ЖАРКО ОБРАДОВИЋ, народни посланик и овлашћени представник Социјлистичке партије Србије на Шеснаестом ванредном заседању Народне скупштине Републике Србије о Предлогу закона о уџбеницима, Предлогу закона о изменама Закона о високом образовању и Предлогу закона о измени Закона о основама система образовања и васпитања:

„Дозволите да у име Посланичке групе СПС кажем неколико речи о предлозима закона о којима данас Скупштина расправља. Ми ћемо подржати сва три предлога која су на дневном реду, како Предлог закона о уџбеницима, тако измене и допуне Закона о високом образовању и измене и допуне Закона о основном систему образовања и васпитања.

Пре него што кажем неколико речи о Закону о уџбеницима и зашто ће наша посланичка група подржати овај закон, желим да кажем или да парафразирам једну изреку нашег познатог научника Јована Цвијића, који је отприлике рекао да се сви ми, у покушају да досегнемо научне висине, пењемо једни другима на рамена, у намери да остваримо то што желимо. Ово говорим зато што треба да разумемо да ништа у овом друштву па ни у образовању није почело од јуче или прекјуче, много тога већ постоји.

Суштина је намера предлагача да нађе најбоља решења у односу на тренутну ситуацију и да направи једну пројекцију онога што ће бити важно за образовање у годинама које долазе. Ово говорим из разлога што сам бранио закон 2009. године. Морам вам рећи неколико ствари које су битне за данашњу расправу, с обзиром да нема пуно тачних података од стране свих оних који су говорили о Закону о уџбеницима. Треба знати да је положај јавног издавача те 2009. године био уређен на основу закона из 1993. године, а да су приватни издавачи обављали своју делатност на основу одредаба закона о основном систему образовања и васпитања. Значи, није постојао један јединствен комплетан закон о уџбеницима који би изједначио статус приватних и јавног издавача и пред нама је тада у министарству било пуно послова које смо покушали решити.

Мислим да је сада право време да се тај закон промени. Мислим да је добро што се закон мења зато што је пракса у протеклих шест година показала да нека решења једноставно нису издржала те праксе. Треба установити механизме којима се, у односу на проблеме који су уочени у области припреме, издавања, избора уџбеника, везано за квалитет уџбеника, везано за процедуре, долази до квалитетног уџбеника.

Видим кроз овај закон стварну жељу предлагача да добијемо један закон који ће бити закон за године које долазе. Постоји, по мени, неколико разлога зашто треба подржати овај закон. Класификовао сам их на следећи начин. Разлог зашто треба гласати за овај закон је пре свега инсистирање на унапређењу квалитета уџбеника. Уџбеник је један од важних предуслова за унапређење квалитета образовног система. Овде се данас говори само о уџбеницима. Запоставља се питање положаја наставника и запоставља се питање положаја ђака. Ја сам причао о томе данас и на Одбору за образовање, о том чаробном троуглу, уџбеник – ђак – наставник. Ако се не успостави хемија која је потребна за стицање знања, ништа сам по себи квалитетан уџбеник неће значити, уколико код ученика не постоји жеља за учењем, а имамо компетентног, квалитетног наставника који може садржај тог квалитетног уџбеника да пренесе ученику.

Затим, други разлог је настојање предлагача да све категорије ђака добију квалитетне уџбенике, како ученици средњих стручних школа, трогодишње и четворогодишње, како припадници националних мањина, тако и ђаци са сметњама у развоју, са инвалидитетом.

Сада бих желео да направим једну малу примедбу или опаску. Данас су се чуле од неких овлашћених представника речи: „припадници националних мањина нису имали уџбенике“. Није тачно. Припадници националних мањина јесу имали уџбенике, али нису сви, или бар оне националне мањине или они ђаци и припадници појединих националних мањина чији је број био толики да очигледно није постојала жеља издавача да штампа те уџбенике са тиражом 150 или 300 уџбеника. Добро је што је предлагач сада нашао механизам да се обезбеде за те ђаке уџбеници. Ово говорим зато што ми, као земља, имамо, ево и у овом садржају закона се то говори, осам мањинских језика у употреби у основној школи.

