Најновије

Интервју Срђана Драгојевића за Блиц Интервју

 “Авалу филм“ продаћемо у бесцење и култура од тога неће имати ништа. А онда ће купац ту да направи станове… – упозорава Срђан Драгојевић.
На чему базирате оптимизам да то предузеће, филмови, студио, хектари земље – неће бити продати будзашто?

– Не знам о ком се оптимизму може говорити. Понавља се веома слична продаја као у случају криминалне приватизације „Београд филма“ која је главни град оставила без четрнаест биоскопа. Купац „Београд филма“ је бар морао да “фолира” одржавање делатности две године, па да почне да продаје биоскопе као пословни простор. Сада је ствар огољена, нема више ни тога пошто је „Авала филм“ предузеће у стечају и купац ће моћи одмах да почне процес конверзије из јавног у грађевинско земљиште. Иначе, ове две продаје су веома сличне. У случају „Београд филма“, процењена вредност квадрата пословног простора била је преко 50 милиона евра, купац је дао девет милиона. Код “Авале” почетна цена је опет та магична сума од девет милиона, али је вредност плаца, као грађевинског земљишта – близу 100 милиона. Сваког дана, у сваком погледу, све више напредујемо.

Шта до аукције, заказане за 23. април, може да се уради?

– Верујем много тога. Већ следеће недеље Одбор за културу Скупштине Србије посветиће седницу овој теми. На њу ће бити позвани представници свих релевантних филмских удружења, организација и институција. Веома важно је то што смо сви уједињени у закључку да је оваква продаја штетна и да се не сме поновити криминал који се догодио са „Београд филмом“. Жао ми је што Министарство културе саопштава да није надлежно за ову тему. Наиме, у неколико разговора са представницима Агенције за приватизацију речено ми је да се продаја „Београд филма“ не би могла догодити бруталном пљачком да су Министарство културе и Градски секретаријат за културу дописом реаговали и скренули пажњу да се продаје нешто што је од значаја за културу Србије. Штета што нисмо у могућности да сада проверимо да ли је то тачно или је у питању обично прање руку и замазивање очију. Ето, тада је међу биоскопима био и “Балкан”, најстарији биоскоп на Балкану, отворен 1912. године, као и “Звезда”, најстарији фотографски атеље, у зградама које су културна добра. А и сада, у случају “Авале”, имамо 200 филмова који се у овој продаји дају као бакшиш, а представљају део културне баштине.

Да ли имате информацију ко је бацио око на „Авала филм“?

– Немам и не занима ме. Да ли Курта или Мурта, грађанима Србије се исто хвата. Занима ме шта би могло да се уради за српску културу са сумом која би се добила фер продајом, тендером за грађевинско земљиште. За то је неопходно да држава покрије скроман дуг који „Авала филм“ има према повериоцима, да у сарадњи са градом изврши пренамену земљишта и прода га за вишеструко већу суму од сада понуђене. То је сума од које би се могло учинити много тога за српску културу у смислу изградње и обнове културне инфраструктуре. Могло би се обновити десетине домова културе и биоскопа, изградити мали студио за потребе домаће кинематографије, изградити модерна галерија, опера… Просто је невероватно да постоји дилема да ли омогућити Курти да повећа своје енормно богатство или учинити нешто за добробит свих.

Зашто мислите да ће држава заштитити оно у шта годинама није ништа улагала?

– Потпуно је јасно да „Авала филм“ не може да задржи своју намену. Студији су девастирани, фундуси сценографије и костима давно покрадени. „Авала“ је предузеће пројектовано за потребе бивше земље за производњу десетина филмова годишње. Да је „Авала“ приватизована почетком двехиљадитих, као у случају „Бојана филма“ у Бугарској, за њу је и могло бити наде. Сада не, свако ко жели да „Авалу“ купи чини то због 37 хектара грађевинског земљишта на једној од најбољих локација у Београду. Али, што се заштите филмова тиче – у читавој источној Европи државни филмски студији су производили филмове, па су те државе те филмове национализовале, прогласивши их културном баштином. И то је логично, зар не? „Авалини“ филмови су прављени новцем свих грађана ове земље.

