ДЕЈАН РАДЕНКОВИЋ, овлашћени представник Посланичке групе Социјалистичке партије Србије на Осмом редовном заседању Народне скупштине Републике Србије о Предлогу закона о буџету Републике Србије:

„Као овлашћени представник СПС посветићу се најбитнијем закону, Предлогу закона о буџету Републике Србије.

Ако се нешто може закључити из анализе буџета, које је садашња скупштинска већина усвајала, то је да држава није тротинет који се може лако зауставити, а потом окренути у другом смеру, без икаквих озбиљних последица.

Вођење јавних финансија озбиљне државе, која је као таква призната у свету, почевши од ЕУ, преко ММФ, Светске банке, Русије, Кине и многих других земаља и организација, а посебно оздрављење јавних финансија, није процес који се дешава у једном буџетском циклусу.

Напротив, ако заиста желимо да једном заувек изађемо из проблема, потребно је дозирати кораке тако да смањујемо расходе, а да не заборавимо људе, тако да повећавамо приходе, а да не убијемо привреду.

Неопходно је да стимулишемо продуктивне активности, али да не гурнемо у пропаст гране које су у проблемима.

Ми из СПС можемо рећи да је овај Предлог буџета показатељ да је велики брод јавних финансија у последње две године прво успорио пут у лошем правцу, потом је кренуо да се лагано окреће, а да након усвајања и добре реализације можемо први пут видети како се брод уместо ка сантама леда, упутио у правцу мирног и сигурног мора.

Поред већ, свима видљивог заокрета од високих буџетских дефицита, овај буџет јасно показује још две ствари.

Прво, напуштене су праксе да се буџетске пројекције праве на основу нереалних или нетачних претпоставки.

Буџетско планирање за 2016.годину, баш као и за 2015. годину, је засновано на реалистичним, а не на жељеним или оптимистичним претпоставкама. У том светлу смо ове године прескочили традиционалне ребалансе, шта више прескочили смо и оне који су по својој природи били технички. То нам говори да не само реалистично планирамо, него да поред доброг планирања имамо и одговарајуће потезе у реализацији буџета. То се односи, како на прикупљање пореских и непореских прихода, тако и на држање расхода под контролом.

Уосталом, признање у овој област нам стиже од институције која је веома заинтересована за наш буџет, не зато што воли ову скупштинску већину и садашњу Владу, него зато што брине о повериоцима наше земље и њиховим интересима.

Када вам ММФ каже да су поставке реалне, а реализација охрабрујућа онда та оцена долази од некога ко нема ниједан политички или било који други разлог да нам улепшава стварност.

Друго, буџет за 2016.годину нам даје врло детаљан приказ структуре прихода и расхода, начин на који се финансира отплата главница и дефицит, као и алтернативе када је реч о финансирању. Детаљност и транспарентност су биле и остала наше опредељење уз реално очекивање, будући да немамо разлога да кријемо ниједну бројку у буџету.

У 2016. години смо планирали користећи прилично конзервативне процене. Дакле, претпостављамо да ће стопа раста БДП бити 1,8%, а да ће доћи до лаганог убрзања инфлације у односу на 2015. годину, тачније да ће се она са неуобичајено ниског нивоа, чак и за стандарде еврозоне, на пример, померити у опсег који омогућава да инфлација да одређени степен флексибилности у финансијском сектору, а самим тиме и у реалној економији.

Наравно, овде говоримо о лепој ситуацији да нам се примарни таргети монетарне политике крећу у распонима око 1-3%, чиме је Србија коначно ушла у ред држава са пристојном монетарном политиком.

Такође, када је реч о кретању БДП, могуће је да ће резултати бити и бољи, али за сада остављамо лепа очекивања по страни, јер буџет мора бити донесен на основу донекле рестриктивнијих претпоставки. Да не испадне да искључиво хвалимо сами себе, независна тела државне управе која су дала своје предлоге и пројекције и сам предлог Владе чији смо део, ја морам истаћи и један део који је тежак за све нас који знамо да је срце на левој страни: предлог буџета подразумева смањење расхода на плате.

Другим речима, у наредној години се планира смањење броја запослених у јавном сектору, јер је смањење плата нешто што нема превише смисла када се јавни сектор посматра у светлу мотивације запослених, али у светлу могућности да у исти привучемо квалитетне људе. Наредне године број запослених ће бити смањен више него што је природан одлив услед пензионисања и добровољног напуштања јавног сектора.

