СУЗАНА СПАСОЈЕВИЋ, народна посланица Социјалистичке партије Србије на Трећој седници Другог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије о Предлогу закона о улагањима:

“У Србији постоји велики потенцијал за нова улагања, али сама та чињеница није довољна да се неко одлучи да улаже баш у Србију. Циљ Србије као озбиљне и одговорне земље, одговорне најпре према својим грађанима, мора да буде прављење пословног окружења и услова за брз привредни развој како би постала конкурентна у односу на земље у окружењу”.

„Оно што је после свих данашњих дискусија неспорно, то је да је Србија земља којој су улагања потребна, земља која је отворена за све оне који желе да послују овде и који Србију доживљавају као земљу у којој могу да остваре профит.

Домаћа законска регулатива успешно креира погодну инвестициону климу за улагања и Србија на овај, и на сваки други начин, показује да има озбиљан приступ ка привлачењу инвестиције.

Предлогом закона о улагањима остварују се још повољнији, ближе и јасније дефинисани услови за привлачење инвеститора и оних који већ послују у Србији да додатно улажу, али и оних који размишљају да ли је Србија управо та земља где треба да инвестирају.

Осим тога, усвајањем закона о улагањима, отвориће се и многе друге могућности, првенствено за више инвестиција за опоравак привреде, за нова радна места, за све оно што у ствари у овом моменту представља приоритет Србије.

Један од предуслова за несметан развој државе јесте све оно на шта ће ови закони утицати, а то је свеобухватно функционисање и развој привреде, при чему је развој привреде условљен инвестицијама и домаћих и страних инвеститора, али и укључивањем државе у међународне робне и финансијске токове.

У Србији постоји велики потенцијал за нова улагања, али сама та чињеница није довољна да се неко одлучи да улаже баш у Србију. Потребно је и да су пословно окружење и администрација спремни да брзо и ефикасно одговоре на све захтеве и интересе заинтересованих инвеститора. Управо то и јесте циљ доношења овог закона који предвиђа формирање економског тима и развојне агенције са задатком да привуку инвеститоре, да контролишу и прате инвестиције, што до сада није био случај. Није било информације о томе ко су инвеститори, ни шта су, које су инвестиције, ни које се субвенције дају, нити је постојала анализа ефеката у односу на дате субвенције.

Међутим, осим усвајања овог закона, колика ће висина инвестиција бити и колико ће инвеститора уопште доћи у Србију, зависи и од начина и од брзине примене свих ових закона које смо ми до сада усвојили у последњих пар година, од брзине спровођења структурних реформи, динамике процеса приватизације и решавање проблема великих система, као што је нпр. „Железара Смедерево“.

Што се субвенција тиче, на тој теми ћу се мало дуже у својој дискусији задржати, јер сам уверена да многи од нас мисле да субвенције саме по себи нису добро решење. У Србији, држави у којој је привреда оваква каква јесте, у којој су потребне инвестиције, у којој су потребна нова радна места, субвенције су као начин привлачења инвеститора један од најприхватљивијих начина и једноставно неминовност.

С обзиром на то да су, и до сада и у претходном периоду када су те субвенције даване инвеститорима, резултати били слаби, треба радити на унапређењу пословног амбијента у Србији, на јачању институција владавине права, на реформи привреде. Постепено како држава буде јачала, тако субвенције треба смањивати и ограничавати их као средство привлачења инвеститора, а тај новац улагати у нашу пољопривреду, у нашу науку, културу, технолошки развој итд.

Мишљења сам, поред тога што су нам инвестиције потребне и поред тога што су управо субвенције један од најприхватљивијих начина за привлачење инвеститора, да треба водити рачуна коме се те субвенције дају и за које инвестиције. Нама инвеститори јесу потребни, али да то ипак не буде за много високу цену.

