СПС се залаже за остваривање свих права припадника националних мањина Посланичка група

МИЛЕТИЋ МИХАЈЛОВИЋнародни посланик СПС на Другој седници Првог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије о Предлогу закона о изменама и допунама Закона о националним саветима националних мањина:           

            „СПС подржава  измене и допуне овог закона које данас разматрамо и чињеница је да ће те измене и допуне битно допринети побољшању нормативе у овој области и спречити импровизације које су биле у претходном периоду, примењујући претходни, још увек важећи закон. 

            Ми се као СПС апсолутно залажемо за остваривање свих колективних и индивидуалних права припадника националних мањина, а у складу са Уставом, пре свега са чланом 75. који гарантује право сваком појединцу на свој национални идентитет и на своје самостално изражавање националне припадности, као и у складу са оквирном Конвенцијом за заштиту националних мањина, веома значајног документа Савета Европе. 

            Често се у јавности не разуме шта су национални савети националних мањина, која је њихова улога, које је њихово место у систему, па се чак они поистовећују са политичким странкама које нешто траже, које нешто измишљају, које теже неким сепаратистичким циљевима, што је наравно далеко, далеко од истине. Зато ваља увек и на сваком месту, када говоримо о националним саветима националних мањина, поновити више пута да су то легитимни представници националних мањина, да је то легитимно тело, да тако кажем, једне националне мањине, преко којих се остварују права на самоуправу у четири битне области за ту групацију, за ту мањину, а то је култура, образовање, обавештавање и службена употреба језика и писма.

            Конкретно, када је реч о Закону о националним мањинама, он је донет 2009. године, са једном најбољом намером. Ваља рећи и да су национални савети уставна категорија, који су дефинисани Уставом из 2006. Године и да је доношењем  закона 2009. године заправо била жеља и циљ да се прецизирају и одреде функције тих националних права у смислу законског остваривања права националних мањина. Нажалост, пракса је показала низ мањкавости овог закона.

            Наравно, као што се то увек и дешава, примена једног закона у пракси показује оно што није могло да се види у датом тренутку када се тај закон доносио. Ништа ту сада не треба посебно у негативном контексту квалификовати, али просто је потребно аналитички прићи, као што и јесте сада. Предлагач, чини ми се, битно побољшава ову законску материју. Мислим да ће у наредном периоду национални савети боље функционисати у корист остваривања права и слобода националних мањина.

            Важно је свакако рећи да је за све време држава Србија уназад ишла једном узлазном линијом и иде и ишла је у правцу путем стварања уставног и законског, али и друштвеног и политичког амбијента и оквира, у коме ће се националне мањине осећати у Србији као у својој кући, што је веома значајно. Мислим да такво једно мишљење дели највећи број националних мањина које данас постоје у Србији.

            То осећање свакако има и влашка национална заједница из које ја долазим. Могу да кажем да, у ширем смислу, оно што су влашки национални интереси подудара се са оним што су српски национални интереси, али када стављам знак једнакости мислим на оно што су државни интереси. Под тим подразумевам то што су национални интереси. Наравно, у ужем смислу постоје оне специфичности које су типичне за националну мањину, па и за ову о којој говорим, а то је свакако да су интереси очување обичаја, културе, језика, поштовање порекла и сваке посебности једне етничке заједнице, односно групе.

            Дакле, у ширем контексту разматрања и разговора о овом закону, ја сам присталица да и неке аспекте који се не могу видети из предлога закона, али који имају одређене импликације на оно што је живот и битисање једне националне заједнице, једне националне мањине, да проговорим коју реч о суштинском положају и питањима важним за влашку националну мањину, а у контексту овог закона.

            Када се говори о Власима мора да се зна следеће. Власи су национална заједница која је у склопу Кнежевине Србије од њеног оснивања, са проширењем на Тимочку Крајину 1833. године. Бројни су аутори српски, али и неки други на Балкану, па и у ширем простору, који су током 19. и 20. века писали о Власима и њиховом пореклу и струјама досељавања и освежавања аутохтоног становништва источне Србије.

            Интересантно је изрећи један податак и саопштити га, да постоји 154 влашких насеља и 48 мешовитих насеља, углавном мешовитих са Србима и Власима, између Дунава, Мораве, Црног и Великог Тимока. 

            Врло је индикативно ако се погледају резултати пописа од Другог светског рата на овамо, који говоре заправо о односу према националним мањинама. Да би ми данас могли да претендујемо да национални савети националних мањина у правом смислу заступају интересе сваке мањине, ми морамо да се осврнемо и на генезу онога што су права националних мањина, што је био развој тих права и слобода од прошлости до данас.

