Најновије

Проблеми везани за животну средину нису локалног карактера Посланичка група

МИЛЕТИЋ МИХАЈЛОВИЋ, народни посланик Социјалистичке партије Србије на Првом редовном заседању Народне скупштине Републике Србије на заједничком јединственом претресу о Предлогу закона о потврђивању Протокола о одрживом туризму уз Оквирну конвенцију о заштити и одрживом развоју Карпата, Предлогу закона о потврђивању Протокола о одрживом управљању шумама уз Оквирну конвенцију о заштити и одрживом развоју Карпата:

„Као што је већ најавила наша народна посланица Марјана Мараш, ја ћу говорити о протоколима, односно о предлозима закона о потврђивању два протокола, о одрживом туризму уз Оквирну конвенцију и одрживом развоју Карпата и, друго, Протокол о одрживом управљању шумама уз Оквирну конвенцију о заштити и одрживом развоју Карпата.

    Карпатски планински систем обухвата, као што је познато, седам земаља, међу којима је Србија. Ту су Румунија, Украјина, Словачка, Чешка, Пољска, Мађарска. Овде су, када говоримо о једном таквом односу, где је укључено више земаља, сигурно важни ти међународни и међудржавни односи и да реализација одређених програма зависи не од једне или неколико земаља, већ зависи од усаглашеног односа и деловања свих земаља које су обухваћене једним споразумом. То говори да питања и проблеми везани за животну средину немају границу. Они нису локалног карактера. Они су глобални и подразумевају учешће свих који живе на овој планети или у једном региону, ако је питање уже које се разматра.

    Карпатски регион је најважнији шумски комплекс у Европи, који укључује највеће преостале прашуме и природне шуме ван Русије. Може се рећи да је карпатски шумски регион највеће шумско благо у Европи. Главни је проблем, али то није само у карпатском региону, нелегална сеча, која је присутна драстично у неким земљама, рецимо, у Румунији, мада тај проблем имамо и ми.

    Можемо реторички сада да градимо своју дискусију или свој говор у правцу критиковања нечега, али ја ћу рећи да се заправо ЕУ бави овим проблемом и она настоји да ово питање нелегалне сече шума кроз законе још боље и квалитетније регулише, јер свуда има таквих проблема. То је, такође, глобални проблем у једном негативном смислу, који је присутан.

    Имамо чињеницу да нпр. од 1950. године до данас више од половине шума на планети је уништено. То је један катастрофални податак, али је реалан, такав је. Морамо са тиме да се суочимо.

    Две трећине латиноамеричких шума је такође уништено, једна половина афричких. Још је драстичнија ситуација у Азији. У САД експлоатација шума је била брза, нагла, немилосрдна и она постоји већ један дужи период. У последњих 200 година је заиста тешке последице то оставило.

    Када се каже 200 година, то је један мали период у поређењу са оним што је природа и овај живи свет настајао, еволуирао милијардама година, а онда практично за једно релативно кратко време уништи се пола од тога или више од половине.

    Последице уништавања шума су заиста велике. Пре свега, у саставу атмосфере, јер се тиме повећава количина угљен диоксида, а она нарушава оно што је ефекат стаклене баште, односно озонски омотач. Уништавањем шума смањује се количина кисеоника, најважнији ресурс за постојање живог света, настаје ерозија, појављују се поплаве, мења се клима и мења се биолошки састав, односно биолошка разноврсност у живом свету, што је највећи грех који може да се учини према живој природи.

    У контексту овога споменуо бих нешто што задивљује човечанство, а то је пример реакције поглавице америчких Индијанаца. Реч је о поглавици Сијетлу, који је упутио писмо или се обратио тадашњем америчком председнику господину Френклину Пирсу, као одговор на понуду председника САД да кући неких 8.000 км2 од племена Индијанаца на чијем челу је Сијетл био за неких 150.000 долара. То су биле те цене, однос или вредност, да тако кажем, у то време.

    Нећете ми замерити ако неке делове његовог обраћања овде искажем, јер је то заиста поучно и важно је да се вратимо у сферу размишљања, не само ми, него читава јавност о ономе што је данас глобални проблем заштите животне средине, као најважнијег услова за опстанак и напредак човечанства.

