Интервју Ивице Дачића за “Недељник” Вести

У Србији мора да се прекине тај ужасни низ непрекидног самосажаљења – е, да је било ово… Ми смо генерација која нема право на то. Ми морамо нешто да урадимо. И драго ми је што сам део Владе која се управо тако понаша, каже у ексклузивном интервјуу за Недељник, пред партијски Конгрес, лидер Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић и најављује како мисли да влада у својој странци, а како у држави…

Моја истина о СПС

Није тајна да је политика, како тврдите, ваш једини животни позив, али зашто сте ушли баш у СПС­? Шта је било преломно?

Не знам да ли знате, али СПС је замишљен као социјал-демократска странка. И то убеђење да је социјал-демократија најбољи одговор на најважнија друштвена питања, определило је и мене. Као и чињеница да јесам, у бити, левичар. Онај левичар који зна колико је та идеја, суштински, хумана, али и колико је опасна у својим радикалним облицима. Социјал-демократија те девијације, и тај радикализам, одбације и не допушта. Она је грађанска, у најбољем смислу те речи. И зато и јесам ту. Ево, већ више од двадесет година, што на власти, што у опозицији. Ових дана, да вас подсетим, 9. децембра, навршава се и двадесет четири године од како је СПС победио на првим вишестраначким изборима у Србији. Толико година смо и права парламентарна демократија. И доста велики пут смо прошли.

Знате сигурно за оно чувено када су питали Тита шта би био у Америци, а он рекао власник неке велике фирме? Шта бисте ви били да нисте политичар? А, у коју бисте странку још могли да уђете осим у СПС?

Титов живот је још, до краја, неиспричана прича. Он је био све, а постоје и теорије по којима су разни били Тито. Ја сам, хвала Богу, један, и никада нисам ни хтео да будем било шта друго него политичар. То је моја вокација, занимање за које сам се школовао, то је мој посао, и радим га до краја, без паузе и без икакве примисли о томе да бих могао да радим нешто друго. И када га не будем више радио, сигурно ме нећете видети у некој фирми. Видећете ме у неком парку, на клупици, читам новине, без икаквог стреса. Исто је и са странкама. Нема друге, за мене.

Како је изгледао ваш први сусрет са Слободаном Милошевићем? Какав је утисак оставио на вас?

-Слободан Милошевић, кога сам ја упознао, био је човек који је, у то време, уживао подршку која је данас тешко замислива. Био је врста божанства, ослобођена чак и обавезе да чешће комуницира са онима који су у њега веровали. Био је ауторитет, чија је и сама појава, без много речи, завршавала сваки посао. Данас политичари морају да се појављују, говоре, гостују, обилазе… а њему је било довољно да се појави два пута годишње, да да интервју једном у неколико година, и да нико, никада, ни најмање не посумња у његову моћ и ауторитет. Опет, у време када сам га упознао, био сам већ убеђени социјал-демократа и отворено сам износио своје идеје. Не знам да ли се сећате, али пре почетка рата у бившој Југославији, ми, млади социјалисти, имали смо кампању „No guns, yes roses“.

СПС је прошао буран период деведесетих, Србија још бурнији под вашом владавином. Били сте портпарол странке, један од лидера младих социјалиста. Ви сте се у једном интервјуу за Недељник извинили грађанима због политике СПС у том периоду. Које су то биле кључне грешке? И да ли је могло нешто другачије?

Рекао сам, на почетку, да ових дана славимо двадесет четири године од првих избора. При том смо млада држава, која, у разним облицима, постоји тек од половине деветнаестог века. Од тог времена, негде, почели смо и да постајемо писмени, да читамо и пишемо. Да не говорим о превирањима, превратима, убиствима владара и државника, ратовима, утопијама, незгодном геополитичком положају… Са свим тим у глави, данас, уопште нисам сигуран да је могло другачије. Ми, нажалост, живимо усред једног нужног процеса, процеса који се у свету одавно завршио, а код нас још траје, и током којег се градимо, растемо, и учимо, и као народ и као држава. И, наравно, бесомучно грешимо. И ја све више верујем, да су грешке, просто, део одрастања, а не нечије лоше намере. И то није ни у каквој колизији са тим што сам се и сам за те грешке извињавао. Треба да се извинимо, пре свега сами себи, за све глупости које смо направили. Сумњам само да су могле да буду избегнуте. Сумњам, такође, и да је извињење, иако важно, кључно за нашу будућност. Кључно је учење, оно које омогућава да се грешке не понављају. И ако данас нешто радује, и обећава, јесте чињенца да Србију воде политичари који су нешто научили, и променили се. Мислим да је то знак да смо близу краја тог дугог процеса, током којег смо тако дуго инсистирали на непромењивости. А она кочи. Мењање води напред.