            Сагледавањем тих показатеља ми имамо да је 1948. године, на пример, било   93.440 Влаха, да је 1953. године било 28.000, заокруживаћу да не бих замарао присутне и јавност, али да се у исто време на попису изјаснило да је матерњи језик у Србији био влашки за 198.000 становника. Само се 1.368 становника изјаснило као Власи, 1961. године. Скоро 15.000, 1971. године, 1981. године 25.500, 1991. године скоро 18.000, 2002. године 40.000 и 2011. године 35.330. Видимо страховите скокове и страшна варирања која су, наравно, производ једне друштвене климе, вероватно утицаја једног друштвеног, политичког амбијента, а и односа државе према овој националној мањини, или можда и према неким другим националним мањинама.

            За то време када се упореде подаци за бројем Румуна, онда крећемо од цифре из 1948. године у прошлом веку када је било 63.000, а онда постоји тенденција опадања, да не бих то читао, то стално континуирано опадање иде до 2011. године, када је пописано 29.332 Румуна. Али, повећање или смањење броја Влаха није узрочно-последично повезано са оним што је пад становника који су се изјаснили као Румуни, што говори о томе да велики број влашког становништва у Србији има осећање сопственог идентитета, сопственог ентитета и посебности које они не подразумевају са знаком једнакости са оним што је румунски идентитет.

            Ово је веома важно, јер када се упореде стечена права и развијеност мањинских културно-образовних институција, што је веома значајно развијено и на једном високом нивоу у Војводини, то се може констатовати и готово да је Србија пример у смислу онога шта треба да уживају националне заједнице и за неке друге земље. Ми имамо да су Власи стигли у ово актуелно време празних руку, у смислу да нису могли у једном таквом амбијенту из прошлости до данас да дођу до својих институција, да дођу до једног степена развоја у смислу културно-образовних институција, итд.

            Узгред, само да кажем један податак, да је после Другог светског рата постојало  влашко писмо на коме су излазиле и новине „Наша реч“, или на влашком „Ворба ностра“, у Зајечару се то издавало, али да су касније те новине забрањене и, наравно, Власи су остали без писма и све што је култура, сећање и неговање културе, обичаји итд, или било чега што је из области обичаја, културе и образовања, то је на основу усменог предања.

            Зашто о овоме причам? Моја реч у овом смислу не односи се на то да се држава у којој смо живели односила маћехински према Власима. Чак, напротив, Власи су веома инкорпорирани  у оно што су биле претходне државе, а и данас што је Србија, са једним дубоким осећањем патриотизма и припадању држави у којој живи почев од Српске кнежевине у 19. веку, да су раме уз раме Власи са Србима учествовали у грађењу система, у грађењу државе и да имају дубок осећај припадности и одговорности према својој држави и да живе у једном веома великом и задивљујућем сагласју са већинским народом.

            Али, говорим заправо о овом другом аспекту, јер оваква једна ситуација доприноси асимилацији и гашењу једног ентитета, а свако нестајање једног националног ентитета је велика штета за цивилизацију.

            У том смислу је потребно да Србија уложи напор тако да Републички савет за националне мањине који је институција дефинисана Законом о националним односима, као и  други надлежни државни органи дођу до једне конкретне политике у виду једне агенде о еманципацији, развоју и опстанку влашког ентитета.

            Други проблем који се односи на неке друге националне мањине, па наравно и на Влашку, у вези је са оспоравањем на неприкосновено право сваког појединца да изрази своју националну припадност и са тежњом пресуђивања ко је ко, да је неко припадник једне, а не друге националне заједнице, односно националне мањине.

            Рекао бих да је једини и неприкосновени власник свог националног идентитета појединац. То не може да буде ни наша држава, не може бити ни туђа држава. То је јасно дефинисано у члану 75. Устава Републике Србије, а о томе на децидно јасан начин говори и оквирна Конвенција за заштиту националних мањина Савета Европе. О томе свакако треба водити рачуна у смислу да, ево идемо у правцу интегрисања, у правцу европских интеграција. Треба да стигнемо до ЕУ, ако Бог да како народ каже, како људи из народа кажу до 2020. године или ту негде, али бићемо сигурно у ситуацији оспоравања остваривања једног таквог циља и по овој линији, поготово од оних који претендују да одређују националну припадност неких наших националних мањина које имају право на сопствени идентитет и нико други то не може, кажем, да им оспори, било то туђа држава или наша држава.

