МИРЈАНА ДРАГАШ, народна посланица Социјалистичке партије Србије на Шестој седници Другог редовног заседања о Предлогу закона о здравственој заштити:

„Желим да се укључим у расправу о данашњем Предлогу закона о здравственој заштити. Мада нисам лекар не могу да се сложим са тим да о овом и сличним законима у расправи учествују само лекари, из простог разлога што се ми као политичари бавимо апсолутно свим питањима, пратимо поједине области.

Ја сам, на пример, као социолог била у прилици да радим и у Министарству здравља, у здравственој установи итд, и сматрам се, посебно као пацијент и корисник медицинских и здравствених услуга, врло позваном да дам своје мишљење о стању у здравственој струци и уопште у пружању здравствене заштите.

Када је реч о Предлогу закона који је пред нама желим да апострофирам неколико ствари које су за мене врло значајне. Пре свега, желим да подржим комплетан Предлог закона, али посебно да се осврнем на положај апотека, да подржим иницијативу и предлог да се апотека, као један вид здравствене установе, претвори у прави центар за пружање правих супстанци, лекова и других потребних средстава који су у заштити здравља пацијената, односно свих становника, а не да буде, као што је то у многим приликама, један малтене трговачки центар.

Оно што мислим да је такође значајно и што треба да има одговарајућу пажњу Министарства, је мрежа апотека која се налази на терену. Са једне стране, можемо видети да се многе приватне апотеке налазе у центру градова, поред великих трговачких центара, на местима која су врло прометна, док се, на пример, уз пуно поштовање, уважавање и потврду тога да је то јако важно и неопходно, у многим селима поред здравствених центара углавном налазе државне апотеке.

Са становишта њихове одрживости, са становишта њихових материјалних услова у којима оне функционишу, не можемо да кажемо да су оне у истој позицији као и приватне апотеке које се налазе у оквиру великих градских центара. Мислим да Министарство у односу на њихову позицију, положај, њихову одрживост, која је веома важна, мора да пружи одговарајућу подршку, пажњу и да их подржи у њиховом будућем раду и њиховом опстајању.

Када је реч о самом садржају апотека, само ћу поменути нешто што је постало актуелно у претходних неколико дана у јавности, а то је понуда лекова која се у систему здравствене заштите код нас налази, са становишта употребе и примене иновативних лекова, који се налазе на светском тржишту, и њихове доступности у нашем систему лечења. Верујем да је то у великој мери, када се ради о старим облицима лекова, нешто што се наследило, нешто што не можемо брзо да изменимо, али сам сигурна да ће се, једном оваквом политиком Министарства, нови лекови убудуће све више налазити у нашем здравственом систему.

Желим да нагласим овом приликом да су Закон о здравственој заштити и Закон о социјалном осигурању, који су кровни закони за ову област рада, донети пре неколико година, када је министар здравља била др Славица Ђукић Дејановић, и они су поставили тај систем на један новији начин. Циљ је унапредити тај систем и осавременити га у складу са модерним европским токовима и оним системима којима желимо да уредимо и наш здравствени систем. У овом времену праве се у оквиру тог система све новији и квалитетнији кораци. Када говоримо о овом предлогу закона, неко је рекао – мали је закон, закон предлаже девет чланова и са становишта његовог обима, односно броја чланова који се мењају, он не представља неко значајно место, али са становишта садржине и онога што он доноси јесте велики, јесте значајан и у том смислу га и лично подржавам, а сигурна сам, као што је овде било речи, и наша комплетна Посланичка група СПС, као и све друге посланичке групе у Парламенту.

Овде је, оно што посебно желим да нагласим, од великог значаја то што у Предлогу овог закона и појединих његових решења постоји једна иновација, која је и до сада била мало теже остварива, а то је вишересорска сарадња да би се решила поједина питања, у овом случају сектора за здравство, образовање, лекарске коморе, Српског лекарског друштва и свих других стручних удружења и облика организовања који показују да комплетна струка, у овом случају здравства, као и струка образовања морају да буду укључене да би оздравили комплетан наш здравствени систем, да би обезбедили потребан број лекара, да би обезбедили све струке неопходне у здравственом систему и обезбедили његов одговарајући квалитет.