Тај план је резултат преданог рада тима Министарства за државну управу и локалну самоуправу, који је извршио потпуно пресецање јавне управе и локалне самоуправе и дошао до јасних препорука о оптималном броју запослених.

Као што смо и очекивали, негде имамо вишак, а негде мањак запослених. Када се све сабере и одузме, имамо вишак, што је такође очекивано. Изазов који стоји пред онима, који ће спроводити реформу је да дође до одговора како се бројеви претварају у конкретне позиције које нису потребне, а постоје, и како се долази до конкретних особа за чијим радом више нема потребе.

Посланичка група СПС овде још једном истиче, да свака рационализација мора значити врло мерљиве критеријуме учинка и врло јасне систематизације које су написане да би се дошло до најбољег кадровског решења, а не да би се дошло до решења која је плод трулих компромиса.

Ако будемо отпустили оне који су на маргинама и који немају залеђе било ког типа, жртвујући перформансе и есенцијални осећај за социјалну правду, а заштитили оне који имају подршку која није базирана на учинцима, нећемо ништа урадити. Јавни сектор није трошак сам по себи, па да га треба у зависности од проблема које имамо смањивати више или мање. Јавни сектор је сервис привреде и грађана који има одређене трошкове да би ту улогу могао да врши.

Уколико се све сведе на сечу, ми нећемо постићи основну сврху, а то је да смањимо трошкове уз истовремено подизање квалитета услуга. Ако пригрлимо слабости, лоше праксе, а само смањимо трошкове, ти трошкови ће се појавити на неким другим местима, јер привреда и грађани неће добити услуге какве су им потребне.

Примера имамо много, почевши од тога да ли је грађанима боље да чекају неколико сати у редовима за документа, да плаћају агенције да то раде уместо њих или да плаћају запослене који се тиме баве? Да ли је боље да имамо запослене у науци или да немамо подршку привреди из овог сектора? Да ли нам је боље да уштедимо на одржавању, па да нам се школе и болнице распадају? Да ли нам је потребно да користимо метод слабијих учинака па да нам онда болнице и школе буду неадекватно чисте? Све то делује на први поглед банално и нико не би помислио да је намера законодавца да се игра са индикаторима успеха, али пракса нам показује да се најбоље намере могу изродити у врло лоше праксе.

Ми смо мало дуже од већине странака на српској политичкој сцени, правили смо грешке и добре потезе и не би желели да се садашње рационализације претворе у политичку освету и да људе у јавном сектору неко гледа као симпатизере ове или оне политичке опције.

Ако поново уђемо у искушење да користимо политичке критеријуме као стандарде мерења нечијих учинака, нећемо много тога паметно урадити. Упоредо са јавном управом нас чекају још неке промене запослености у фирмама које су предвиђене за стечај. Реч је о предузећима која кроз године реструктурирања нису изашле на зелену грану, и поред напора који су уложиле владе у којима су били представници свих странака које су данас у Народној скупштини.

Имаћемо притиске на јавне финансије по овом основу, средства су планирана, могуће је да ће се то исто десити и при планирању буџета за 2017. годину. Питање је да ли смо дали све од себе јер је завршетак отужан.

С друге стране, питање је да ли желимо предузећа која ће генерисати профит, буџетске приходе и нова здрава радна места или ћемо гледати уназад. На средњи рок нам је боље да остваримо услове да људи који сада имају фиктивна радна места добију стварна радна места и да плату зарађују тако што ће задовољити потребе грађана Србије и земаља где ће та предузећа извозити своје робе и услуге, уместо да гледају у буџет и народне посланике у мањој мери, а готово сваког месеца у правцу Владе Републике Србије.

Било би лепо да можемо прво да створимо нова радна места, да потом решимо проблем реструктурирања, али то није могуће. Средства за то смо као друштво потрошили у време када су они који су водили економску политику сматрали да је најбоља политика гурање проблема под тепих.

Како било, рачун се увек плати, а рачуне за погрешне одлуке увек плате грађани Србије, а политичку цену за такве грешке обично плаћају они који нису грешке направили. Ми се трудимо да наше грешке које ће се свакако десити буду што мање, да би прекинули нездраву праксу преношења трошкова лоших одлука будућим генерацијама. Па макар ми сами платили политичку цену.

