Бити мала држава, и правилно схватити своје место у свету, свакако је један од најтежих задатака људи који су добили прилику да тако малом државом управљају. Твоји интереси, или оно што ти се чини да су твоји интереси, често су тек рефлексија много шире приче, и интереса оних који имају много веће земље, веће ресурсе, новац, силу, него што једна мала држава може и да сања.

Самим тим, поставља се логично питање – колико су твоји снови, о било чему, заиста твоји, а колико их сањаш у нечије име. И сам почетак онога што зовемо српском државношћу, управо је такав. Од устанка којим су зависили од Аустријске и Руске помоћи, до првих планова о уједињењу Срба и осталих јужних Словенаца који су, створени у париском хотелу “Ламберт”, у којима је пољски кнез и дипломата Адам Чарторијски радио на јачању антируске и антиаустријске делатности широм Европе, не би ли му то помогло у ослобађању, не Србије (већ је била углавном ослобођена), него Пољске. Подршка Енглеске и Француске његовим тежњама била је, у Европи тог доба, више него разумљива. Управо из тог хотела кренуо је ка Србији и његов изасланик Франтишек Зах, Чех, са задатком да Илији Гарашанину, истакнутом представнику уставнобранитељког режима, представи планове антируске и антиаустријске коалиције. Документ са којим је Зах упознао Гарашанина звао се – “План стварања заједничке државе јужних Словена, ослобођених из ропства Аустије и Турске, снагом српске државе”.

Много касније под кнезом Михаилом , Гарашанин ће постати присталица Штросмајера и југословенске идеје, али, у тренутку када се упознао са Захом и његовим документом, био је, пре свега, задојен романтичарском идејом уједињења, не Словена него Срба. Зато је према историчарима, у своје чувено “Начертаније”, уврстио готово 90 одсто Заховог текста, без икаквих измена, уз само једну разлику. Термин “јужни Словени”, заменио је терминима “Срби” и “Србија”. Захов план се остварио, много година касније, и многи у Србији му то никада неће опростити, али не помињемо га овде због расправе о југословенству, већ због подсећања на ту гадну чињеницу да, у тренутку када, ево и данас, сањамо снове и бирамо стране, треба да будемо свесни тога да у светској играоници, никада, до краја, не можемо да будемо сигурни за чији рачун то радимо.

Но, од “њиховог” Заха и нашег Илије може се научити нешто позитивно. Пре свега оно на чему је, у Начертанију, инстистирао тадашњи министар унутрашњих дела Гарашанин – да не постоји озбиљан државни (у његовом случају – национални) план који се заснива на кратком периоду.

Имати визију места које ће твоја држава заузимати кроз сто година, то је, по Гарашанину праве државе и правих државника. И ту смо сада, негде, у садашњости. Србија је, после паузе од целих 88 година, коначно, поново Србија – држава, своја и наша, без обзира на то што се, и данас, многи од нас према њој понашају као према нежељеном детету из пропалог брака. И управо тој, нашој Србији, морамо изнова да нађемо место у свету. Потребан нам је, другим речима, план. Не дневни, не петогодишњи него управо онај о којем је говорио Гарашанин.

Где ћемо бити за сто година – то је наше основно питање. За почетак оно што је добро, ова Влада, и она која је настала 2012. године, поставиле су то питање. После година конфузије, маштања о разним стубовима, и о овоме и о ономе, Србије је, ако ништа друго, схватила да има права на своје интересе и свој план. Разабрати шта ћемо у том плану планирати за себе, и због себе, а шта ће нам потурити као наш интерес, а биће туђ – то је већ тежи део посла.

Прича о санкцијама Русији најбољи је пример управо тог. “Заступања интереса других” а све правећи се да је твој. Европа и Америка, огромне, и даље су највећи спољнотрговински партнери Русије, а од нас, који процентуално, у односу на њих, имамо размену са Русијом на нивоу статистичке грешке, тражено је да уведемо санкције Русији. И одбили смо. Разлог, врло једноставан – не одговара нашим интересима.

Као што, с друге стране, нашим интересима не одговара, и то што смо такође рекли, Русији, да енергетски зависимо само од големог пријатеља са истока. И као што смо рекли да је наш основи интерес, приоритет, да будемо део Европске уније.

Играти отворених карата у свету који своје карте крије, једини је начин малој држави да не упадне у ону врсту кататоније у којој нечије непомичност никако не значи и одсуство суманутих идеја него управо супротно – што си на изглед, непомичнији у глави ти је све горе и сањаш све луђе снове. Србија, дакле, мора да се креће ка своме циљу и да у том кретању буде рационална, отворена, јасна и ослобођена свих илузија о сопственој величини и значају.

И данас, свуда по свету, постоје разни хотели “Ламберт”. Питање је само да ли ћемо чекати да нам неко из њих дође у госте и донесе план, или ћемо сами да прошетамо до рецепције и кажемо – изволите ово је наш план. За следећих сто године.

Извор: Недељник