Најновије

Већа заштита националних паркова Посланичка група

МИЛЕТИЋ МИХАЈЛОВИЋ, овлашћени представник Посланичке групе Социјалистичке партије Србије, на Првој седници Другог редовног заседања на заједничком начелном и јединственом претресу о Предлогу закона о националним парковима, Предлогу закона о потврђивању Протокола о спречавању загађења вода проузрокованог пловидбом уз Оквирни споразум о сливу реке Саве, Предлогу закона о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Краљевине Мароко о сарадњи у области ветерине,  Предлогу закона о потврђивању Споразума између Владе Мађарске и Владе Републике Србије о правовременој размени информација у случају радиолошке опасности:

“Данас на дневном реду имамо сет закона који су веома значајни у области заштите животне средине. Имамо закон о националним парковима, имамо ратификацију два билатерална споразума и један протокол.

            Када је реч о Закону о потврђивању протокола о спречавању загађења вода проузрокованог пловидбом уз оквирни споразум о сливу реке Саве, протокол има за циљ превенцију, контролу и смањење загађења за пловила, утврђивање техничких захтева за опремање лука, обавештавање и мере одговора у случају загађења као и проверу квалитета воде.

            Други споразум који треба да ратификујемо, односно потврдимо, је споразум између Владе Републике Србије и Владе Краљевине Мароко о сарадњи у области ветерине.

            Овим споразумом земље потписнице прецизирају видове билатералне сарадње у области ветеринарства, који треба да допринесе повећаној безбедности производа животињског порекла који су предмет спољно-трговинске размене. Споразумом су обухваћене и активности о сарадњи стручних и научних институција, помоћи у набавци средстава за сузбијање заразних болести, па до сарадње ветеринарских служби обеју држава.

            Трећи закон о потврђивању је између Владе Мађарске и Владе Републике Србије о правовременој размени информација у случају радиолошке опасности, а овај споразум је од велике важности јер се односи на свеобухватну сарадњу две државе у области радијационе и нуклеарне безбедности.

Када је реч о Закону о националним парковима, дозволите ми да се осврнем на оно што је досадашњи ток дискусије био, и сматрам да би ваљало да у својим дискусијама будемо, пре свега, добронамерни, а не по сваку цену тенденциозно налазити речи критике, превиђајући објективне околности које је министарка затекла у Министарству пољопривреде.

            Од 2010. године било је заиста доста времена за све министре који су били на челу овог Министарства, да ураде више на Закону о националним парковима, па и на другим законима, тако да, оно што је данас урађено, није последица рада или нерада ове екипе која је у Министарству, већ је резултат свеукупног рада и претходних тимова који су били у Министарству.

            Што се тиче Закона о заштити природе који би требало ускоро да се нађе у Народној скупштини на усвајање, могуће да је основана примедба да је требало да се Закон о националним парковима нађе на дневном реду после овог закона.

            Да подсетим, претходни Закон о националним парковима стављен је ван снаге 2010.године, осим чланова 6. и 7, тако да је са те стране било потребно, ако већ до сада није урађено, да се то сада уради уз наглашавање да, када дође Закон о заштити природе, можемо ако је потребно поново да уподобљавамо овај Закон о националним парковима, јер уосталом то не би био први пут.

            Имали смо у нашем раду у Народној скупштини да у року од пар месеци поново стављамо два или три пута исти закон на поновно усвајање ради накнадног усаглашавања или исправљања одређених одредби у тим законима.

            Дакле, када је реч о Закону о националним парковима, говорићу у ширем контексту о важним аспектима, а пре свега о онима који се односе на заштиту животне средине. Да би се разумео значај заштићених подручја, а веома битна заштићена подручја су и национални паркови, мора се поћи од суштине која је уткана у сложене међуодносе живих бића и њихових еко система, као и утицаја човека на њих. Мора се поћи од категорије која се зове биодиверзитет, а у преводу би то била биолошка разноврсност. Термин биодиверзитет је млад, рођен је на састанку Националног форума за биодиверзитет и одржан је 1986.године у Вашингтону, у организацији Националне академије науке САД. Конвенцијом о заштити биолошке разноврсности, донетој на конференцији о одрживом развоју у Рио Де Жанеиру, 1992.године, појам биодиверзитета добија централни положај, не само у ужем биолошком, већ и у ширем друштвено економском и политичком смислу. Најшира прихваћена дефиниција јесте да биодиверзитет или биолошка разноврсност, означава свеукупност гена, врста еко система и предела на земљи, а у најширем смислу, то је живот на земљи.

            Данас на почетку трећег миленијума, можемо констатовати да утицај човека на животну средину никада није био интензивнији, обухватнији и далекосежнији. Будућност планете земље, а то значи укупан живи свет, као и саме људске цивилизације, критично зависе од сагледавања човекових међуодноса са природом.

            Основни услови функционисања биогеохемијских циклуса, биолошка разноврсност, састав атмосфере и глобална клима, мењају се вртоглавом брзином. Раст бројности светског становништва, уз рапидно смањење залиха природних ресурса, нагомилавање полутаната и загађивача, драматично упозоравају на озбиљност насталог стања. Многа од ових питања била су предмет расправе на првој конференцији УН у Стокхолму 1972.године, која је означила прекретницу у односу на утицај човека и на однос човечанства према животној средини.