Долази пети октобар. Јесте ли очекивали тај пораз? Где сте били тог дана? Да ли сте можда размишљали да се повучете из политике?

Не би било искрено да сада причам како ми је све било јасно. Опет, чињеница је да сам био међу онима који су сматрали да је одлазак на превремене изборе грешка, али свакако нисам очекивао ту врсту краја. А када се догодило, мислим да ми је највише помогло управо то животно опредељење, да будем политичар. Политичар нема времена за препуштање пропасти. Он, истог тренутка, мора да почне да размишља о томе како ће да настави. И ја сам то радио. При том, данас се често шалим, и кажем како ми је 5. октобар више помогао него онима који су тог дана победили. И то не само тако што ме је, са места страначког портпарола лансирао на место председника странке. То јесте шала, али чињеница је да је мојој политичкој каријери помогло суочавање са таквим поразом. Он вас научи да почнете да размишљате о сопственим грешкама, да их исправљате и да се мењате.

Након тих промена, чини се да сте се одрекли Милошевића. Додуше, никад јавно, али је то некако било лако наслутити из ваших поступака. Шта је било пресудно на такво ваше позиционирање?

Нисам се ја одрекао Милошевића. Време га се одрекло. И највећи део Србије. Србија више није хтела то што је он представљао. И знате, ја сам само био пред простим избором – да ли да допудтим да емоција, коју јесмо сви осећали према лидеру и Србије и странке, све нас одведе заједно с њим, у историју, или да предност дам рацију и промени, и на тај начин сачувам СПС, и као партију и као идеју, и пружим јој будућност. Он то више, једноставно, није могао. И мислим да је тога био свестан.

А каква је била позиција СПС у време Ђинђићеве Владе? Постоји прича да вас је Ђинђић пред атентат чак звао у владу?

Ђинђић је био прагмата, левичар којег су живот, околности и политика терали ка центру. И јесте био свестан да је Србији била потребна левица, и још важније од тога, да јој је на тој левици потребан реформисани СПС. Више од тога, не би било пристојно да причам. Све што је он хтео, у Србији, све његове планове, прекинуо је један бруталан чин, а нама је остала обавеза да, ако ништа друго, не правимо сопствену промоцију на његовој смрти. Такође, велики сам противник тог српског обичаја разглабања на тему шта би било, кад би било. Време је да схватимо да су ствари управо онакве како су се догодиле, и да нам машта не помаже да их поправимо. Уместо тога, важно је да их коначно прихватимо и пробамо нешто да урадимо са њима, таквим какве јесу. Уосталом, и Ђинђић је био такав. Радио је са оним што је имао пред собом.

Неочекивано сте се вратили у политичку орбиту позивом Војислава Коштунице да подржите његову прву, мањинску владу. Јесте ли веровали у такав обрт да поново нешто у Србији зависи од социјалиста? И да ли је заправо Коштуница најодговорнији за велики камбек СПС?

Знам да постоје и такви ставови, али они су засновани на елементарном непризнавању, непознавању чињеница. Пре свега оне која говори о променама у самом СПС, а он се јесте променио, свиђало се то некоме или не. И та промена нас је вратила у орбиту, а не било ко други. Ми смо били ти који су хтели да подрже ту владу, баш као што смо, касније, сами одлучивали о томе с ким да будемо у коалицији. И могу да кажем да, до сада, ни једном нисмо погрешили. Пре свега зато што смо јасно сагледавали и различите политике и различите околности. Када то кажем, пре свега мислим на ону промену у СПС која нас је натерала да престанемо да се понашамо као да смо и ми и Србија, ван света. Нисмо. Део смо тог света и морамо, с великом пажњом да водимо рачуна о томе какав однос тај свет има према нама, и какве су нам, у односу на тај однос, могућности. Да помиримо, да то просто кажем, жеље и могућности. И да пробамо да  извучемо неку корист из свега тога. И ако нешто јесте добро, то је да смо, бар у политици која се данас води у Србији, почели да размишљамо о користи. То је дуго била забрањена реч код нас, приказана и доживљавана само и свом најгорем, себичном, облику. Данас људи полако почињу да схватају да посао политичара, политике, јесте да извуче неку корист. За државу, и за грађане, и што је у томе успешнија, већа је корист и за њу саму.

