НЕЂО ЈОВАНОВИЋ, народни посланик и овлашћени представник Социјалистичке партије Србије на заједничком начелном и јединственом претресу о Предлогу закона о извршењу и обезбеђењу; Предлогу закона о изменама и допунама Закона о јавном бележништву; Предлогу закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова; Предлогу закона о допуни Закона о судијама; Предлогу закона о допуни Закона о јавном тужилаштву; Предлогу закона о изменама и допунама закона о Високом савету судства; Предлогу закона о изменама и допунама Закона о Државном већу тужиоца; Предлогу закона о изменама и допунама Закона о Правосудној академији; Предлогу закона о изменама и допунама Закона о судским таксама и Предлогу закона о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Републике Пољске о узајамној заштити тајних података на Деветој седници Другог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије:

            „Као овлашћени представник СПС фокусираћу се на, по мени најважнији законски акт у односу на све оне који су предложени и о којима данас расправљамо, а то је Закон о извршењу и обезбеђењу, не само због тога што сам у једном периоду активно учествовао у њему и покушао да дам неки свој допринос, већ и због тога што наша Посланичка група има и речи похвале за овај закон и нешто што би могли кроз анализу да утврдимо као одређене мањкавости овог Предлога закона.

            Одмах да кажем да ће Посланичка група СПС подржати овај закон као добар покушај да дођемо касније до још бољег законског решења када је у питању ова област, а то су извршења и обезбеђења. Данас смо чули бројне коментаре који се везују за нешто што је не иновативно, него што се враћа у овај закон што је некада било у претходним законским решењима на које сте се позвали. Пре свега ради се о жалби.

            Морам да истакнем нешто што ће ретко ко моћи да доведе у сумњу. Не постоји процесни део, процесна материја, не постоји поступак који је комплетан, потпун без жалбе. Једноставно жалба га чини оним што омогућује две ствари или два циља. Једно је правна сигурност, а друго је, без обзира колико је данас било критика, упућено ефикасности поступка. Ова два циља се прожимају на неки начин, један кроз други, али сам уверен да је враћање жалбе у извршни поступак нешто што је морало да се уради и када смо већ говорили о суспензивном дејству жалбе, логично је да жалба треба да има суспензивно дејство.

            Међутим, овде се мало ко дотакао онога што је есенцијално и што генерише све ове проблеме. Не би ником данас сметала жалба у извршном поступку да се нису уназад, деценијама нагомилавали предмети, доносила лоша законска решења, која су као нус појаве производила управо ово што данас имамо. А шта имамо данас? Имамо на стотине хиљада загушења предмета у судовима, пре свега у првостепеним судовима, а самим тим и повреде права на суђење у разумном року, опструкције поступка и друге појаве које у сваком случају оптерећују правосуђе у целини.

            Оно у шта сам сигуран, а што не сумњиво дели мој и став моје Посланичке групе, јесте чињеница да се жалбом неће допринети да се иде дубље у некакав понор, говорим правни понор, када је у питању процесно правна материја, јер имамо процесно правни закон, а то је да се и даље одуговлачи поступак, да долазимо и даље у ситуацију да се злоупотребљавају процесна овлашћења и све оно што се појављивало као мањкавост до сада.

            Зашто ово истичем? Због тога што се жалбом фактички регулише само један део материје у процесном смислу речи, дакле, рестриктивно је постављена жалба у овом закону, задржали смо приговор и задржали смо, односно вратили неке институте који су некада били присутни у Закону о извршном поступку.

            Ја морам да похвалим чињеницу, без обзира колико се данас овде одређивали критички према њој, као што је то учинио уважени колега Хомен, као и у односу на жалбу, а то је враћање института одлагања извршења.

            Зашто ћу да похвалим? Због тога што смо у досадашњој пракси и у мојој адвокатској и мојих колега, имали ситуацију да имамо честе застоје у извршном поступку. Имали смо празан ход у извршном поступку.

