Наставак увођења европских стандарда за квалитетније високо образовање Посланичка група

МИЛЕТИЋ МИХАЈЛОВИЋ, народни посланик Социјалистичке партије Србије на Деветом ванредном заседањеу Народне скупштине Републике Србије на заједничком начелном и јединственом претресу о Предлогу закона о изменама и допунама Закона о високом образовању и Предлогу закона о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и ЕУ о учешћу Републике Србије у програму ЕУ Хоризонт 2020- оквирном програму за истраживање и иновације (2014-2020):

“Измене и допуне Закона о високом образовању треба похвалити и посматрати  као наставак онога што је учињено у претходном периоду у циљу побољшања законске регулативе, приближавања стандардима и свему ономе што подразумева интегрисани европски  простор”.

“Увек је у центру пажње доношење или измене и допуне Закона о високом образовању, јер је ово веома значајно питање за нашу друштвену заједницу. Овај закон је донет 2005. године и као што знамо, он се мењао и допуњавао 2008, 2010, 2012. и 2013. године.

Ове измене и допуне које данас имамо на дневном реду не решавају све проблеме у области високог образовања, али је сасвим тачно да су овим изменама учињени значајни помаци у правцу побољшања легислативе и регулативе у области високог образовања. Уосталом, никада се није ни догодило да једним законом, једним решењем достигнемо идеалну варијанту или идеалан закон. Значи, немогуће је донети апсолутно добар и толико свеобухватан закон који ће сам по себи решити све проблеме у једној области. То је утопија и то није могуће. Реформа о којој говоримо иде постепено. То је један континуирани процес и тако га треба схватити.

Оно што је урађено у овој области високог образовања је од великог значаја почев од 2005. године. Ви сте ту на челу министарства да заједно са вашим сарадницима, али и заједно са нама, наставимо један такав процес.

Закон је донет 2005. године, а после приступања Болоњској декларацији. Болоња претпоставља функционисање јединственог европског простора у коме имамо заједнички оквир за упоредивост квалификација и диплома, увођење европског система преносивих бодова, увођење европских стандарда за обезбеђивање квалитета високог образовања, проток студената и наставника у оквиру интегрисаног европског простора у високом образовању, као и поједностављени начин нострификовања, односно признавања диплома.

Дакле то за нас треба да буде циљ. Наравно, доношењем закона још 2005. године само је започет један такав посао који ни дан данас није завршен. Чини се да после девет година има пуно проблема у високом образовању. Болоњски процес није у потпуности заживео и ту има чак и одређених импровизација. Постоје отпори у примени Болоње која тражи већу посвећеност и присутност и наставника и студената у наставном процесу.

Заправо, због тога што не постоји уједначен приступ у ономе што је примена Болоње на факултетима, имамо и различите проблеме. Из тих разлога имамо да се оно што је услов за упис наредне године, а то је 60 бодова, не остварује, па онда то доносимо кроз измене и допуне. То смо радили и 2008, 2010. и 2012. године, померамо ту границу наниже и на такав начин заправо кочимо оно што би требало да буде стандард, оно што би требало да буде правило и што је услов за један бржи и квалитетнији напредак даље.

Заправо, кроз ово треба погледати како функционише оно што је унутар универзитета, а то је извођење наставе, какви су уџбеници, колико су студијски програми прилагођени савременим токовима, итд. Али, сва та питања нису предмет овог закона, јер ми имамо аутономију универзитета и тиме закон не може да се бави.

Остаје и на универзитетима и на њиховим заједницама и асоцијацијама, али наравно и кроз закон, кроз регулисање одређених чланова да то тако буде, да у тој аутономији постоје одређене обавезе које су обавезујуће. Аутономија не може да буде апсолутна изолованост, независност, одвојеност од друштва и право на уређивање целокупног тог система, онако како ко то схвата по неком свом слободном уверењу.

Аутономија подразумева право на аутономно уређивање и чињење по важним питањима из области образовања и васпитања, односно по питањима високог образовања у складу са законом, са Уставом и са другим важећим актима и документима унутар нашег система образовања, али и у оквиру јединственог европског простора.

Неколико значајних питања овим законом се свакако боље уређују. То питање је било актуелно још у време прошле владе, за време министра Жарка Обрадовића. То је питање признавања диплома, односно квалификација. У том смислу и у том правцу и за решавање тог проблема предузети су одређени кораци у сарадњи са Министарством просвете и са тадашњим министром Обрадовићем, као што је и сада учињено.