            Још на крају један проблем желим да истакнем, а то је питање департизације ове области и онога што су национални савети. Мислим да се департизација погрешно као термин и користи и разуме. Дакле, све што је јавна делатност то јесте нека политика, али политика у ширем смислу јесте ако се односи у овом случају на оно што су потези, на оно што су радње, на оно што су све активности у смислу остваривања права и слобода националних мањина.

            Али, ако се мисли на политику одређене политичке странке, онда и ту постоје одређене финесе које ваља разјаснити.

            Дакле, по Предлогу закона који имамо овде пред собом, предлагачи за изборне листе могу бити регистроване политичке странке националне мањине, што је сасвим у реду, јер свакака странка или партија са националним предзнаком има у свом програму оно што је интерес те националне мањине, а то је заштита и унапређење права и слобода те националне мањине.

            Други предлагач може да буде удружење грађана чији се циљеви остварују у области заштите права националних мањина и то је сасвим у реду.

            Трећа врста предлагача може бити група бирача уписаних у посебан бирачки списак. Сад, та група бирача уписаних у посебан бирачки списак нема, како да кажем, политичко предодређење бар на папиру, али свакако је јасно да појединци из те групе бирача могу бити чланови неке политичке странке или партије које нису са националним предзнаком, него оне постоје на политичком тлу или на политичкој сцени Србије као странке без тог мањинског предзнака.

            Наравно, и овде имамо парламентарне странаке које немају национални предзнак у смислу онога што је национална мањина. Ти чланови партија и странака свакако могу као група бирача учествовати на изборима за националне савете, јер политичко биће и политички оквир деловања једне личности не може да ограничи оно што су национални интереси, односно оно што је национално биће једног човека.

            Просто, није то узрочно последично повезано. У противном, ако би ишли у том правцу, да се забрањује појединцима који припадају неким другим политичким странкама или партијама, онда би ми ограничили припаднике мањина да могу само да се баве политиком у оквиру својих мањинских странака, што је својеврсна гетоизација у смислу политичких слобода итд.

            Према томе морамо ту да схватимо ово питање на један сасвим другачији начин, на један веома широк начин и начин какав он у суштини мора бити, а у склопу свега онога што су савремене тековине цивилизације, а то је потпуна  слобода права, потпуна  слобода деловања политичког  и националног  опредељивања у смислу свог идентитета.

            Дакле, веома важна категорија у овом предлогу закона је посебан бирачки одбор. Читајући овај предлог закона, колико сам могао да га сагледам, мислим да је вишеструко учињен напредак и да је вишеструко бољи у односу на претходни и да ће он спречити многе импровизације у ономе што је суштина ових промена.

            Наравно, ту имамо и ситуацију да се у посебан бирачки списак  уписују, како неки кажу, и представници и они који нису представници националних мањина. Хајде ми да нађемо некога ко то може да пресуди да неко може, а да неко не може да се упише у бирачки списак.

            Дакле, ако би ми гледали по тој генетичкој или биолошкој, по том родослову и генези, али то просто не би било могуће. Не може да се то примени. Ми би могли да стварамо неке чисте представнике неких националних заједница, али не знам шта би радили са онима који су пола- пола, или који су четврт једно, а три четвртине друго. У том случају не знам да ли би данашњи престолонаследник  Александар Карађорђевић  уопште био Србин. Мислим да би више био нешто друго.

            Према томе, узимајући у обзир члан 75. Устава Републике Србије, неприкосновено је право појединца да у складу са својим осећањем, у складу са оним што осећа у својој глави и што има под кожом, да се самостално изјасни за оно што јесте и што му је национална припадност и, наравно, када уђе на посебан бирачки списак, може да остварује своја права у складу са законом.

            Мислим да је овај корак прави корак у смислу побољшања ове законске материје, да ће он битно утицати на боље односе у националним заједницама, на оно што је функционисање националних савета. Свакако, друга питања која се односе на неке надлежности и које су у вези са оним што је мишљење Уставног суда да ту треба променити, то ће доћи на дневни ред и свакако ће то бити исправљено.

            Социјалистичка партија Србије свакако ће гласати за овај закон, са напоменом да се Социјалистичка партија Србије  заиста залаже за једну праву климу у Србији у којој ће сви појединци и колективитети националних мањина живети и остваривати своје пуне слободе и права, без обзира где живе и на који начин, без икаквог прејудицирања да неко може да нешто ужива или неко не може. Сви морају да уживају онако како су се изјаснили.

            Социјалистичка партија Србије ће гласати у Дану за гласање за овај закон“. 

Категорије: Посланичка група