Исто се односи и на ученике у средњем образовању. Данас сам поменуо тај пример. Имам податке од једног издавача, нећу поменути ко је у питању, који обавештава мене, а ја вас, да се за поједине уџбенике стварно користе у средњем стручном образовању уџбеници из 1988, 1997, 1996. или 1990. године, али се такође обавештава јавност, бар он мене, а ја вас, да за исте те предмете постоје уџбеници који су издати 2012, 2013, 2015, 2014. године. Значи, имамо иницијативу која је донела тај резултат. Чињеница је да средње стручно образовање нема уџбенике који прате све ове промене које се дешавају у друштву, али се заборавља да је и у постојећем закону, и то у члану 9, била врло јасна одредба где се каже да Национални просветни савет, на предлог Завода за унапређење образовања и васпитања, утврђује постојање потребе за новим уџбеницима и доноси план уџбеника. Значи, постоји нормативни основ да се направи уџбеник и за средње стручно образовање или за поједине предмете, али зашто НПС или Завод нису реаговали, односно НПС, на предлог Завода, то је већ питање које заслужује одговор.

Трећа ствар која је такође важна и због које треба гласати јесте намера предлагача да дефинише обим уџбеника. Сматрам ово јако важним зато што исходи знања могу дати одговор о оквирном броју страница за поједини уџбеник. Мислим да је то добра ствар и да је добро решење у овом закону. После тога, позитивна ствар такође јесте намера предлагача да се лимитира цена уџбеника. Наиме, на тржишту постоји ситуација да само издавачи знају по којим критеријумима одређују цену уџбеника и биће потребно да се да једна аналитична оцена зашто неки уџбеник има цену коју има и на тај начин да се да могућност и другима да се уклопе унутар те цене.

Добро је решење да, по правилу, уџбеници имају и електронски додатак уз уџбеник. Добро је такође да постоји и план уџбеника, односно каталог уџбеника. Мислим да је добро решење, које нажалост у постојећем закону ми нисмо имали, да издавачи плаћају трошкове оцене квалитета понуђеног уџбеника. У решењу из 2009. године имали смо једну другу праксу. Лично мислим да је ово решење добро, као што сматрам да је добро решење да се формира посебан фонд за обезбеђење ових потребних уџбеника. Министар је данас говорио нешто о томе. Ми смо имали то решење и тада, али је проценат био 1% и та се средства нису користила.

Значи, набројао сам осам или девет разлога најмање због којих вреди гласати за Закон о уџбеницима јер, како и у образложењу стоји, од овог новог Закона о уџбеницима требало би сви да имају корист, и ученици и родитељи и наставници, па и издавачи. Зашто да не, и издавачи, и њих треба поменути.

Међутим, када говоримо о овом закону и разлозима зашто треба гласати, не могу а да не питам министра одређене ствари којих сам се данас дотакао. Једна од њих је – закон предвиђа решење да министар одређује максималну цену уџбеника, приручника и наставног материјала. Сматрам да је то јако добро. То је добро решење. Међутим, поставља се питање – шта је са другим наставним средствима, пошто се у садржају закона користи израз друге компоненте уџбеничког комплета? Шта је са њиховом ценом? Да ли те друге компоненте могу подићи цену уџбеничког комплета? Ово говорим на основу праксе када смо промовисали пројекат бесплатних уџбеника у нижим разредима, у првом циклусу основног образовања. Онда смо рекли да уџбенички комплет чини уџбеник и радна свеска. Одмах је сутрадан порасла цена радне свеске јер су издавачи видели да, када уџбеник важи три године и када се неће штампати друге и треће године, се губи део прихода који је планиран.

Друга ствар коју очекујемо од министра да каже јесте питање лиценце. Тачно, било је 79 лиценци. Можда критеријуми за добијање лиценце нису били квалитетни, али су ти критеријуми ипак утврђивали и тачно се знало ко се може бавити издаваштвом. Овде сви они који се баве издавањем уџбеника, сви они који се баве издавачким пословима могу бити издавачи.

