кад буде било продато. Суштина овог амандмана о коме говорим јесте да предлагачи траже да то не важи, односно да сви ти могу тражити принудну наплату и било коју меру поступка извршења насталих потраживања до 31. децембра 2007. године. Дакле, потпуно супротно Предлогу овог закона који је Влада дала.

Ми ћемо конкретно подржати предлог и став Владе, нећемо подржати предлог амандмана. Желим да скренем пажњу да када разговарамо о амандманима и када се неко слаже а неко се не слаже, то није основ за реплику. Свако од нас има право да се сложи или да се не сложи. Свако има право да изнесе свој став. Иначе би направили велики хаос у овој Скупштини када би свако после нечије дискусије имао супротно мишљење и одмах отворио читаву серију реплика.

Зашто мислим да овај амандман не треба? Мислим да је господин министар могао или бар има прилику сада да објасни да ли то има неке везе? Ја мислим да има. Сетимо се децембра 2007. године. Тадашња измена Закона о приватизацији.

Управо причам зашто амандман не може да се усвоји. Помиње се децембар 2007. године. А кажем да је у том децембру 2007. године приликом доношења измена Закона о приватизацији, Закон наложио државним повериоцима да отпусте дуг и питам – има ли то везе са овим, да ли је то разлог? Јер, тада су државни повериоци били дужни да отпишу дуг према предузећима која су у реструктурирању и да се због тога употребљава тај датум, тај термин. Јер, конкретна формулација тако гласи и директно је везана за амандман, да су дужни да отпусте дуг према субјекту приватизације у целини и своје потраживање средстава намире од продаје субјекта приватизације, а сада се амандманом тражи да и та потраживања, која су отписана, могу наплатити. Да ли то има неке везе с овим? Мислим да има и да се управо из тог разлога употребљава тај термин.

Али да не бих даље дужио, ми амандман нећемо прихватити. Подржаћемо предлог Владе а мислим да је ово прилика министру да објасни ово о чему сам говорио“.