            Имали смо много злоупотреба које су омогућавале да се извршни поступак непотребно одуговлачи. Одлагање поступка не иде у том циљу и није интерес предлагача закона да се одлагањем поступка постиже тај циљ, напротив. Зато је и одлагање као правни институт сведено само на узак оквир да се може тражити само једно. И то је јако добро решење.

            Изузетно добро решење је што се враћа начело сразмере које је до сада било углавном на штету извршног дужника. Зашто? Зато што сте за ствар изузетно мале вредности, могли да продате непокретност изузетно велике вредности.

            Сада се начелом сразмере избегава штета по извршног дужника, јер ће извршни дужник несумњиво претрпети штету уколико је његов дуг према повериоцу у односу на предмете или средство извршења са којим он располаже као власник, у очигледној несразмери са директном последицом штете по извршног дужника. То треба поздравити као добро решење.

            Оно што је указала уважена професорка Бесаровић, то стоји, да даваоци података, како смо их овде прочитали и како сте их ви дефинисали у предлогу, имају мање или више добровољан приступ у давању података и са тим морамо да се помиримо. Ми смо, ако сам ја то добро протумачио, и моја Посланичка група, увидели да сте ви као предлагач хтели да уведете једну когентну норму. Норму императивне природе којом се обавезују даваоци података да пруже податке од значаја за спровођење извршења.

            Међутим, чињеница да не постоји и санкција у случају недавања, апсолутно девалвира когентну норуму. Она више није когентне природе, нема имепративни карактер. Како то питање решити? Ви сте дали одређене предлоге са којима се можемо делимично сложити.

            Једно је решење да се тражилац података обрати управном инспекторату. Управни инспектор покреће поступак, сходно одредбама Закона по којим поступа као управни инспектор, има право изрицања и санкција, има право контроле и надзора и давања решења у погледу корективних мера, али то ипак није довољно решење.

            Такође, не може се прихватити у целости решење да то буде новчана казна. По мени, и надам се да ћете о томе размислити и размотрити ипак је то нека материја која мора системски да се реши другим законом. Наравно да сте потпуно у праву, када сте рекли да треба сачекати и размислити како би се овај проблем решио.

            Међутим постоје и одређени проблеми у дефинисању појединих норми, односно током нормирања овог закона, на које се мора указати како би се избегли одређени проблеми у пракси, односно кроз практичну примену овог закона, нарочито тамо где овај закон, колидира, другим процесним законима, пре свега Закон о парничном поступку. Конкретно, ради се о институту за враћање у пређашње стање.

            Правни институт враћање у пређашње стање је познат и у Закону о парничном поступку и у неким другим процесним законима, и у кривичном поступку, па и у ванпарничном поступку.

            Међутим, оно што овде на неки начин представља проблем јесте што је у члану 28. наведено да против решења донетог о предлогу за враћање у пређашње стање је дозвољен приговор.

            Ја вас молим да пажљиво размотрите овај проблем. У Закону о парничном поступку је дефинисано да у случају усвајања захтева за враћање у пређашње стање није дозвољена жалба.

            Овде имамо решење којим се одлучује о предлогу за враћање у пређашње стање. Што значи да може да буде и одбијен, може да буде усвојен. И у једном и у другим случају је предвиђена могућност изјављивања правног лека у виду приговора. То директно колидира одредби члана 114. Закона о парничном поступку.

            Ја лично мислим, и у том правцу смо поднели амандман, како би се ова колизија отклонила, јер не би требала да постоји, тим пре, што је и у овом Предлогу закона у члану 39. прописано да се на одредбе овог закона и на овај поступак сходно примењују одредбе парничног поступка.

            Мислим да је то један од проблема који треба решити прихватањем амандмана и мислим да у том правцу имате простора да размислите да ли је амандман смислен и да ли ће у практичном смислу речи довести до побољшања квалитета овог закона.

