СЛАВИЦА ЂУКИЋ ДЕЈАНОВИЋ, народни посланик и овлашћени представник Социјалистичке партије Србије о Предлог закона о изменама и допунама закона о здравственој заштити:

„Закон о здравственој заштити је један од основних закона који регулише здравствени живот наших грађана и уз Закон о здравственом осигурању заиста представља темељ законодавне активности, па самим тим из њега проистиче и пракса која обезбеђује здравствену заштиту и сигурност грађана на овом плану.

Измене и допуне закона су увек више него значајне за наше грађане, заправо за све нас јер смо сви ми потенцијално пацијенти а ове измене и допуне закона о којима ћемо данас говорити и те како се односе на пацијенте, јер се тичу кадра, дакле, наставника, сарадника који се сада третирају као здравствени радници, тичу се могућности у којима неко отпочиње свој рад у здравству, посебно када су у питању особе високог образовања, тиче се здравствених установа и то једног дела здравствених установа које се у нашој култури доживљавају као посебно значајне.   И наравно тичу се дозвола за рад лекара који у одређеним околностима након едукације стичу поновно право да се баве својом здравственом функцијом.

Све измене и допуне закона које су предложене и које се налазе у тексту пред нама су заправо могућност да се здравствена заштита подиже на виши ниво с једне стране. С друге стране, да заштита права пацијената на најквалитетнији начин буде и те како добро уређена.

Питање да ли је можда време за реформу здравственог система вишег и дубљег нивоа је сигурно питање које је јако значајно и има много оних који добро познају здравствену проблематику и политику и сматрају да јесте време.

Свесни смо да без реформи система осигурања нема суштинских реформи у здравству, а такође свесни чињенице да реформе здравственог, односно система образовања могу доћи на дневни ред када земља буде економски још стабилнија и када заправо корисници здравствених услуга буду могли на различите начине да решавају ово питање, јер очигледно је да систем здравственог осигурања како сада функционише, јесте у складу са материјалним могућностима пацијената, односно корисника услуга.

На шта се све односе ове измене и допуне? Рекли смо пре свега на установу апотеку. Прописом којим је регулисан рад у апотеци и контролисан рад у апотеци предвиђено је да је у надлежности, односно под ингеренцијом Министарства здравља па логично да предмети промета у апотеци и они који нису лекови и који нису медицинска средства, дакле храна за децу, разни козметички препарати, дијететски препарати буду прописани од исте истанце, од министра, и да се на тај начин обезбеди квалитет рада.

Оно што се од апотека можда очекује у наредном периоду је могућност да заиста оно што се налази у апотеци буде под контролом и да има карактер здравствено прихватљивог, толерантног, дозвољеног.

Не може се у апотеци наћи роба, односно не може се прометовати предмет који није адекватан за саму суштину здравствене установе и због тога је ова измена да министар доноси списак свега онога што се може наћи у апотеци, сасвим оправдан и мислим да је сасвим логично да ћемо се једногласно сложити да прихватимо ову измену и допуну закона.

Други битан моменат односи се на здравствене раднике и то најобразованије здравствене раднике, чији статус до сада није био решаван и ни овом изменом неће бити потпуно решен.

Наиме, наставници и сарадници медицинских факултета, дакле, свих здравствених факултета, ту се мисли и на стоматологе и на фармацеуте и на медицинске биохемичаре, не само на лекаре који учествују у настави, док обављају наставу, док раде у практичном смислу свој посао и уче студенте и те како се баве здравственом делатношћу.

Заправо да реализују здравствене услуге и предмет измена овог закона је да у једном трипартитном односу здравствена установа, медицински факултет, односно факултет медицинских наука чији наставник или сарадник ради и РФЗО направе писмени акт којим ће регулисати међусобна права и обавезе.

Ово је изванредан напредак и мислим да је Министарство здравља направило изванредан напор да заједно са Министарством образовања, са заједницом медицинских факултет, заједно са осталим субјектима који учествују у овоме покаже модел како се могу решавати и много крупнија питања. На пример уписна политика.