Управо у том периоду, 2006. сте и званично дошли на чело СПС. Ко вам је највише помогао да преузмете странку, а ко вам је био највећи  опонент?

Највећи опонент ми је био дух прошлости, а највећи помагач, његов опонент, дух будућности. И победио сам захваљујући чињеници да је људе у СПС више занимала будућност. Прихватили смо оно универзално правило које људима, идејама, омогућава да се мењају и иду напред. Лично, оног тренутка када и сам постанем оличење прошлости, када више не будем у стању да се мењам, да стварам нове идеје и квалитете, биће ред да се склоним. Зато ми је данас један од важнијих задатака да научим људе у својој партији да умеју да препознају када треба некога променити, па и мене. Јер, ко зна, можда ће мени бити тешко да одем сам. Можда ће морати они то да ураде. И то јесте она највећа замка политике. Ако хоћете да је остварујете до краја, морате да људе око себе припремити на то да једног дана умеју да вас помере. Велика цена, али, ако размишљамо о користи као неком политичком циљу, мотиву и разлогу, исплати се.

Како би изгледао СПС са Вучелићем на челу? Зар то на неки начин, уколико данас посматрамо његове новине, не значи да би завршио као тотално десна странка?

То је опет у домену онога, шта би било… па се тиме, заиста нећу бавити. Вучелић своје идеје остварује у својим новинама, ја у својој странци. Да је другачије, данас бисте ви с њим правили интервју. Ја бих га читао, на клупици у парку.

Један кратак период, односно годину дана – од 2007. до 2008. – опет сте се вратили у опозицију, када су владу формирали ДС,ДСС и Динкић. Изгледало је као да је дошао коначни крај СПС, те да ће Коштуница и Тадић владати дуго. Коштуница је, ипак, вратио мандат народу, уследили су избори  након којих није могла да се формира влада без социјалиста. Све је указивало да ћете је правити са ДСС и радикалима, али сте се окренули ДС. С ове дистанце, колико је то био исправан потез?

Доста сте лагане руке у описивању тог времена. Не знам шта се вама тада тачно чинило, али знам, засигурно да се та коалиција са ДСС и радикалима, могла причињавати само онима који и данас, углавном, ништа не разумеју, а називају се аналитичарима. А њима је, по правилу, мање важно да нешто сазнају, од тога да имају своје мишљење, какво год да је. Тако су се понашали и тада, и данас. А нама у СПС је тада било јасно да је, у ондашњем окружењу, поменута коалиција немогућа, као што нам је било веома јасно да је будућност ове земље Европа, и да наша политика, ако желимо уопште да учествујемо у тој будућности, треба да буде на европском путу. Другим речима, нама се није причињавало, већ смо веома добро знали шта треба да радимо. Једини изузетак је био Београд, у којем смо се већ договорили, али је ДС условила читав споразум и новим договорима о престоници. Ни данас не мислим да смо погрешили, без обзира на то што је београдска прича направила дубок јаз, онда, између мене и Вучића. И дан данас га превазилазимо. И сва срећа, јавиле су се важније теме, око којих смо се апсолутно сложили.

А како данас гледате на то историјско помирење СПС и ДС, које данас више изгледа као нека врста политичког фолклора, него некакво озбиљно помирење грађанске и левичарске Србије?

-Тако могу да га доживљавају само они који, очигледно, нису знали шта то значи, чак ни у тренутку када су га прегледали и остваривали. За нас је то била тачка на прошлост, за ДС, изгледа, тачка на будућност. И није нас, та тачка, ни на који начин обавезала на оно што је ДС 2012. године хтео – на могућност мењања, и на сталну, безрезервну подршку, било чему. Нити смо, када смо правили тај споразум, хтели да кажемо да смо ми, од тог тренутка, неки ДС-ов привезак, који ће их пратити у свему, па и у њиховом срљању у пропаст. То помирење јесте било важно тада, у том тренутку и тим околностима, и требало је да да снагу  друштву да настави са променама и да истраје на свом путу. Требало је да кажете да смо ми, свесни прошлости, опроштени са њом, и нама у њој, без икаквог једа и суревњивости уједињени у идеји о будућности Србије. И ту идеју СПС никада није напустио. Па ни када је ушао у коалицију са СНС.