Ево, слободан сам да поделим са вама једну мисао. Замислите сутра новинско издавачке куће које се баве издавањем уџбеника. Зашто? Постоји могућност да могу наћи одговарајућег аутора и учествовати у целом овом, да кажем циклусу, одобравања уџбеника, јер ће компетентан, квалитетан аутор бити претпоставка да ће тај уџбеник проћи све процедуре. За њих је мали износ средстава добити једног аутора или му дати хонорар уз чињеницу да је тај уџбеник следеће четири године уџбеник који ће се куповати.

Да ли постоји опасност од успостављања монопола великих издавача? Зашто? Логично је претпоставити да ће највећи издавачи имати највећи број рукописа. Логично је претпоставити да ће међу највећим бројем рукописа бити изабран највећи број уџбеника. Ви имате могућност представљања тих уџбеника кроз каталог, да ће бити изабрани и од оних школа које нису, да кажем, изабрали. Пазите, решење закона с којим се иначе слажем, јесте да имамо седам изабраних уџбеника. Постоји теоријска претпоставка да неке школе нису изабрале ниједан од тих шест него неки седми или осми. Значи, они се морају определити за неке од ових уџбеника. Чињеница је, што се не може пренебрегнути, да избор уџбеника прве године издавачу даје, доводи га у лагодну ситуацију, да следеће три године не мора да брине о том уџбенику.

Ово говорим из разлога што могу претпоставити у каквој се ситуацији налази министар, јер сам и ја као министар био у сличној ситуацији када смо промовисали пројекат бесплатних уџбеника и када смо рекли да уџбеници важе три године. Тада смо од стране појединих издавача дочекани на нож, зато што две године неће остваривати приход. Ево постављамо ово питање јавно, не морате ми одговорити, али размислите, да ли се можда издавачи поједини, не правим разлику међу њима, јавно оглашавају око неких решења, да су за њих проблематична, а ово решење које је за њих идеално уопште нико не помиње? Признајте, четири године, три године да имају гарантовани приход, па ко то не би пожелео. При чему мислим да је ово решење уз варијанту бесплатних уџбеника стварно по мени најбоље неко решење и ово схватам као један прелазни период ка будућим годинама које долазе.

Неколико колега је поменуло оцењиваче, да ли је стварно потребан услов од две године радног искуства довољан услов за некога ко треба да оцењује квалитет уџбеника. Мислим да бисте ту можда требали направити један искорак и у односу на предложене амандмане дати неко друго решење, јер реч је о особи на листи оцењивача који треба да оцењује квалитет једног уџбеника.

Затим, везано за члан 33. став 7. у њему је речено – за исти наставни период се по правилу користи исти уџбеник. По правилу се користи исти уџбеник. Зар не би било логично да се користи исти уџбеник зато што ће наставно научно веће на предлог стручних већа изабрати између понуђених један уџбеник.

Ово говорим из разлога што, не знам да ли знате за то господине министре, када је почела примена овог закона, ми смо имали ситуацију да је у нижим разредима избор једног издавача из матерњег језика или математике аутоматски значи избор тог издавача и за све остале предмете. Ми смо то елиминисали са пројектом бесплатних уџбеника. Тражили смо да се наставно веће састане и да изаберу који је најквалитетнији уџбеник, али да се не деси ситуација да имамо у истом разреду, у три одељења, три различита комплета уџбеника.

Такође, мислим да можда треба да постоји једна боља равнотежа у обавезама између вас, НПС и завода. Зато што су и Национални просветни савет и Завод за унапређење, образовање и васпитање карике образовног система, а ви ћете сносити одговорност за све. То није фер, то није ред, него су и НПС и Завод требали у овом закону да нађу за себе активније место.

