МИРЈАНА ДРАГАШ, народна посланица Социјалистичке партије Србије на Деветој седници Другог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије о Предлогу закона о здравственој заштити и Предлогу закона о здравственом осигурању:

„Здравствена заштита становништва је једна од темељних области у уређењу једне државе која се тиче укупног становништва.

По томе каква је здравствена заштита и само здравствено осигурање, знамо да ли је и у којој мери држава демократска, здравствено и социјално одговорна, савремена, усмерена према грађанима, а посебно према осетљивим деловима популације.

Системски закони који дефинишу ова питања су Закон о здравственој заштити и Закон о здравственом осигурању о којима и данас дискутујемо, и ако знамо да се првим уређује општи интерес, друштвена брига, организација здравствене службе, права и обавезе пацијената и лечење наших грађана у иностранству, али исто тако и лечење странаца овде код нас, онда знамо колики је његов значај.

Већ по самој дефиницији видимо да држава мора равномерно, према потребама и према могућностима да развија све нивое здравствене заштите, примарну, секундарну и терцијалну, а овај ниво је највиши, најсофистициранији и кадровски и технолошки.

Југославија у којој смо живели, имала је врло развијен систем здравствене заштите, бесплатан, доступан свим грађанима, било у граду или у селу, у фабрици и у школи.

Доживели смо нажалост његово урушавање и осиромашење, а брутална приватизација државног и друштвеног капитала урушила је добар систем здравствене заштите.

Данас, одговорна политика у овој области мора рационално да користи и увеже све ресурсе и да их унапређује, што Министарство чини.

Једна од таквих мера је и стављање под директну контролу свих клиничко-болничких центара којима је оснивач локална самоуправа, односно град, а који, као што смо из претходних година, из претходног искуства видели нема довољно могућности, капацитета, да ове центре развија у складу са потребама грађана и савремене медицине.

Да би се ови ресурси максимално искористили и унапредили, ово сматрамо да је нужна мера.

Подизањем клиничко-болничких центара на републички ниво, Министарство је у прилици да улаже и нова и већа средства, опрема ове центре, бира и поставља директоре, њихове органе, али и да непосредно утиче на њихову организацију, делатност и пословање.

Све ово можемо само поздравити, подржати, гласати за ове промене и због тога очекивати да ће сутра, ови клиничко-болнички центри бити развијенији, боље опремљени, кадровски обновљени и унапређени у корист свих нас.

Међутим, оно што је важно, а остаје ван фокуса, су локалне самоуправе и домови здравља и апотеке који се у њима налазе.

На самом Одбору за здравље смо чули да, локалне заједнице у просеку троше око 0,8% свог буџета за здравствене установе чији су оснивачи. Ионако мали фондови, са још мањим улагањима у осиромашеним срединама направили су од домова здравља доста запуштене, са смањеним капацитетима, скоро затворене институције, а исто тако и у лошем стању све апотеке, које се у малим центрима налазе.

Опасност је да све оне буду све више затваране, због своје неодрживости са становишта финансирања и економске исплативости. Зато сматрам да је будући корак у раду Министарства управо стављање акцента на примарни ниво здравствене заштите.

Министарство здравља, мора да ради заједно са локалним самоуправама, како би се значајнија средства усмеравала према примарном нивоу здравствене заштите.

То је, сматрам јако важно, ако знамо да је облик заштите најближи становништву, да мора да пружи први и најједноставнији ниво дијагностике и лечења, али још важније да развија све облике превентиве.

Развој науке, нова знања, информациони системи, шира сазнања о значају здравог начина живота и исхране, хигијене, о штетним дејствима и разним материјама, значај очувања здраве животне средине су важни да буду непосредно присутни и доступни свим грађанима.

Да би уштедели здравствени динар потребно је лечење, али га значајније морамо убудуће улагати у превентиву у све видове раних прегледа, саветовалишта, систематских годишњих прегледа, али и развој годишњих специјалистичких кампања, прегледа плућа, мамографије и систематских прегледа деце итд. Везано за ово направићу само један пример и илустрацију.

Док је министар здравља била госпођа Славица Ђукић Дејановић, једна од мера која је донета јесу редовни систематски прегледи мамографије.

Била сам лично у прилици да ми у дому здравља буде понуђен такав преглед. Међутим, десило се да је дом здравља мени дао обавештење да ћу тек после три месеца добити информацију о том прегледу, али се нажалост то није десило у року од годину дана.