Како видите уопште то помирење? Од четника и партизана, до данас националност и мундијалиста? Зашто је Србија толико подељена? И како ви гледате на све то?

Србија није толико подељена по питању крајњег циља, колико по нарцисоидности оних који би за тај циљ требало да се боре. Неки пут, чак имам утисак да би они, који су свој политички живот, декларативно, посветили том циљу, данас да га спрече, да нас све заједно спотакну, само зато што нису они на челу државе, него неко други. И много им више смета то што смо, за тај циљ, више урадили, што за њега радимо, Вучић и ја, него било шта друго. Зато смо ми, ево већ више од две године, много више изложени суревњивости и сталним покушајима доказивања наше несолидарности, него што имамо подршку за кораке које правимо. И када смо ишли у Брисел, сви су викали – зашто Дачић? И када је Вучић покренуо ове огромне реформе, сви вичу – зашто Вучић? Најједноставнији одговор на то је, наравно, па зато што ви нисте били у стању, али плашим се да, у ширем, друштвеном, контексту, он није довољан. Ми морамо да нађемо начин да ту, сопствену, нарцисиодност, подредимо циљу. Само тако ћемо бити успешни, као друштво, и само тако ћемо успети да га, заједно, остваримо. Наш циљ не сме да буде затвореник наших сујета. Зато што је, просто, важнији.

Владимир Путин каже да је комунизам највећа слепа улица у којој је свет био, иако долази као један од важнијих људи из те некадашње комунистичке структуре.  Ви се данас стално крстите у цркви, имате можда и најбоље односе данас са српском црквом? Каква је ваша идеологија у том смислу?

Лично, ни у каквој колизији. Уосталом, ја сам крштен када је време било, као мали, и у то време комунизма , за разлику од неких других, који су се крстили по политичкој потреби. Као социјал-демократа, поштујем сваку веру, и све вернике, и такав ми је однос и према сопственој. Опет, знате како се каже: Богу божије, цару царево. И истицао сам управо то, када су ме из цркве нападали због Косова. Ви се господо бавите црквеним стварима, ми, политичари ћемо да се бавимо овоземаљским. Уосталом, црква не иде на изборе, ми идемо. Но, то је био једини мој сукоб са, делом цркве. Данас смо у сасвим добрим односима. Они раде свој посао, ја свој.

Драган Шутановац је недавно у исповести за Недељник тврдио да сте пристали на коалицију са ДС када су вам из Крунске понудили да будете министар полиције. Ваш министарски стаж у полицији, показаће се, обележиле су и афере. Јесте ли некад зажалили што сте се уопште латили полиције имајући у виду да је покушана ваша криминализација управо у том периоду ваше владавине?

Нећу сад о томе. Важније ми је да кажем да, у политици, нема шта да жалиш, због овога, или онога. У политици сам бивши, и сам сносиш последице. Све што ми се догодили, доживљавам као последицу чињенице да сам, искрено, кренуо у посао озбиљних промена у српској политици и у српском друштву. И Вучић је ту апсолутно у праву – овде се такви покушаји тешко праштају. Превише је оних којима је и те како удобно у тој својој, и друштвеној, непроменљивости, да би вас пустили тек тако. Управо зато, мислим да од Ђинђића, на овом, није било власти којој се толико афера пришивало. То само, ако питате, значи да радимо важан и добар посао. И зато и не жалим.

Уследила је коалиција с напредњацима. Осим победе Томислава Николића, спекулисало се да је било преломно то што Борис Тадић није желео да вам да премијерско место. Да ли бисте остали с демократама да су вам дали да будете председник Владе?

Та спекулација, као и све остале, има озбиљну логичку грешку. Наиме, да је Борис Тадић могао да бира да ли ће некоме нешто да  да, или неће да да, он би и данас био на власи. То би значило да је добио изборе, а није, и да он одлучује о позицијама, а није одлучивао. Толико о томе.

Колико је било оптерећење да будете премијер, пошто је после само неколико месеци од доласка на ту функцију јавност брујала да ту владу заправо води Александар Вучић, а не ви?