            Тада је први пут на глобалном нивоу са научног становишта упозорено да природа не поседује неисцрпна богатства, укључен је аларм упозорења, да се природни ресурси не могу даље неконтролисано и прекомерно експлоатисати. Међутим, проблеми нарушавања животне средине, самим тим и биолошке разноврсности су из дана у дан све већи, а међу најзначајнијим проблемима у нарушавању животне средине и биолошке равнотеже су свакако глобалне климатске промене, затим загађивање вода, земље, ваздуха, нарушавање биодиверзитета, пре свега кроз експлоатацију биолошких ресурса и експоненционални раст становништва. У глобалним акцијама очувања биолошке разноврсности, разматра се, не само његов фундаментални значај, већ и естетске, културне, етичке и духовне вредности биодиверзитета за прошлост, садашњост и будућност људских популација. Значајан број истакнутих светских научника и филозофа међу којима је и професор са Харварда, професор Едвард Вилсон, сагласни су да код човека постоји значајна психолошка релација у односу на потребу очувања разноврсности у живом свету.

            Професор Вилсон, родоначелник савремене идеје о значају проучавања биодиверзитета, овај феномен означава термином биофилија, а објашњава га као везу коју људско биће подсвесно осећа у односу на остала жива бића.Дакле, човек у току своје еволуције изникао је и стасао у савршеном складу биолошке разноврсности, што је био савршен амбијент за еволутивни домет који је он данас достигао.

            Иначе, када говоримо о заштити природе и заштити животне средине многи ће помислити да је ово проблематика новијег датума.

            Већ је раније и поменуто, а и сама министарка је поменула, на пример да је први национални парк у Америци Јелоустон, а ми такође  имамо корене о бризи и заштити животне средине још кроз законодавство започето у Душановом законику.

            Даље, када говоримо о тим коренима заштите животне средине и вођењу бриге о природи, Деспот Стефан Лазаревић донео је закон о условима коришћења минералних сировина и руда.

            Први пропис о заштити фауне у Србије била је тзв. „височнаја наредба“ из 1840. године којом се забрањује лов на јелене, кошуте, ловостај за зечеве, дивље козе и јестиве птице.

            Прво подручје које је било стављено под заштиту у Србији јесте Обедска бара 1874.године,

            Оно што је данас на дневном реду, јесте Закон о националним парковима. Национални паркови су подручја од изузетног природног али и економског и културно-историјског значаја. То су подручја која су задржала висок степен биолошке равнотеже генетске, еколошке, биохемијске и сваке друге. То су својеврсне оазе очуваних биодиверзитета у најширем смислу.

            Претходни Закон о националним парковима био је донет 1993.године.  Данас када га доносимо он је прецизнији и савременији. Србија по новом, али и по старом закону има пет националних паркова – Копаоник, Ђердап, Фрушка Гора, Тара, Шар-планина.

            Према Закону о заштити природе, национални паркови спадају у најзначајнија добра са већим бројем разноврсних природних еко-система од националног значаја истакнутих пределних одлика и културног наслеђа у којима човек живи усклађено са природом, што је најзначајније.

            Циљ овог закона јесте управо да се сачувају и унапреде све вредности биодиверзитета, геодиверзитета, културно-историјских вредности националних паркова.

            У националним парковима одвија се реалан живот људи и бројне привредне делатности су присутне у њима, те је потребно уравнотежити такве делатности са оним што су закони и правила природе.

            Готово у свим нашим националним парковима због особених природних садржаја и лепоте ових предела развија се туристичка делатност и постоје у њима значајни туристички капацитети.

            Све је то потребно усагласити на најбољи могући начин како би се извео високо уравнотежен склад између делања човека и закона природе.

            Наши национални паркови и друга заштићена подручја су својеврсна плућа Србије, велики шумски еко-системи са реликтним и ендемским врстама у којима је присутан висок степен биолошке равнотеже, еколошке, генетичке, биогеохемијске итд.

            Непрестано морамо инсистирати на рађању еколошке свести која нам, чини се, мањка, али не само нама у Србији, већ на читавој планети, јер наш најважнији приоритет је очување природе коју смо наследили и коју морамо предати у здравом облику генерацијама које долазе.

            Нажалост, ми смо данас сведоци веома честих уништавања природних добара у националним парковима, честе су бесправне сече шума. Затим, због атрактивности предела, у националним парковима људи прибегавају бесправној градњи, угрожавајући национални парк не само током градње, већ и током коришћења тих објеката. Углавном, ти објекти немају одговарајућу комуналну инфраструктуру, тако да се неконтролисаним одлагањем отпада угрожавају.

            Овде је већ говорено о томе да у закону постоји Савет за националне паркове, то је стручно тело сачињено од људи са одређеним компетенцијама. Такође, противтежу њима чини Савет корисника националног парка, што подразумева непрекидну комуникацију и консултацију са стручним Саветом, а иначе овај Савет корисника је из редова локалних самоуправа, удружења, разних асоцијација са локалног нивоа, итд.

            На крају, све у свему, дозволите ми да закључим стање у сфери утицаја човека на биодиверзитет, које данас не охрабрује. Чини се да  је на глобалном плану у целини, на делу немаран, често и бахат однос човека према животној средини и зато је потребно да се овим питањем бавимо непрекидно, стално, што јаче и што организованије.

            Мислим да је ова актуелна Влада данас спремна да у том правцу делује и такође Министарство пољопривреде и заштите животне средине даје све од себе да иде у том правцу.

            Зато на самом крају нека нас опомену речи професора са Харварда, Едварда Вилсона већ поменутог, који каже – Уколико би се планета Земља нашла у истраживачком фокусу биолога са неке друге планете, ја верујем да би он посматрајући и анализирајући нас овде на земљи закључио – тамо је доминантна једна врста у средњој фази свог сопственог уништења.

            Ово је заиста веома оштра и значајна опомена за читаво човечанство и ње треба увек да будемо свесни.

            Закључујући са овом констатацијом и овим цитатом, наглашавам да ће Посланичка група СПС гласати за сва три закона о потврђивању споразума, као и за Закон о националним парковима“.

Категорије: Посланичка група