Планирани су и нови непорески приходи. Својевремено је то подругљиво описано као јавне финансије које се базирају на октанима и малиганима.

Трошарине, тј. акцизе представљају за европске прилике значајан део укупних буџетских прихода, али са друге стране, њихов процентуални износ у продајној цени роба и услуга на које се плаћају је испод европског.

Наш је проблем што још увек нисмо на нивоу развоја, где би могли да више приходујемо од ПДВ и пореза на добит, а у консолидованом буџету и од пореза на доходак и на имовину. Наравно не кроз неразумно високо опорезивање него кроз ширење и стварање економски јаке пореске базе, која радо плаћа порезе, јер може добро да заради у Србији и види да се државни новци троше на начин који је на понос свима нама.

Рећи овакву констатацију је само пре неколико година било патетично и неискрено, данас нам изгледа као нешто што је опипљиво и што ће се десити у годинама које долазе. Брод ће се до тада окренути, дефицит ће постати наша прошлост, а јавни дуг ће почети да пада.

Субвенције и даље остају значајан део буџета. Пољопривредне субвенције не можемо смањивати, посебно јер је део њих често социјалне природе, а други део је подршка нашим пољопривредницима у утакмици са конкурентима који имају још издашнију подршку. Ми нисмо измислили овакав систем, то су урадиле земље које су много моћније од нас и ту немамо превише избора. Имамо стратешка предузећа која су примаоци субвенција, једно које ће у 2016. години добити последњу туру субвенција и друго које је традиционални прималац.

И у ваздушном и у шинском саобраћају видимо напредак, али овде је заокрет постепенији и дугорочнији, али се дешава. Наставићемо са подстицајем инвеститора, али ћемо наставити да унапређујемо контролу која је од непостојеће постала врло озбиљна, а пројекти врло фокусирани са прецизно дефинисаним критеријумима и институцијама које су способне да врше праћење.

Не можемо чекати још неколико година, док се брод заокрене и добије пуну брзину, јер земље око нас су тај процесу одавно урадиле. Не можемо и због људи који ће остати привремено без посла.

Морамо наћи начина да отворимо нова радна места и да дођемо до нових технологија и тржишта. За разлику од неких ранијих политика, ако сте домаћи инвеститор нисте више дискриминисани у свој отаџбини.

Дугорочно опредељење је да субвенције буду прелазно решење, за сада немамо услове да то режемо секиром, али имамо све услове да меримо, пратимо и пажљиво селектујемо.

Уско повезано нешто са субвенцијама су државне инвестиције. Ове године можемо да видимо да смо штедели, можда и више него што се некима чинило да треба. Разлог је био јасан, боље је мало закаснити са пројектима, него по обичајима који су постојали у прошлости, много обећати, много започети, а изнад свега, много каснити у плаћању.

У наредној години ћемо инвестирати више, знамо да без инфраструктуре нема динамичног развоја. Много нас изазова чека. Мораћемо врло брзо да решимо стални проблем пребацивања лопте са једног на други ниво власти, било да је то покрајина или да су то општине. Нема брзих решења ни у овој области.

Када будемо уравнотежавали наше јавне финансије, биће све лакше да поштено поделимо послове и приходе у вертикалној подели одговорности. Чак и када наш дуг крене да опада, виси нам Дамоклов мач пораста каматних стопа над вратом. Зато је битно да адекватно препакујемо наше дугове, што и чинимо и рефинансирамо се на средњи рок што повољније. Није исто да ли је дуг од 80% БДП-а при просечној каматној стопи од 3% или од 5%, на пример. Разлика може да буде целокупно инвестирање у инфраструктуру једне године, на пример.

Много је и лепих очекивања. Када будемо имали уравнотежене финансије, моћи ћемо размишљати о развојној ставки. Отвориће се перспектива смањења пореских стопа и проширења пореске основице. Моћи ћемо да гледамо целокупну слику и да из тог холистичког прегледа имамо и одговарајуће стратегије, политике и мере које у овом тренутку још увек нису реална опција.

СПС подржава овај Предлог буџета, јер нас он недвосмислено води у правцу који је наш дугорочни циљ и циљ свих оних који виде Србију као уређену и просперитетну државу“.