Мени није, али јавности, која је брујала, очигледно јесте. Али то је оно о чему смо већ причали. Многима је било важније да ја не будем премијер, од онога што сам, суштински радио. Тако је и данас. Вучић, којег је та јавност хтела за премијера, данас смета, баш тој јавности. Сада би хтели неког другог. Шта ради, уопште им није важно. При свему томе, нас двојца, ево већ више од две године, изузетно сарађујемо, и, без обзира на то што смо променили позиције, ни једног тренутка нисмо променили циљ. Мислим да могу чак и да се похвалим, јер сам један од ретких политичара, којег је та суманута нарцисоидност, заобишла. Важнији ми је посао који треба да буде урађен. Због тога, на крају, и подржавам Вучића. Уосталом, и он је мене, док сам био премијер.

Јесте ли у овој Вучићевој влади само декор или ипак нешто зависи од СПС?

Знате шта, Вучић је добио последње изборе на начин веома сличан оном на који је Милошевич добио изборе 1990. године. И ништа га није спречило да направи Владу сам, без и једног коалиционог партнера. То је реалност, и ми, у СПС, те реалности смо свесни. Опет, он је нас позвао у Владу, и предложио да наставимо да, заједнички остварујемо циљ који је зацртан још првом коалиционом споразуму, који смо направили 2012. године. И на том циљу, и данас, заједно радимо. Нема ту никаквог декора, нити може да га буде, пошто је јасно да је он личност број један. Не можемо ми да му помогнемо да све лепше изгледа, ми можемо да му помогнемо да стигне до циља. То је наш посао, и, још важније, и сам Вучић веома добро зна, да само то и може да буде наш посао. Да помогнемо, колико је то у нашој моћи, да ово постане нормална и уређена земља. Више од тога није ни трежио од нас.

Нисте крили да су неки у странци покушали да вас сруше. Ко вас је све рушио? И ко је вукао главне конце у тој игри?

-Уф, ви сте сада ушли у озбиљну теорију завере. Нисам, никада, оптуживао људеу СПС ни за покушај рушења, ни за повлачење конаца, нити сам се бринуо због могућег преврата, или пуча у СПС. Ми смо странка која се, за ових четврт века, није цепала, није скидала главе својим лидерима, нити је била подељена на начин на који су се делиле друге партије у Србији. Солидарност и стабилност. То је СПС. Али, истовремено, то је и жива кошница идеја, предлога и политика, а ја сам, можда и нажалост, често у позицији да морам да све у СПС позовем на поштовање одређеног реда. И само то и радим, ништа друго. Ред мора да постоји. Свуда, па и у странци.

Зашто јавно не реагујете на изјаве Бранка Ружића које се често не слажу са званичном политиком странке. И да ли је то управо нешто што ћете покушати да промените на предстојећем партијском конгресу?

То можете да кажете само ако нисте читали моје изјаве. А било их је, и то доста. И односиле су се управо на то – да свеки члан СПС има обавезу да прати и спроводи политику за коју се странка одлучила. И да они, којима се то не свиђа, могу мирно да оду из странке. И то се односило на све, па и на Бранка Ружића.

Почетком године сте усталасали јавност када сте поручили да већ размишљате ко ће вас наследити у СПС, што су неки чак протумачили као да није далеко дан када ћете се повући из политике. Негирали сте то повлачење, али вероватно знате ко би био идеалан за вашег наследника?

-Када водите неку странку морате да прихватите чињеницу да ваш посао није само ваша, лична, добробит, него и добробит странке, а у крајњој линији, и друштва које желите, као странка, да предводите. И наравно, да вам је, ако је то већ тако, обавеза да размишљате и о том дану после. Нико није био вечно вођа. Многи су имали ту намеру, жељу, али нико није успео. И ја сам само лидер СПС у одређеном периоду. Лидерство је, напросто, посао на одређено време. И треба нешто да постоји и после тога. Нарочито за оне који остану када ви одете. Ја то знам, веома добро. И јесте да су после мог мандата наступиле поплаве, али нисам ја славодобитно рекао – после мене потоп. Покушао сам да помогнем Вучићу, какав би и требало да буде ред. Исто важи и за СПС. Неко мора да води после мене. И мој посао је да тог неког препознам, и помогнем му. Он мора да буде бољи од мене, и мој највећи успех ће свакако бити ако и сам учествујем у његовом стварању. Зато сам о томе и причао. И зато на томе и радим.