Дакле, неће моћи ни једно министарство само да решава крупне проблеме ни здравства ни образовања, него заједнички са коморама, са Српским лекарским друштвом, са заједницом медицинског факултета и на овом примеру, на овој измени закона, Министарство здравља је заиста положило испит и показало да је та сарадња више него могућа и дало нам предлог измене који каже да ће се здравственим радником сматрати сваки наставник или сарадник који обавља здравствену функцију на клиници или ван клинике. Ако је обавља, онда ће се та здравствена услуга и финансијски на одређени начин вредновати и то од Републичког фонда за здравствено осигурање.

Детаље о томе како ће то ићи биће договорени између ова три субјекта која сам поменула.

Оно што је даље јако значајно, то је да управо овом изменом покушавамо да на јединствен начин решимо заправо начин финансирања наставника и сарадника медицинских факултета, који је врло различито решен на различитим факултетима.

Оно што је јако важно, то је да разумемо да наши студенти кад уче, они истовремено заправо гледају одређену реализацију здравствених услуга и учествују у њој. Они наравно не могу бити за то финансирани, али њихови учитељи треба да буду, на начин да ће одређена сума новца фонда бити дозначена медицинским факултетима, факултетима медицинских наука. То ће бити сопствена средства факултета и из њих ће се финансирати наставници и сараднициу складу са Законом о високом образовању,.

Има оних који су већ на Одбору јуче изразили одређене резерве у односу на овакав начин. Мислим да нису у праву због тога што је ово први покушај да се на квалитетан начин и једнообразно за целу Србију почне решавати проблем тзв. „двојног радног односа“ наставника и сарадника медицинског факултета.

Трећа измена која је предметна и о којој ћемо ових дана разговарати је заправо везана за чињеницу ко то самостално може у здравству радити кад заврши факултет? То је неко ко је обавио стаж, приправнички стаж и положио стручни испит.

Како смо одређене сугестије и директиве и обавезе из европског законодавства прихватили када смо акредитовали високе школе, односно медицинске факултете, ми смо у завршне године студија ових факултета унели неупоредиво више практичног рада него што је то било раније.

Оно што јесте чињеница, то је да наши врхунски стручњаци када нажалост одлазе из Србије, су више него стручно образовани, али да им је понекада недостајало мало вештине, а у медицини је вештина јако важна.

То је исправљено програмима на завршним годинама студија, захваљујући заиста изванредном разумевању Министарства образовања.

Сви они који су завршили факултете медицинских наука, дакле фармацеути, стоматолози, лекари, медицински биохемичари, имаће стаж по предлогу овог закона у трајању од шест месеци, а не неки годину дана, неки шест месеци, што је сасвим довољно. Иза тога могу полагати стручни испит и након положеног стручног испита могу самостално радити.

Оно што је такође важно, то је да они који ће радити у здравству, а имају висок степен образовања и нису завршили факултете медицинских наука, дефектолози, психолози и други сарадници, медицински сарадници, њима остаје стаж од годину дана јер они заправо у тој својој завршној години студија немају онолико праксе колико ови из медицинских дисциплина и овај предлог је више него логичан и доводи до једног реда и разумевања шта је то заправо у пракси, самосталној пракси факултетски образованог младог човека потребно да би на најквалитетнији начин одговорио потреби да његов пацијент има право на најквалитетнију здравствену заштиту у складу са највишим степеном знања и научно-истраживачког и клиничко-практичног.

Наравно, још један сегмент којим се баве измене и допуне, тиче се тзв. „дозвола за самостални рад“ лекара, стоматолога, фармацеута, медицинских биохемичара.

Они то могу самостално радити када заврше приправнички стаж и положе испит и у наредних седам година могу самостално радити, али су у обавези управо због грађана, због пацијената да буду континуирано едуковани.

За област у којој раде овакво образовани кадрови, морају континуирано стицати знања која се постижу и достижу у нашем истраживачком и клиничком свету широм наше планете, а не само у нашој земљи. То се догађа кроз континуиране медицинске едукације.