То је један детаљ који указује да на основу тога грађани губе, односно сви ми губимо поверење у наше здравство што мислим да није проблем да се исправи, а да је врло неопходно како би уствари и домове здравља учинили респектабилним институцијама у којима ћемо се са поверењем обраћати и врло, врло брзо добијати дијагностичке резултате. Зашто је ово важно? Зато што смо као нација старији, болеснији, сиромашнији и најзад све нас је мање.

Сваке године у Србији умре један град, али се нови не роди. Сваке године из Србије се исели један град, а одлазе лекари, инжењери, професори, научници, талентовани ученици.

У овом случају отвара се питање какво је становништво Србије данас, како ће бити сутра, ко нас данас лечи, а ко ће нас лечити сутра, зато је, бар се мени тако чини, задатак Министарства здравља да пројектује развој система здравствене заштите, активира и повеже све могуће ресурсе и капацитете, материјалне и људске, да их развија, да прима кадрове и оспособљава младе лекаре, омогућавајући им и редовни и допунски рад, као што је то већ предложено да се добијају и обнављају лиценце на најбољи могући начин и у корист самог нивоа здравствене заштите, знања које се ту примењује или ова услуга коју ми као грађани добијамо.

На овај начин Министарство ће утемељити здравији здравствени систем важан и у складу са захтевом вашег председника, нашег председника, да наш рад данас мора да створи стабилне темеље уређене европске Србије.

По енергичности и предузмљивости коју има Министарство здравља налазите се на нивоу да можете на тај одговор и изазов да одговорите и тиме ћете обезбедити да управо у овом времену, ово Министарство у овом саставу, односно читаво здравство буде на најбољи начин утемељено у оном смислу да грађани имају поверења у њега.

Елита Србије пре два века стварана је и радила је за нову, модерну, тек ослобођену државу Србију, те из тог доба имамо Доситеја, Вука, Николу Теслу, Милутина Миланковића, Михајла Пупина.

Данас опет ове генерације, односно сви ми, у прилици смо да поново утемељимо државу Србију са њеним најбољим традиционалним, али и модерним вредностима.

Ја ћу поводом овог сета закона да се осврнем и на Предлог закона о здравственом осигурању, који се тиче осигурања жена, везано за одржавање трудноће.

Наиме, као што смо већ чули убудуће ће жене на одржавању трудноће укупну надокнаду зараде добијати од послодавца без обзира одакле су ти извори, да ли из директног фонда ПИО, односно из буџета Републике, јер ће Фонд ПИО као што је предложено, директно послодавцу уплаћивати и овај други мањи део.

На овај начин циљ је да буду превазиђени проблеми у погледу исплате зараде како се не би испуњавали дупли обрасци, двострука папирологија и у целини кашњење поступка.

Али, колико разумем, замишљено је да послодавци женама исплаћују 100% зараде, али овде се отвара питање исплате и динамике средстава из Фонда ПИО по првој, односно другој основи, јер су средства из буџета до сада каснила и до два, три месеца, па, смо чак имали проблем, о коме су жене говориле, да плаћају солидарни порез на део који је фактички неопорезив.

Али, овде можда има део обавеза и код Министарства финансија, односно Министарства привреде да уреди такав правни систем да послодавци не смеју себи да дозволе да касне са исплатом зарада радницима, што смо до сада имали случај, јер не заборавимо, време у којем живимо данас је капитализам.

Капиталиста, приватни власник у досадашњој нашој пракси имао је тај проблем са исплатом зарада. У наредном периоду, у изградњи модерне европске Србије у складу са приступним преговорима које имамо, овај проблем мора да се реши.

Хоће ли послодавац исплатити надокнаду у целини, без обзира на време и када је средства од државе добио? Можда би додатно могло да се води рачуна да евентуално неким подзаконским актом, или неким другим актом Министарства, на ово питање буде послодавцима указано.

У сваком случају, идеја је добра. Важно је да се што пре у овим условима и за време одржавање трудноће обезбеди редовна, благовремена и цела надокнада. До душе, можда би Министарство, а ко би други ако не Министарство здравља, такође могло да предложи неке нове, макар мале, подстицајне мере које би биле права помоћ жени, мајци у циљу подстицања рађања.

Нису то само козметичка средства, већ охрабрење. Подстицај је нешто што може да да темеље и корене. Мислим да то ово Министарство може да уради и то би заиста био један велики демографски подухват“.