    Дакле, поглавица у свом обраћању каже: „како неко може купити или продати небо, топлину земље. Та мисао нама је страна. Ми не поседујемо свежину ваздуха или бистрину воде. Сва ова земља свет је за мој народ.“ Даље, он каже: „ако вам продамо нашу земљу, морате знати да су реке наше сестре, али и ваше. Морате научити вашу децу, као што смо ми нашу, да је земља наша мајка. Шта год снађе њу, снаћи ће и њену децу. Ако човек пљује на земљу, пљује на себе самог. Ми знамо, земља не припада човеку, човек припада земљи, што ће рећи да природа не припада човеку, већ човек припада природи и део је ње. Ако продамо своју земљу, онда је волите као што смо је ми волели. Штитите је, као што смо је и ми штитили. Немојте никада заборавити у каквом стању је била када сте је преузели. То је најважнија порука. Свом својом снагом, моћима и срцем сачувајте је за своју децу и волите је као што Бог воли све нас. Једном ћете спознати да је ваш и наш Бог исти.“

    На крају, готово очајнички, поглавица, поставља одређена питања, али већ са намером да ту земљу мора продати председнику САД, јер ако је не би продао, не би било мира, дошло би до уништења његовог народа и главом се не може кроз зид. У очају констатује: „не разумем зашто се убија бизон, зашто се кроте дивљи коњи, зашто је у дубини шума толико људског смрада, зашто је поглед на зелене брегове поцепан жицама што говоре, где су јелени, нема их више, где је орао одлетео? Правом животу дошао је крај, почиње борба за опстанак.“

    Дакле, ова задња мисао – почиње борба за опстанак, није у оном смислу у коме је Дарвин градио своју теорију – борба за опстанак живих бића, као један механизам за природну селекцију и за даљу еволуцију. Овде је реч о томе да је човек изашао или да ће његова слутња изаћи из онога што је оквир природе, пореметити оно што је биолошка равнотежа и угрозити ту живу природу, а самим тим угрозиће и себе.

    Када је реч о Протоколу о одрживом туризму уз оквирну конвенције за заштиту и одрживом развоју Карпата, овде ће стране у споразуму преузети мере за промовисање одрживог туризма на Карпатима, пружајући добробит локалном становништву заснованом на изузетној природи, пејзажима и културном наслеђу Карпата и у ту сврху ће појачати сарадњу.

    Иначе, еко туризам је нов облик једне од највећих и најнапреднијих привредних делатности на свету. Зачета је крајем 80-тих година прошлог века, као покушај да се смањи негативан утицај традиционалног туризма на животну средину, а то је исцрпљивање природних ресурса, загађивање и промене еко система.

    Међународна туристичка организација дефинише еко туризам као одговорно путовање кроз природна добра које не нарушава животну средину и пружа добробит локалном становништву.

    Овде је битна и та едукативна компонента која подразумева да су сви корисници овакве једне услуге заинтересовани за питање здраве животне средине и да самим тим што користе и конзумирају једну такву потребу учествују у унапређењу и очувању животне средине.

    Година 2002. је преломна у развоју овог новог вида туризма и УН су ту годину прогласиле годином еко туризма.

    Дакле, ако на овакав један целовит, свеобухватан начин разматрамо сва ова питања која се тичу животне средине, онда видимо да је читаво човечанство негде на пет минута или чак на минут до 12, да сва звона треба да зазвоне и да сви заједно на глобалном нивоу морамо се овим питањем позабавити на најбољи могући начин. Ова питања и ови проблеми су приоритети испред свих приоритета, јер решавање оваквог једног приоритета је основни услов за опстанак будућег здравог живота наше деце и будућих генерација.

    Наравно, размишљајући у оваквом једном контексту, са задовољством ћемо учествовати и даље у овој проблематици, а када дође Дан за гласање, Посланичка група СПС ће свакако гласати за усвајање ових закона о потврђивању ових споразума“.

Категорије: Посланичка група