Након седам година, ти најквалитетнији људи, јер, дозволићете, мислим да нисам субјективна, мислим да највреднији млади људи ипак уписују, између осталог, и ове факултете које смо поменули, медицински, фармацеутски, стоматолошки, дакле, ти млади људи све време морају континуирано стицати своје знање.

Ми смо одлуку о томе донели, и у постојећем закону је предвиђено да се за седам година може стећи одређени број бодова кроз континуиране медицинске едукације, како би се зановиле тзв. лиценце или дозволе за самостални рад.

Имали смо до сада једну прилично рогобатну формулацију у закону да неко може радити и под надзором ако то није учинио. Знате, неко ко је толико образован и његов рад под надзором је нешто што је потпуно неприхватљиво. Човек мора самостално радити. Да би самостално радио, мора имати верификацију тога да је пратио и иновативна знања и да их је уградио у своју сопствену стручну личност и да их примењује .Дакле, континуиране едукације су заиста неопходне.

Јуче смо на Одбору за здравље имали и мишљења да није неопходно имати форму континуираних едукација, али земље региона, земље Европе и стандарди којима тежимо заиста на томе инсистирају и мислим да нема лекара који не осећа за потребно да у оквиру своје области дође до најсавременијих информација и да их примењује у пракси.

Кроз континуиране едукације, поштоване колегинице и колеге, ми заправо гарантујемо сигурност нашим грађанима да све оно што се у свету догоди, а може бити на корист њиховог здравља, можемо и сами да примењујемо, подижемо ниво угледа наших најстручнијих људи и заиста прилазимо оној генерацији савремених стручњака који могу на највиши могући начин да обаве све што је у складу не само са Законом о здравственој заштити, него у складу са потребом да права пацијента никада не буду угрожена.

Можда је највећи допринос ових измена и допуна закона управо у том сегменту. Пацијент има право, а подсетила бих, да је пацијент свако ко оде и по савет, а не само онај ко треба да буде оперисан или рехабилитован, има право да се лечи на најсавременији начин. То не можемо другачије обезбедити него тзв. лиценцама које се на седам година обнављају.

Шта је наша реалност показала и где нас је живот мало демантовао? Било је оних колега који ову законску обавезу нису на најмарљивији начин пропратили. Радили су свој посао, али нису водили рачуна о томе да сваке године прибаве одређени број поена кроз различите облике едукација, и због тога смо сада у ситуацији да треба на неки начин да нас реалност натера да законом дамо могућност и тим вредним младим људима да могу да остваре право да даље самостално раде.

Да ли је то добро или лоше? Сигурно је да је лекарски кадар такав, и кадар здравствених радника високог образовања такав, да у овом моменту тај предлог који је сада потпуно нов, да се даје могућност да се полаже испит ако се нису прибавили неопходни бодови кроз континуиране едукације, шанса за све оне колеге који то заиста нису у претходном периоду од седам година урадили, али је уједно и прилика да, ево и ми, представници грађана, разговарамо врло отворено о томе да лекари, без обзира што јесу највреднији, најпре млади људи, а касније највреднији стручњаци овог друштва, морају имати и поштовати одређену форму у интересу пацијената, која ће омогућити већу сигурност и самих пацијената.

Начин на који ће се формирати комисије пред којима се полаже, начин на који ће сами здравствени радници ићи на та полагања ће бити одређен подзаконским актом и јесте у ингеренцији министра и мислим да је то јако добро, јер министар ниједан акт не доноси тако што седне па сам нешто напише. Он консултује одређена стручна тела, стручне службе, заједницу медицинских факултета, консултује све оне који заправо најбоље познају ту проблематику. Због тога мислим да су ове измене и допуне закона врло значајне, да представљају почетак или покушај да се реформски карактер здравственог система, не глобално, јер то није у овом моменту могуће, али сегментарно почне да уређује. Мислим да је јако добро што је највећи број посланика већ у комуникацијама и разговорима о тексту овог закона заправо констатовао да је Министарство здравља у правом моменту направило добар корак.

У име пацијената, у име свих нас који,у неким околностима ћемо бити пацијенти, хтела бих да искрено захвалим свима који су дали допринос у састављању овог текста, јер је он корак даље у решавању крупних проблема које здравство још увек има“.