МАРЈАНА МАРАШ, народна посланица Социјалистичке партије Србије на Трећој седници Другог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије о Предлогу закона о изменама и допунама закона о шумама:

„На самом почетку похвалила бих рад Министарства пољопривреде и заштите животне средине, на челу са министарком Богосављевић – Бошковић и то што је министарка испунила обећање које је дала недавно када је била у Скупштини, када нам је рекла да ће се ова измена закона, Предлог закона о изменама и допунама Закона о шумама наћи пред посланицима.

Овакав системски приступ и одговорно државно управљање Министарством пољопривреде, Посланичка група СПС ће подржати. Сагласни смо да шуме представљају значајан еколошки, привредни и социјални потенцијал Србије. Управо је и законом дефинисано да су шуме добро од општег интереса које се морају користити на одржив начин, тако да се очува и повећа њихова вредност, корисност, обезбеди трајност и заштита и врши стално повећање прираста и приноса.

Да би се ово постигло, неопходно је отклонити највеће проблеме шума, који су евидентирани, не само у Србији, већ и у свету. Највећи изазови са којима се суочавамо је недовољна шумовитост, низак ниво коришћења станишних потенцијала, процес глобалног сушења шума, пожари, бесправне сече, претварање шумског у грађевинско земљиште.

Узроци ових проблема у Србији су различити, у периоду од 2011.до 2013. године и забележен је драстичан пораст штета изазваним елементарним непогодама, људским поступањем, штетама од инсеката и сушама.

Штета настала као последица елементарних непогода, повећана је за преко 60% у односу на 2012.годину и достигла је максимални ниво у последњих 10 година.

Ледени талас који је захватио целу источну Србију у јесен 2014. године, проузроковао је појаву великих ледолома, ледоизвала и снеголома и тада је оштећено, или уништено, као што смо могли данас да чујемо 1,5 милиона кубних дрвета на површини од 40.000 хектара које је неопходно санирати.

Штета изазвана инсектима, такође је највећа у последњих 10 година и већа је пет пута у односу на 2012.годину. Још један велики проблем представља и сушење шума. Пораст температуре и све обилније падавине главни су узроци сушења шума.

Од 2012. године, евидентна је појава сушења претежно четинарских шума, која је забележена на преко 20.000 хектара. Један од најзначајнијих облика штета су шумски пожари, они периодично униште веће површине шума.

Током 2013.године изгорело је 7.400 кубних метара дрвне запремине. Статистика алармантно упозорава да је човек у преко 95% случајева узрочник појава шумских пожара, а некад и непажња најчешће изазива пожар.

Јасно је да ми не можемо утицати на временске непогоде, услове, сушу и количину падавина, али зато можемо утицати на људски фактор. Такође, морамо се потрудити да се, када до проблема дође, што пре спроведу мере санације. Предложене измене и допуне Закона о шумама, имају за циљ превазилажење ових и других проблема са којима смо суочени. Управо чланом 9.мења се постојећи члан 16. Закона о шумама који прописује поступак санација шума. Уводи се појам санационог плана као обавезног планског документа који у ургентним ситуацијама, које наступе по шуму, након неких природних непогода, замењују основе, односно програм газдовања шумама, као редовна планска документа газдовања шумама, чије измене и допуне изискују дуже време због њихове прописане садржине.

Овим чланом прописује се ко изграђује и доноси санациони план, садржина плана, затим рок у коме се доноси и друго. Успоставља се законски оквир и процедура за поступање у случају природних непогода, обзиром да је приликом скорашњих непогода уочено да постојећа законска решења не омогућавају адекватна реаговања, пре свега дефинише појам природне непогоде и омогућава адекватно реаговање и финансирање, отклањање последица у случају великих природних непогода, а предлаже се ослобађање обавезе плаћања накнаде за коришћење шума, јер у таквим ситуацијама, не може се говорити о коришћењу шума.

Иако постојећи закон прописује проглашење елементарних непогода, она најчешће није била проглашавана, из различитих разлога, упркос обиму штете, што је као резултат имало стање у коме се штете у шумским екосистемима не санирају низ година. Како би се овај проблем превазишао, у члану 45.појам елементарне непогоде замењује се појмом природне непогодне, а новим ставом се додаје дефиниција тог појма и овлашћење министру да прогласи природну непогоду.

На овај начин се обезбеђује у потпуности механизам, утврђен у члану 45, а то је да Министарство у случају природних непогода, великих размера и оштећења у шумама, може да наложи мере заштите и санације шума и да обезбеди финансијска средства за реализацију тих мера, односно да се обезбеди благовремено предузимање мера на отклањању последица природних непогода које су последњих неколико година веома учестало и праве велике штете у шумама. Управо ове мере су изузетно важне и то је препознало Министарство јер Србија спада у средње шумовите земље. Према националној инвентури шума Републике Србије из 2009. године, од укупне површине њене територије се 29,1 налази под шумом. Шумовитост у односу на глобални аспект је блиска светској, која износи око 30%, а знатно је нижа од европске, која достиже 46%.

Укупна површина шума у Србији износи 2.252.000 хектара, од тога у државном власништву је 1.194.000 хектара или 53%, а у приватном власништву се налази 1.058.387 хектара или 47%. Од свих државних шума око 48% има приоритетну заштитну функцију, док преостале шуме имају приоритетну производну функцију.

Управљање шумским ресурсима које је превасходно усредсређено на економску добит, уз занемаривање очувања структуре и процеса шумских станишта, није добро.

Искористила бих прилику да овим путем апелујем на неопходност подизања еколошке свести, као и на потребу адекватног пошумљавања. Стручна јавност сматра да би у Србији годишње требало да се пошуми око 9.000 хектара, односно око 500 хектара у сваком округу. То би коштало, између 12 и 15 милиона евра годишње, што је тренутно недостижна свота па се током године пошуми мало више од петине предвиђених површина.

Када је пак реч о Војводини, ту је ситуација много компликованија. Пошумљеност Војводине је свега 6,37%. Општина у којој ја живим и одакле долазим, општина Врбас има 0,1% по тренутним подацима, а да би се постигао минимум, еколошки минимум је 14%.

Неопходно је подићи преко 170.000 хектара нових шума и заштитних засада. Подизање нових шума у Војводини је у интересу свих, првенствено корисника и сектора водопривреде, пољопривреде и саобраћаја. За подизање, примера ради, једног хектара шума мора се обезбедити 365 милиона динара и то пре свега за саднице и за негу и за заштиту. Иако су ова средства значајна, овом проблему се мора посветити посебна пажња. Не можемо тражити изговоре, већ решења. Први корак ка томе, наравно, јесте ширење еколошке свести.

Желим овом приликом и да похвалим рад јавног предузећа Војводина шуме, које је једино предузеће у делатности шумарства са ових простора. Има европски сертификат одрживог управљања шумама, што га ставља међу најбоља шумарска предузећа у региону. То је доказ да су производи пореклом из шума, предузећа настали контролисаним коришћењем шума и да се управљање и коришћење шума врши у складу са строгим међународним стандардима, обезбеђивањем еколошких, економских и социјалних функција шума.

Задатак свих нас је да сачувамо и унапредимо квалитет животне средине, кроз економично и разумно коришћење природних потенцијала наше државе. Само на тај начин можемо задовољити потребе садашње генерације, без угрожавања потреба будућих генерација”.