С обзиром на искуство које имамо из претходног периода када је субвенционисање инвестиција у питању, знамо да је Србија била широке руке, а да то није дало очекиване или скоро никакве резултате, односно није привукло неки већи број озбиљних инвеститора и већих инвестиција. Неретко се дешавало да управо они инвеститори који су добили субвенције у новцу, оду из Србије без реализације инвестиција, без икаквог објашњења и без испуњавања уговорених обавеза.

Мислим да сада треба применити другу праксу и пре давања субвенција утврдити који су ефекти одређеног улагања, ко су инвеститори којима се субвенције дају, да ли могу да испрате инвестицију до краја и на шта се та инвестиција односи да опет не бисмо дошли у ситуацију какву смо имали у неком претходном периоду.

Чланом 13. Предлога закона о улагањима дата је могућност локалним самоуправама, тачније канцеларијама за локални и економски развој и подршку улагањима, да одлучују о начину, висини и обиму подстицаја за инвеститоре. Ми подржавамо да локалне самоуправе управо буду те које одлучују о томе коју ће врсту подстицаја дати за улагања на нивоу локала. Али, опет се враћам на оно искуство које имамо из претходног периода и које није баш сјајно, и на то да је ипак овим предлогом закона дат већи обим овлашћења локалним самоуправама, и на евентуалну сумњу која ће се сигурно појавити у вези тога како те локалне самоуправе поступају када су подстицаји инвеститорима у питању.

Мислим да је требало предвидети да одговорна лица и органи који су задужени за подршку улагањима имају једну врсту обавезе да макар једном годишње надлежном министарству или Агенцији за развој подносе извештаје о томе како су користили субвенције, коме су их давали, јер члан 12. предвиђа да су локалне самоуправе у обавези да воде евиденцију ко су улагачи и које су инвестиције.

Зашто не бисмо предвидели да те локалне самоуправе воде евиденцију о томе које су субвенције дате, колике субвенције су дате. Министар је у свом излагању рекао са којим се проблемом суочио када је ступио на дужност, да није било никакве евиденције, да није могао да дође до информација ко су инвеститори, које су инвестиције и који су подстицаји дати тим инвеститорима.

Зато је Посланичка група СПС поднела један амандман који се управо односи на ову тему, на обавезу локалних самоуправа, односно органа који су задужени за подршку улагањима, да имају обавезу да подносе једном годишње извештај о овим чињеницама о којима сам говорила. Мислим да је то потребно и да је сасвим нормално да министарство има једну врсту контроле над радом тих органа.

Што се тиче казнених одредби, мишљења сам да су веома скромне, скоро симболичне. Не знам који је разлог био да санкције, односно казне буду овако скромне. У ком смислу су скромне? У смислу када упоредимо висину казне са последицом коју орган, ако не поступа у складу са овим законом, може да изазове. Само у том смислу мислим да су казне требале да буду строжије.

Такође, опет се враћам на оно наше искуство које имамо. Мислим да је требало предвидети и неку врсту казни за инвеститоре. Тачно је да се уговор потписује, да су они обавезани уговором, али мислим да је требало предвидети и неку врсту санкције за неиспуњавање обавеза, недовођења инвестиције до краја, неиспуњавање уговорних обавеза итд.

На крају, сложила бих се и са колегиницом која је говорила да је можда превише дуг рок за доношење подзаконских акта, ако имамо у виду озбиљност теме о којој говоримо. Вероватно сте имали у виду зашто је то тако. Вероватно сте имали неке одређене разлоге.

На крају, само да кажем да циљ Србије као озбиљне и одговорне земље, одговорне најпре према својим грађанима, мора да буде прављење једног пословног окружења, услова за брз привредни развој како би Србија постала конкурентна у односу на земље у окружењу. Самим тим, доћи ће до нових инвестиција, до већег прилива и доласка инвеститора, већег прилива новца у буџет, повећаваће се плате и пензије. Управо је то све оно чему ми тежимо. Са развијеном и јаком привредом Србија постаје јака држава, управо онаква каква ми желимо да Србија буде.

Као што је овлашћени представник СПС рекао, Посланичка група СПС гласаће за предлог овог закона“.