Оно што сматрам да је у овом Предлогу закона такође важно јесте изједначавање рада лекара, стоматолога и фармацеута, односно њихове праксе да би могли да обезбеде свој рад. Тиме они стичу једнаке услове да буду на тржишту и у пружању здравствених услуга, као и веома добро уређивање односа између здравствених установа и факултета здравствене струке.

Оно што је овде с правом изазвало велику пажњу, па и моју, јесу у ствари ти фамозни бодови. Бодовање у току рада, односно систематска здравствена едукација, обнављање знања нешто што је неопходно у свим струкама, у медицини нарочито осетљиво, јер последњих година тај сектор знања је врло динамичан, мења се и не можемо ни у једној професији да кажемо, да имамо један однос – научио сам једном за свагда то што треба да знам и то ми је довољно.

Дакле, морамо да се непрекидно усавршавамо, а ту сматрам да је велика улога како ћемо обезбеђивати бодове, како ће се рачунати та едукација, кроз које форме рада и кроз које садржаје стицати бодове. По мени, поред Министарства, мора да буде велика улога и Лекарске коморе.

Зашто то кажем? Дакле, у овом Предлогу закона чули смо да велики број лекара није обезбедио довољан број бодова. С друге стране, сигурно да Министарство и Лекарска комора имају увид у то каква је просторна распоређеност лекара који нису стекли одговарајући број бодова да би могли да наставе са радом у нормалним условима. Из тога можемо да видимо у којим деловима Србије можда није адекватна здравствена заштита. Јер, ако се лекар стално не усавршава, стагнира и пружање његових услуга.

Кад човек уђе у ординацију, ту се између пацијента и лекара остварује она чудесна магија великог поверења. Доласком у ординацију где срећем човека у белом мантилу, пружам му информације о себи и сопственом здрављу, у најдубљем уверењу, и очекујем да ће исто тако, са највећим нивоом знања и струке, он да ми пружи помоћ. Када остваримо да то функционише, онда неће и стицање бодова и континуирана едукација да буде доживљавана као формална потреба за стицањем бодова, али ће истовремено, било Лекарска комора или неко други, да препозна да када лекар заврши четворогодишњу специјализацију, то мора да буде препознато са великим бројем бодова. Колико сам чула од неких младих лекара, они после четворогодишње специјализације добијају или врло мали број бодова или их не добијају уопште. После семинара које имају или посебних стручних специјалистичких курсева, типа ултра звука, који трају можда по неколико месеци, питање је колико добијају бодова, а при томе за неке друге облике конгреса или неке друге стручне едукације, ти бодови се добијају интензивније, другачије.

Просто, тај степен специјализације, која траје четири године, добијање лекара специјалисте, јесте нешто што сматрам веома значајним, што треба подржати, што треба и кроз бодове обезбедити. У том смислу, мислим да комплетан тај однос стицања бодова треба довести у једну много активнију, флексибилнију улогу, са препознавањем потребе за сталним стицањем нових и квалитетних знања.

Оно што овде желим да кажем, јесте да смо се определили за уређење односа у свим деловима овог закона. Желим да искористим иницијативу Министарства, иницијативу самог министра, који је пре неколико дана у медијима пласирао захтев, потребу, обавезу свих здравствених институција да се уреде према потреби достојанственог живота човека, да не кажем у најбуклванијем смислу уређења чишћења и кречења, што је елементарна ствар хигијене. Сам тај чин такође остварује наду у оздрављење читавог система здравства. Јесте баналан с једне стране, али јесте веома значајан.

Дакле, апсолутно бих подржала овакву политику Министарства, његово промптно реаговање на сваку ситуацију коју препозна, макар она била и најмања или највећа, да би обезбедио да тај систем функционише, да имамо поверења у наш здравствени систем, да он буде доступан свима, на корист грађана, на корист нас пацијената, а на понос лекара који су заиста предани и квалитетни људи који су посвећени у најбољем смислу речи свом послу“.