Последњих месеци анкете показују да СПС расте у истраживањима јавног мњења. Стиче се, ипак, утисак са чим скочите изађе нека нова афера која треба да вас врати „на нормалу“­? Колико процената може да има СПС?

-Тиме се тек не бавим. Ни анкетама, нити оном врстом параноје која у сваком проценту, зарезу, види нечију лошу намеру. СПС има тачно онолику подршку колику је добио на изборима, и имаће, исто толико, тачно онолику подршку колико буде освојио гласова на будућим изборима, а не у анкетама. А тај, изборни резултат, зависиће, увек зависи, од понуде коју будемо имали за бираче. И због тога, данас, толико говорим о променама у СПС, о потреби да будемо бољи, бржи, организованији, напреднији… да би нам, сутра, понуда била боља. Зато што се, на крају, само тај број гласова у кутијама рачуна. Анкете се забораве, и све што је било између њих.

Стално се прича о двопартијском моделу у Србији? То траје од првог судара СПС и СПО почетком деведесетих на улицама Београда. И касније се Србија, као и све земље уосталом, делила на десницу и левицу. То су имали и Тадић и Коштуница… Зар онда данас управо немамо кохабитацију на највишем нивоу, односно да ли сте ви као СПС и бивши радикали као СНС окосница двопартијског система у Србији? И да ли имате уопште те амбиције да тако поделите Србију?

-Имам амбицију да, једног дана, напишем књигу о свим глупостима које сам чуо док сам се бавио политиком. А та је једна од већих. Као и све остале које се заснивају на жељама, а не на чињеницама. И ми никако да схватимо да однос снага на политичкој сцени одређују гласови на изборима. И ако неко успе да покупи све гласове, сам ће да влада. То не значи да је, у том случају, систем једнопартијски. То значи да они, који су изгубили изборе, треба да размисле о својој понуди и да пробају да је начине таквом да она, на будућим изборима, победи. Разумете? Више-партијски систем не значи више партија, него Партија на изборима. А избори одређују ко влада. Онај ко има гласове. За самосталну владу, или коалицију. И то траје само до следећих избора. То је вишепартијски систем, без обзира што овде неки мисле да треба да буду у Влади чак и онда када не прођу цензус. Но, то је њихов проблем. И њих треба питати како би хтели да поделе Србију. И зашто. А ако не буду знали да одговоре, рећи ћу вам ја. Зато што су изгубили на изборима.

Није тајна да, осим СПС, имате још једну политичку амбицију – да будете председник Србије. Јесте ли дефинитивно одлучили да се кандидујете 2017? И како сте доживели тешке оптужбе председника Николића када сте наговестили ту кандидатуру?

Да победи и на следећим изборима. И све што он има да каже на ту тему, тако и доживљавам. Као изјаве претендента на победу на изборима. То ни мене, ни њега, не спречава да радимо свој посао и остварујемо циљеве које смо усвојили. И радићемо, док не дођу избори. На њима ћемо бити противници. Ништа нормалније од тога. И ред је да престанемо, као друштво, да се згражавамо над нормалним стварима. Корист, победа, бављење неким послом да би се остварила добит… То су све појмови које би као друштво, коначно, морали да прихватимо. Као нормалне и добре ствари.

Махом се пренебрегава чињеница да је СПС од враћања вишестраначја у протекле 24 године на власти практично 20 година. Како сте то успели?

Управо онако како сам вам малопре причао. Идемо на изборе и размишљамо о себи и својој понуди. Мењамо се. Они који одбијају, нестају. Тако и треба.

Колико је СПС данас исти онај СПС када је основан? Вучић и Николић се стално хвале како су се променили. Колико се тек ваша странка променила, када је Милошевић некада организовао референфум против доласка посматрача ОЕБС у Србију, а ви ћете од 1. јануара бити на челу те међународне организације?