Да ли сте спремни да тражите помоћ премијера Вучића?

– Знате шта, заиста не мислим да би премијер требало да се бави свим проблемима и реализацијом свих идеја које постоје, у свим областима. Мислим да је прва степеница господин Сертић и Министарство привреде. Једна од адреса би могао да буде и градски секретар за културу и градоначелник. Град Београд је спасао Београдски хиподром од продаје, на тендеру купио зграду “Инекса”, где је сада Градска управа. Но, уколико се господин Вучић заинтересује пре свега за могућност да култура Србије добије неколико десетина милиона евра за важне пројекте, радо ћу му изложити идеју за коју се залажем. Подсетићу да више од половине градова нема дом културе ни биоскоп, а многи ни књижару. Причамо о томе да треба раздвојити културу од естраде, а та проказана естрада стиже свакодневно у сваки дом у Србији, а савремено културно стваралаштво нема прилике да види више од половине грађана Србије који у тај буџет за културу партиципирају плаћајући порез.

Да ли сте разочарани тиме што се Министарство културе прогласило ненадлежним у случају “Авала филма”?

– Јесам, али нисам изненађен.

Ви сте левичар, не кријете симпатије према Југославији, па и, ако се не варам, према политици до 5. октобра 2000. Како коментаришете приближавање наше земље НАТО, што подржава и партија чији сте члан и посланик – СПС?

– За потоње се варате. Мислим да су и “Лепа села” и “Ране” веома јасни у свом политичком ставу. Но, из ове перспективе, након криминалне приватизације која је више од милион људи оставила без посла, имам доста разлога да око неких ствари будем, макар, амбивалентан. Исто се односи и на погубне процесе глобализације којих смо, сплетом трагичних околности, били постеђени за скоро читаву деценију. Па и да се присетим бесплатног школског и здравственог система који су функционисали чак и у најтежим тренуцима током деведесетих, усред ратова и санкција. Уговор који је прошле недеље потписан је обавеза на путу европских интеграција, али не подразумева блиске везе са НАТО.

Је ли СПС уопште лево?

– Верујем да јесте. Не бих био у њој да мислим супротно. Али, морам да се побуним на оваква ваша питања. Она воде у дискурс који мене уопште не интересује. Одлучио сам да посветим неко време и енергију јавном послу да бих пробао да афирмишем неке идеје које би помогле култури. Идеје које почивају на идеалима левице, о томе да култура мора да буде свима доступна, да свако има право на бесплатно лечење, образовање и – уметност.

На шта конкретно мислите?

– На нешто сасвим супротно од порука оне пропагандне кампање Београдске филхармоније – “Није за свакога”. Мислим и верујем супротно. Драго ми је да је тај брутално неспретни и увредљиви маркетинг осветлио суштину културе код нас, а она је – хиљаду људи ствара у разним доменима културе за десет хиљада корисника културе, претежно из круга двојке. А у овај дубоко неправедни културни модел партиципирају сви грађани Србије. Испада да је та парола о “раздвајању естраде од културе” у ствари деоба грађана на оне имућне којима је култура доступна и плебс којем је довољна естрада. Никада се са тако нечим нећу сложити. Велики совјетски музичари наступали су у фабричким халама и доносили уметност радничкој класи. А ми кажемо – није за свакога. Сасвим у маниру бруталне идеологије либералног капитализма.

Суштина је у класној борби

“Данашња левица, која у свом фокусу има геј права и права кучића и мачића док живимо у свету највећих социјалних разлика од доба феудализма, за мене не може бити чињеница коју могу озбиљно да третирам”. Ово ми је у интервјуу рекао ваш колега Драган Бјелогрлић.
– Има право. Питање класне борбе је једино суштинско питање.

Извор: Блиц