Мислим да је 25. јула 2014. године било организовано јавно слушање у организацији нашег матичног Одбора за образовање, за просвету, као и тада, 7. марта 2013. године, на тему „Нострификација диплома“. Тада је направљен концепт да Министарство преко посебне организационе јединице утврђује врсту стечене квалификације ради даљег запошљавања, а да образовне институције високог образовања утврђују ниво оствареног знања. Из те расправе, из тог јавног слушања, из каснијих расправа, као и из јавног слушања које смо имали 25. јула, произашло је ово што имамо данас у Предлогу закона, а то  је признавање дипломе у два дела. То је професионално признавање, за које је задужено Министарство просвете преко своје организационе јединице, и академско признавање прва у сврху запошљавања, и академско признавање у сврху даљег образовања, наравно, све ово по претходно извршеном вредновању страних студијских програма.

Када говоримо о питању признавања диплома, наравно да су се тиме бавили и други субјекти. И цивилни сектор се бавио тим питањем. Занимљива су одређена запажања која су проистекла из таквог истраживања и сагледавања, а то је нпр. да Универзитет у Новом Саду на једноставнији и бржи начин него у Београду приступа процесу нострификације, односно признавања диплома. Али, не постоје јасни и обавезујући критеријуми као ни стандардизација процеса, што није гаранција ако је то данас тако, да ће тако бити и сутра и прекосутра.

Преко Фонда за младе таленте, за последње три студијске године, у Европу на друге универзитете су отишла 983 студента, из буџета за ту потребу је издвојено око седам милиона евра и после овога треба очекивати позитиван ефекат кроз враћање тих младих људи, сада стручних. Међутим, имамо проблем признавања диплома, односно нострификације, и при оваквој пракси, коју смо имали до сада, ми добијамо да су та средства бачена. На неки начин може се тако рећи.

Цео процес нострификовања, односно признавања је био неизвестан, био је скуп, и главна препрека за даљи развој земље, уз наплату знања које треба овде да се врати и кочења тих младих људи који треба овде да заузму своје место.

Наравно да овим изменама и допунама се надам да ћемо учинити један позитиван корак у правцу да то иде много брже, много боље, много извесније, да то младе људе мање кошта и да од тога имамо користи.

Наш циљ је да се у потпуности интегришемо у јединствени европски простор високог образовања и у том смислу је веома важно питање акредитације. То подразумева увођење европских стандарда за обезбеђивање квалитета у високом образовању.

Чини се да је у досадашњем начину акредитације било одређених мањкавости које су за последицу имале то да се извршила увећана продукција кадрова са дискутабилним нивоом знања, што нас удаљава од свега што претпоставља интегрисани европски простор високог образовања.

Дакле, поставља се питање, ако немамо одговарајући ниво у ономе што су стечена знања, у ономе што претпоставља достигнути ниво знања, коме то служи и чему то заправо служи?

Наравно, не треба имати илузију да смо овим изменама и допунама  решили сва спорна питања о којима су колеге посланици данас говорили и наравно нека од питања које сам ја у свом излагању изнео. У сваком случају, ове измене и допуне треба похвалити и посматрати их као наставак онога што је учињено у претходном периоду у циљу побољшања законске регулативе и у циљу приближавања стандардима и свему ономе што подразумева интегрисани европски простор, јер ми то морамо, хтели не хтели, да уподобимо и да нам то буде коначан циљ.

Господине министре, Ви сте рекли у свом уводном излагању да је Комисија, која је радила у припреми овог закона, суочена са још многим питањима која тек треба разрадити. Не Комисија сама за себе, већ у комуникација са најширом стручном јавношћу, са многим другим субјектима, са другим стручним огранима и да кроз такву активност наставимо један континуирани процес ка побољшању законске регулативе и ка ономе што је другачија пракса на универзитетима.

Још једанпут бих поменуо да је веома значајно да се изврши и унутрашња реформа универзитета и да принцип отворености, који је овде постављен, што подразумева и то да универзитети нису затворени са невидљивом завесом и да тамо могу да раде како хоће и по неком свом уверењу, већ и да дугују одређене рачуне, да тако кажем, које морају да испоставе јавности и грађанима и да је потребно, нарочито када се помиње Болоња, да универзитет доживи, коначно, унутрашњу реформу и да се принципи Болоње на другачији начин примене уз веће учешће и ангажованост наставника и студената и да буде што мање импровизација у свему томе.

Наравно да су ту многа поља и питања отворена и да заиста има пуно проблема. У наредном периоду морамо много да радимо на томе. Али, то није само проблем Министарства просвете, ове Народне скупштине која ће донети неки закон који ви предложите уз побољшање и амандмане итд. Потребно је да и у другим сегментима и другим областима што не може законом да се реши да то преузму на себе људи који су задужени за високо образовање, а то су пре свега професори, наставно особље, њихови сарадници и студенти.

У целини можемо ипак бити задовољни зато што је прескочена још једна степеница, учињен још један корак напред и то је била и ваша улога и ваш задатак који смо успешно извршили. Посланички клуб СПС ће свакако подржати овај закон”.

Категорије: Посланичка група