Најновије

Предлог закона о посредовању у решавању спорова ће допринети ефикасности Посланичка група

СУЗАНА СПАСОЈЕВИЋ: народна посланица СПС на Другој седници Првог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије о сету правосудних закона – на заједничком начелном претресу о Предлогу закона о правобранилаштву, Предлогу закона о посредовању у решавању спорова, Предлогу закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку, Предлогу закона о изменама и допунама Закона о ванпарничном поступку и Предлогу закона о изменама Закона о извршењу и обезбеђењу:

„У Србији је правосуђе затрпано нерешеним предметима, привреда је успорена у напредовању због нерешених судских спорова, тако да Предлог  закона о посредовању у решавању спорова свакако можемо дефинисати као закон који ће допринети ефикасности правосуђа, суђењу у разумном року и смањењу броја предмета.

    С друге стране, веома битан позитиван ефекат овог предлога закона је подстицај привреди, јер ће странке моћи у најкраћем могућем року да нађу начин да закључе споразум, мирним путем реше своје спорове и закључе споразум који ће, према Предлогу овог закона, имати снагу извршне исправе, што у ствари јесте највећа новина овог закона.

Искуства других земаља нам говоре да посредовање, односно мирно решавање спорова да би остварило своју сврху треба да буде један једноставан, брз, ефикасан и јефтин начин решавања спорова у свим областима, мада је претпоставка да ће се највише користити у области имовинских, породичних, радних или привредних спорова.

Посредовање, односно решавање спорова мирним путем јесте моћан механизам за промовисање толерантног, културног и мирног решавања спорова. Посланичка група ће у дану за гласање подржати и овај и све остале предлоге закона“.

Опширније…

 

    „Данас ћу се у свом излагању осврнути само на Предлог закона о посредовању у решавању спорова не зато што мислим да су остали закони мање важни, већ зато што сматрам да је данас најмање речено управо о овом закону који је за Србију у будућем периоду веома важан.

    С обзиром на то да постојећи Закон о медијацији није дао очекиване резултате, потребно је донети нови закон којим би се уредила ова област, како би грађани имали могућност да на један миран начин, споразумом и договором, реше своје спорове.

    Посредовање због своје важности заслужује другу шансу, јер и грађани заслужују шансу да поштују закон, да доступност правди буде и бржа и лакша и јефтинија, да се, што је најбитније, растерети правосуђе. Подсећам вас, растерећивањем правосуђа, повећањем броја предмета који се решавају мирним путем и решавање заосталих предмета су један од приоритета нове стратегије о реформи правосуђа.

    У Србији је правосуђе затрпано нерешеним предметима, привреда је успорена у напредовању због нерешених судских спорова, тако да Предлог овог закона свакако можемо дефинисати као закон који ће допринети ефикасности правосуђа, суђењу у разумном року и смањењу броја предмета.

    С друге стране, веома битан позитиван ефекат овог предлога закона је подстицај привреди, јер ће странке моћи у најкраћем могућем року да нађу начин да закључе споразум, мирним путем реше своје спорове и закључе споразум који ће, према Предлогу овог закона, имати снагу извршне исправе, што у ствари јесте највећа новина овог закона.

    Такође, новина овог закона је и та да ће Министарство правде и државне управе бити орган који ће одређивати висину тарифе за накнаду посредника, а с обзиром на то да знамо да је једна од највећих примедби оних који су користили услуге досадашњих медијатора, а сада посредника, управо  била висина накнаде. Очекујем да ће Министарство узети у обзир тренутну и економску и финансијску ситуацију наших грађана и да ће те тарифе барем у почетку бити мање, а уколико желимо да овај алтернативни облик решавања спорова заживи и у Србији, јер знамо каква су искуства у земљама које су већ уназад неколико година или деценија почеле да примењују чак и обавезну медијацију пре судског поступка.

    Имамо пример Америке у којој се 90% случајева решава мирним путем. Иначе, да није тако, правни систем у Америци би доживео колапс или, на пример, Велика Британија у којој се 65% случајева решава мирним путем или Канада која је обавезну медијацију увела још 1993. године, а у којој је до тада била слична ситуација као код нас. Био је велики број нерешених предмета, а сада се чак и 95% спорова  реши управо медијацијом, односно мирним путем.

    Искуства ових земаља нам говоре да посредовање, односно мирно решавање спорова да би остварило своју сврху треба да буде један једноставан, брз, ефикасан и јефтин начин решавања спорова у свим областима, мада је претпоставка да ће се највише користити у области имовинских, породичних, радних или привредних спорова.

    Једна од замерки на још увек важећи Закон о медијацији, коју су изнели грађани или корисници ових услуга или потенцијални корисници било је и питање – ко може да буде посредник и на који начин и да ли Србија располаже довољно стручним особљем за обављање ове делатности?

    Овај предлог закона који је данас пред нама јасно дефинише услове и начине на које једно физичко лице може да буде посредник. Предвиђена је висока стручна спрема, да је држављанин Републике Србије, пословно способан, да има лиценцу, да је уписан у регистар посредника. Може да буде правник, судија, али да се тим послом бави након радног времена.

    Прописивање високе школске спреме обавеза је да посредник мора да се придржава етичког кодекса, да се формира комисија која ће оцењивати рад и у случају непрофесионалног рада одузимати лиценцу сигурно ће утицати и на то да се посао посредника обавља на једном вишем, квалитетнијем нивоу, као и да грађани имају веће поверење него што су имали до сада у овакав начин решавања спорова.

    Посредници нису ни изасланици, ни психолози, ни детективи. Посредници у решавању спорова имају обавезу да олакшају комуникацију између корисника и постигну поравнање кроз преговарање. Најбоље посредовање је оно које штити и садржај и заједницу, што је својевремено рекао Кофи Анан – да би били добар медијатор морате да умете добро да слушате, морате да слушате не само оно што је речено, него и оно што није, што је често много важније од онога што изговоре.

    У члану 13. Предлога  закона, који се односи на начело поверљивости, плашим се да је оваквим решењем могућа злоупотреба, јер искуства из неких других земаља које су раније увеле обавезу  посредовања у мирном решавању спорова доказује да странке које можда у суштини и немају намеру да мирним путем постигну договор могу да злоупотребе овакав начин решавања спорова као средство да се спречи разматрање оних чињеница које за њих у судском поступку могу да буду лоше.

    Могући излаз из овакве ситуације је да се из поверљивости искључе оне чињенице које су странкама биле познате пре посредовања.

    Такође, у члану 29. који се односи на трошкове посредовања, то је рекао и мој колега Неђо Јовановић, можда је потребно додати став који се односи на то да стране које користе услуге посредовања, које су у режиму социјалне заштите, имају могућност да не плате трошкове. Посланичка група је поводом овога поднела и амандман.

    У суштини, најбитније је да овај закон допринесе да и грађани и привреда и судије прихвате посредовање као нешто што је алтернатива судском поступку и да се тај алтернативни начин решавања спорова што више афирмише, јер нажалост, у Србији се од кад је усвојен Закон о медијацији веома мало примењивао овај закон, а у свету више од 70% случајева се решава управо на овакав начин.

    Знамо да се то не може постићи ни брзо, ни преко ноћи, али зато је битно да се превазиђу сви проблеми у погледу информисаности грађана о предностима решавања спорова мирним путем.

    Посредовање, односно решавање спорова мирним путем јесте моћан механизам за промовисање толерантног, културног и мирног решавања спорова. Посланичка група ће у Дану за гласање подржати и овај и све остале предлоге закона“.

Категорије: Посланичка група