Прво да се око неких ствари сложимо. Вучић и Николић се јесу променили, и имају право тиме да се хвале. Баш као и ми у СПС. Нисмо исти, чак ни близу оне странке чији је председник, како сте само рекли, био против посматрачке мисије ОЕБС у Србији. И знате, мислим да је дошло време да, сви заједно, признамо колико је то важно. Чак и када нам се не свиђа то што се мењају неки који нам нису по вољи. Да схватимо да им је промена нешто донела, и да доноси нешто и друштву. Да је не само добра, него и неопхпдна. Хегел је тврдио да су сва огромна царства, која су пропала, и треба да пропадну. Нису била у стању да се одрже. Другим речима, непромењивост је неодржива. У сваком случају, па и у случају СПС. Ми смо тога свесни, за разлику од онох који су свесни да им се ми не свиђамо, и који, уживајући у том осећају, који им ваљда даје осећај посебности, и не мењајући се – пропадају. Зато сам им, својевремено, поручио. Промените прво себе, тек онда ћете моћи да промените нас. Колико видим, нису схватили шта сам им рекао, но, њихов пробле, шта да им радим. Моје је да наставим. Да се поправљам и мењам.

Да ли се поносите на ту чињеницу? Како би изгледала Србија да је Милошевић на време схватио односе у свету на којима ви инсистирате?

-Не мислим о томе, верујте ми. Као што не мислим како би изгледало да је Душан освојио све што је хтео. Зато што није. Ни како би изгледала да смо победили Турке и стигли до Босфора. Зато што нисмо. Ни каква би била да смо направили нешто већу Србију, а не Југославију. Зато што нисмо. Ни каква би била да смо се први одвојили од Југославије и узели све што смо могли. Зато што нисмо. И време је да прихватимо те чињенице и видимо шта ћемо са Србијом оволиком колика је и оваквом каква је. Шта ћемо са њом, са свим њеним поразима и ранама. То је наш посао. Да је, данас, за сутра, учинимо бољом. Да се, напокон, прекине тај ужасни низ непрекидног самосажаљења – е, да је било ово… Ми смо генерација која нема право на самосажаљење. Ми морамо нешто да урадимо. И драго ми је што сам део Владе која се управо тако понаша.

После свих грешака из деведесетих, да ли мислите да би за Србију било боље да је победио Иван Стамболић? И да ли сте ви тада били „стамболићевац“ или „милошевићевац“? А, ко су данас највећи „дачићевци“?

Тада сам био двадесетогодишњак, посвећен факултету. Данас сам посвећен политици, и то ни као „стамболићевац“, ни као „милошевићевац“. Некако, бар уз мене више иде оно – „дачићевац“.

На Конгресу у недељу СПС бира ново руководство? Ви сте једини кандидат за  лидера, али се изгледа води жестока борба за страначке потпредседнике.  Да ли бисте нам открили кога видите на тој позицији? Или бар којим ћете се критеријумима водити када будете бирали најближе сараднике? А коме то у партији више нећете, како сте се изразили , да будете громобран који их штити од њихових махинација?

-Нешто сам о томе причао, али нисам сигуран да су ме сви чули. СПС, и не то само онај који ја желим, или зато што га ја таквог желим, него онај који ће бити способан да настави да буде озбиљна дрштвена снага, странка од које ће зависити кретање тог друштва, и странка која ће бити  у стању  да оствари најважније циљеве Србије- е, такав СПС не може да трпи борбу за функције, него само, и искључиво, борбу за разне модалитете и начине  за остваривање тог циља. Дакле, хоћу да се боре , у СПС , политике, а не политичари. Хоћу принципе, хоћу идеје, хоћу креацију, хоћу свежину, и само они који то буду имали могу да рачунају да ћу их подржати. Хоћу, једном речку, промене. Зато што су промене- живот, а све остало је пукло нестајање. То су критеријуми који чине једну странку, странку самосталних, одговорних и способних људи. Таквима није потребан громобран. Они сами су громобран. И снага којима је свима потребна.

Каква будућност чека социјалисте? Шта ће бити нова политика СПС?

-Свака будућност зависи од оних који је остварују, од њихових способности и могућности. Ко нема будућност, нема је јер није био способан да је има, да се још једном вратим на оно тумачење Хегела. Другим речима, уколико будемо у СПС имали политику будућности, имаћемо и будућност. Овај конгрес управо то треба да обезбеди. Политику будућности.

Шта мислите који је највећи изазов  с којим ћете се суочити- и лично и као партијски лидер?

Не знам, али знам да их једва чекам. Зато сам, уосталом. Није ли то суштина сваког доброг живота? И сваке добре политике?

Извор: Недељник