Потврђивањем међународних уговора стварамо вишеслојно уређену комуникацију са другим државама Посланичка група

МИЛЕТИЋ МИХАЈЛОВИЋ, народни посланик СПС на Четвртој седници Првог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије у заједничком  јединственом претресу о Предлог закона о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Монголије о укидању виза за држављане двеју земаља, о Предлог закона о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Народне Демократске Републике Лаос о укидању виза за носиоце дипломатских и службених пасоша, о Предлог закона о потврђивању Споразума између Републике Србије и Црне Горе о узајамном заступању у пружању конзуларне заштите и услуга у трећим земљама, о Предлог закона о потврђивању Споразума о оперативној и стратешкој сарадњи између Републике Србије и Европске полицијске канцеларије, и о Предлог закона о потврђивању Амандмана на члан 20. став 1. Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена:

„Наравно да је веома значајно да у једном континуитету што више споразума и међународних уговора наша земља потписује, а и ратификује, јер заправо кроз ове споразуме ми стварамо једну неопходну вишеслојно уређену комуникацију са светом, са другим државама. Наравно, правно формално то уређујемо на онакав начин како то иначе и треба. Сасвим је јасно да данас једна земља не може да живи сама за себе, да је апсолутно тежња света за разним врстама удруживања и повезивања и да треба достићи што виши степен такве једне комуникације људи, роба, капитала, у коме се остварују општи државни интереси, али и интереси појединаца. Рекао бих да су ови споразуми већ потписани, они су уобличени у билатералним односима или на нивоу међународног споразумевања више држава и сама ратификација, односно потврђивање овде у Народној скупштини је један завршни чин, не можда свечани, али свакако завршни чин који је формалне природе“.

„СПС свакако подржава потврђивање свих ових споразума које данас имамо на дневном реду.

            Наравно да је веома значајно да у једном континуитету што више споразума и међународних уговора наша земља потписује, а и ратификује, јер заправо кроз ове споразуме ми стварамо једну неопходну вишеслојно уређену комуникацију са светом, са другим државама. Наравно, правно формално то уређујемо на онакав начин како то иначе и треба.

            Сасвим је јасно да данас једна земља не може да живи сама за себе, да је апсолутно тежња света за разним врстама удруживања и повезивања и да треба достићи што виши степен такве једне комуникације људи, роба, капитала, у коме се остварују општи државни интереси, али и интереси појединаца.

            У том правцу свакако Србија иде већ дужи низ година, а што се тиче Социјалистичке партије Србије, она је увек партиципирала у таквој једној политици, већ у зависности од њене позиције у политичком миљеу, како се налазила, и свакако много више од 2008. до 2012. године, када је била саставни део владајуће коалиције. Свакако од 2012. до 2014. године, када смо имали председника Владе Ивицу Дачића, али наравно и ова Влада, на челу са Александром Вучићем, наставља тим правцем и то је заправо будућност. Неко рече – и свака будућа Влада ће ићи у том правцу, али ми као партија, рекао бих државотворна, свакако ћемо настојати и даље да дамо један велики допринос једној таквој политици.

            Било је речи ко представља Владу у чину потврђивања ових споразума. Рекао бих да су ови споразуми већ потписани, они су уобличени у билатералним односима или на нивоу међународног споразумевања више држава и сама ратификација, односно потврђивање овде у Народној скупштини је један завршни чин, не можда свечани, али свакако завршни чин који је формалне природе. Други начин је када на дневном реду имамо неке законе где ћемо уложити амандмане и где имамо уобличавање одређених закона по питању регулисања неке материје. То је сасвим друго питање.

            Готово до јуче поштована министарка Богосављевић Бошковић је била народни посланик овде заједно са нама и не сумњам да би свако од нас овде сутрадан можда у њеној позицији, наравно под условом да неко постане министар, био компетентан и сасвим легитиман да представља Владу у овом чину потврђивања ових споразума од стране Народне скупштине. Према томе, не видим у томе апсолутно ништа лоше. Наравно, да се не схвати да је ово апсолутно неки формални чин који нема никаквог значаја. Ово је прилика да ми промовишемо одређене вредности које произилазе из оваквог једног међународног или међудржавног споразумевања. То је веома значајно и зарад јавности, да јавност сазна за те вредности о којима ми причамо и питања која су значајна. Битно је да о њима проговоримо на начин, као што је овде већ урађено и од стране опозиционих посланика, а исто тако и од стране владајуће већине.

            Данас на списку ових споразума имамо Предлог закона о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Монголије о укидању виза за држављане двеју земаља и, нешто слично, Предлог закона о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Народне Демократске Републике Лаос о укидању виза за носиоце дипломатских и службених пасоша. Одмах ћу се зауставити ту када сам поменуо та два споразума. Желим да кажем да је реч о азијским земљама. Монголија је у источном делу Азије, која се граничи на северу са Русијом, а на југу са Кином, која има и те како богату историју и има значајне историјске везе и са Кином, али и са Русијом, односно бившим Совјетским Савезом. Мислим да не постоји земља данас у свету која не би била важна за Србију у смислу неког повезивања или стварања одређених услова за међусобну сарадњу. Чули смо у неким дискусијама да су и у области пољопривреде ове земље веома значајне, тако да сваки сегмент онога што је делатност, оно што је сфера рада, оно што покрива Влада је значајно и свако од њих може да представља ове теме овде у Народној скупштини.

            Свакако да оваква тема која се односи на укидање виза представља значајан корак у правцу стварања што повољнијих услова за даље унапређивање међусобних односа, а пре свега политичких, за стварање једног амбијента свестране сарадње на економском, научном, индустријском, пољопривредном и сваком другом плану. Закључивање ових споразума, односно потврђивање је заправо наставак политике државе Србије у правцу визне либерализације према земљама које нису у саставу ЕУ, а што је свакако наш интерес.