Неколико речи о бесплатним уџбеницима. Бесплатни уџбеници су пројекат који смо промовисали 2009, 2010. године до нивоа четвртог разреда јер није било средстава за пети разред. Око милион и 300.000 ђака је добило те комплете бесплатних уџбеника, при чему је комплет представљао уџбеник и радну свеску. Они су се могли користити и за другу генерацију и за трећу генерацију.

По мени најбоља опција за будуће време би били бесплатни уџбеници са четири године важења и то би било решење које би било добро за ђаке, које би било добро за родитеље, које би било добро и за наставнике. Једино се издавачи са тим не би сложили из оних унапред описаних разлога.

Дозволите ми да неколико минута поклоним оном другом закону, закону о изменама и допунама Закона о високом образовању. Први мој посао 2008. године када сам постао министар био је да се измени Закон о високом образовању и да се тад утврди 48 бодова као основ за упис године. Сада је 2015. година, 2014/15. сад ће 2015/16 и 48 бодова је још увек остао услов потребних за услов. При чему се високошколским установама оставља да одреде број испитних рокова.

Разумем разлоге које сте навели, ја их прихватам, ми ћемо гласати за њих, али вам дајем један, ако могу рећи колегијални савет. Када будете правили нови Закон о високом образовању, у новом Закону о високом образовању треба експлицитно рећи, да генерација од, рецимо 2018/19. уписује следећу школску годину са 60 бодова остављајући високошколским установама број рокова. А, наведите онда каква је пракса у другим земљама, да ли у тим земљама има два, три или више или мање рокова, јер једанпут морамо дати одговор на то чувено питање, колико се стварно ради и да ли желимо квалитетно високо образовање.

Ово говорим зато што сам 2008. године учествовао у промени тог закона, тај закон је мењан неколико пута. Године 2010. заједно са студентима Национални савет за високо образовање, постигнут је један договор да се донесе решење које ће тада утврдити 48 бодова и да се број бодова повећава и да се истовремено смањује број рокова. Услов за то је био, да се на самим високошколским институцијама да одговор на следеће питање – да ли су студијски програми квалитетни, како се изводи настава, да ли су уџбеници квалитетни, да ли су квалитетни са становишта да ли омогућавају разумевање материје о којој је реч, какви су облици провере знања студента, да ли су задовољни или нису задовољни.

Зашто? Ми имамо парадоксалне ситуације на појединим факултетима, и није на вама и на мени да то решавамо, али се мора рећи, где примера ради један одређен број студената положи код одговарајућег професора, а органи факултета на то не реагују. Помињем ово из разлога што имамо праксу да факултети иду линијом мањег отпора. Њима објективно одговара договор Министарства и просвета, али такође им одговара и да има што више студената на буџету.

Не знам да ли јавност зна, али у пракси, факултети добијају више новца од студената који су на буџету него од самофинансирајућих. И докле год је овај услов 48, наравно увек ће бити обезбеђен одговарајући број студената и средства ће бити велика. Желим да поделим са вама став да факултетима треба још више новца, ако желимо да подигнемо квалитет, али ово решење ћемо морати или би бар требали у годинама које долазе да променимо. Ако желимо да будемо део европског простора високог образовања, а желимо, оцене које добијамо на међународним конференцијама о високом образовању, треба аналитички сагледати. Оне области у којима добијамо добре оцене промовисати. Зато што је високо образовање једно од области са којима се ми можемо похвалити у свету. Не треба заборавити да су наши студенти у протеклим годинама на различитим међународним такмичењима освајали прва места у свету, а да не помињем Европу и да је београдски универзитет међу 400 најбољих у свету у односу на Шангајску листу.

Дакле, чланови групе СПС ће гласати за ова три закона, укључујући овај трећи ради могућности одласка у пензију под повољнијим условима, али желим да вам кажем, када смо мењали тај закон, када смо доносили то решење, то је било направљено у договору са синдикатима.

Зашто ово кажем? Синдикати, студенти, се труде да своје мишљење увек министру представе као једино могуће.

Министарство мора да има снаге да направи корак више и да погледа шта је то што образовном систему и Србији треба и да таква решења донесе”.