            Оно што је даље на дневном реду, то је Предлог закона о потврђивању Споразума између Републике Србије и Републике Црне Горе о узајамном заступању и пружању конзуларне заштите и услуга у трећим земљама. Овде бих рекао да постоји један рационални аспект када се уређују такви односи између двеју држава, јер је немогуће да државе као што је Србија, па и Црна Гора, које немају ни економску моћ, ни друге претпоставке, имају једну потпуно, да тако кажем, раширену мрежу својих дипломатских и конзуларних представништава у свим земљама света. Мислим да је најприродније заправо да до овакве сарадње и повезивања држава дође између држава у окружењу, пре свега између држава које су биле некада у саставу СФРЈ. Наравно, под претпоставком и са претходним условом да међусобни односи буду нормализовани, хармонизовани и да не постоје они проблеми који нас терете из прошлости.

            Следеће о чему разговарамо јесте Предлог закона о потврђивању Споразума о оперативној и стратешкој сарадњи између Републике Србије и Европске полицијске канцеларије или Европола, како се другачије то зове. Оснивање Европола, односно Европске полицијске канцеларије је договорено још 1992. године. Овај субјект или агенција на почетку је почела са ограниченим операцијама 1994. године, као Европско одељење за дрогу. Ова наднационална Европска полицијска канцеларија успостављена је ратификацијом земаља чланица једне конвенције и ступањем на снагу те конвенције у октобру 1998. године. Она је настала као потреба за ефикаснијом међународном борбом против организованог криминала у време нестанка, да тако кажем под наводима, граница између држава ЕУ.

            Наравно, овај споразум потврђују и друге европске земље  које сарађују са чланицама ЕУ и ништа природније нема од тога, да и Србија као кандидат за улазак у ЕУ треба да се приклони оваквом једном споразуму и да да допринос на ономе што јесте међународни организовани криминал и друге криминалне радње које оптерећују читаву Европу и данашњу цивилизацију.

            Улога Европола или ове канцеларије јесте да чланице земље ближе сарађују у превенцији и борби против међународног организованог криминала, а посебно на пољу трговине дрогама, разбијање мреже илегалних миграција, шверца возила, трговине људима, фалсификовања новца и других средстава плаћања, трговине радиоактивним и нуклеарним супстанцама и против тероризма.

            Речено је, али да се понови, и то наша јавност треба да зна, Европол није надлежан за спровођење међународних истрага, већ пре свега је субјект који прикупља, анализира и доставља обавештајне податке органима чланица земаља, полицијама самосталних држава. Европол не врши истраге нити хапси осумњичене. Он има улогу у координирању у сарадњи полиција држава и седиште ове организације јесте у Хагу.

            Коначно, пети споразум који је данас овде на дневном реду, то је Предлог закона о потврђивању Амандмана на члан 20. став 1. Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена.

            Треба да кренемо и пођемо од много чињеница које су можда, када се оне разгрну и анализирају, можда и чудне, али су оне просто такве. Питање права жена је актуелно питање које није покренуто баш тако давно. Питања о правима жена и изједначавању у правима са мушким полом била су можда апсурдна у прошлом времену. Чињеница је да чак 70 и неке године, једна европска земља је дала право женама да гласају. То је Швајцарска. То говори о ономе што је један општи проблем, глобални проблем, то није проблем Србије и није то проблем који оптерећује само нашу земљу.

             Са друге стране, треба рећи да нема идеалног друштва у ономе што је развој демократије или развој демократских вредности па и оних у којима се апсолутно изједначује право мушкарца и жене. Међународна заједница, Уједињене Нације и друге институције и у оквиру Европе кроз своје повеље, кроз конвенције, кроз резолуције настоје да уреде такве односе па и оно што је питање равноправности између мушкараца и жена, односно питање спречавања дискриминације жена. То је један вечити проблем и вечити посао, да тако кажем.

            У тим западним демократијама имаћемо случајеве дискриминације или угрожавања женских права по одређеним питањима у датом времену. Али о томе ми треба да причамо, о томе требамо да расправљамо. Такође, треба да будемо свесни и чињенице да ми закључивањем, односно потврђивањем оваквог једног споразума о спречавању дискриминације жена не решавамо проблем. То је мртво слово на папиру ако се оно не спроводи. Апсолутно СПС и ја лично, подржавамо такве дискусије које су се овде појавиле и са једне и са друге стране.

            Ово је суштинско питање људских права, људска права и слободе су универзална вредност која мора да буде у интересу свакога и владајуће већине и опозиције. Око тога морамо да се сложимо. У крајњој линији нико није ни на личном плану обезбеђен, да тако кажем, да неће имати такве проблеме, јер сви смо ми и породични људи, имамо ближу или даљу родбину, имамо ћерке, имамо мајке, имамо сестре и то питање је људско питање пре свега.

            Зато је веома значајно да и у другим областима, дакле, потписивањем оваквог једног споразума којим се надграђује, односно допуњује оно што је ова конвенција, која је донета Резолуцијом Генералне скупштине УН 1979. године, а СФРЈ је Конвенцију ратификовала 1981. године, док је Република Србија као чланица Конвенције, она је постала на основу сукцесорске изјаве 2001. године.

            Овај споразум који је данас на дневном реду је надградња већ донете Koонвенције  и односи се на члан 20. који се мења у виду амандмана где се каже да чланице, односно представници чланица ове конвенције расправљају о овим питањима по правилу у две недеље. Али овом изменом заправо се то проширује. Социјалистичка партија Србије ће свакако подржати све ове споразуме“.

Категорије: Посланичка група