            Други проблем који се идентификује током анализе целог текста овог закона, јесте проблем који се појављује уз једно добро решење. Зашто добро решење? Одлично решење је да се не може из другостепеног поступка доношењем одлуке предмет укинути и вратити на први степен ради поновног одлучивања.

            Ви сте то навели као неку врсту пинг-понг ефекта, и заиста у том правцу стоји максимална и снажна подршка за једно такво системско решење и за једну такву норму. Али, уз то постоји један проблем који се везује за неуредност поднеска, односно да у случају уколико поднесак према одредбама предложеног закона не садржи све оно што је прописано да ће се исти одбацити. У конкретном случају се везује за члан 75. предложеног закона, и он је нормиран са циљем убрзања поступка, односно омогућавања његове ефикасности и предложено је да се жалба одбацује као непотпуна уколико не садржи све што је овим чланом прописано. Жалба се подводи под поднесак исто као што се регулише питање поднеска чланом 101. Закона о парничном поступку.

            Сада ту имамо један озбиљан проблем. Ја бих то прихватио да се жалба одбацује уколико је сачинио адвокат. Уколико сам ја као адвокат, или било ко у мојој адвокатској канцеларији, урадио и сачинио један неуредан акт, један неуредан поднесак, логично је да ја морам да трпим санкцију, јер сам ја стручно лице.

            Али, ако је мој друг, Тића Михајловић, који је неука странка, који није правник, сачинио поднесак, односно сачинио жалбу, а ја да вас подсетим да данас у пракси имамо много жалби које су у рукопису, да не кажем шкрабопису писане, онда у таквој ситуацији та странка трпи одређену врсту штете, јер ће се та жалба у тој ситуацији одбацити, а и у тој ситуацији долазимо у колизију са одредбама Закона о парничном поступку, где неука странка не сме да трпи ту врсту последице.

            Мислим да у том правцу, пошто је поднет амандман, у сваком случају треба тражити боље системско решење.

            Што се тиче жалбе, вратићу се на њу поново, и поред тога што чврсто верујем и моја Посланичка група да је жалба нешто што враћа могућност да се допринесе правној сигурности, да се врати поверење грађана у судове и одлуке судова.

            Морам да скренем пажњу на један проблем који у пракси може да се појави, а тај проблем су рокови за одлучивање о жалби.

            Без обзира што су рокови инструктивне природе, без обзира што као такви неће утицати на последице по судије, они ипак могу да изазову одређене негативне последице.

            Рок за одлучивање по жалби, како је овде дефинисан од 15 дана, је прекратак рок. Зашто прекратак? Због тога што су судови према тренутном, актуелном стању, претрпани огромним бројем предмета.

            Рекао сам каква је ситуација у извршној материји, ништа није боља ни у парничној ни у осталим материјама.

            Првостепени судови имају огроман проблем неефикасности, који је једна врста болести од које судови болују уназад две три деценије.

            Ако је тако, а јесте тако, дакле чињеница, онда долазимо у ситуацију да већа која одлучују о приговорима у првом степену, а ради се о основним судовима и привредним судовима као првостепеним, неће имати могућност да у тако кратком року одлуче и у додатном року од три дана експедују или одправе одлуку, јер постоји претрпаност предмета.

            Камо лепе среће да нисмо имали онај проблем који смо имали уназад, деценијама, сада се тај проблем не би појављивао. Али, он је евидентан и он латентно оптерећује судове.

            Када говоримо о Привредном апелационом суду ситуација није ништа боља, јер тај суд поред парничне и ванпарничне материје, привредних преступа, стечајне материје, суђења у разумном року по правилима ванпраничног поступка има огроман број предмета. Број судија је исти и несумњиво је да се број судија неће повећавати, чак напротив, да ће се вршити рационализација.

            Поставља се питање да ли у таквим кратким роковима може све да се спроведе? Ја кажем, без обзира што су инструктивни рокови, они стварају одређене последице. Ако ништа друго, изазваће последицу повреде права на суђењу у разумном року. За ту повреду права на суђење и разумном року стоји одређена одговорност и право на накнаду штете онога на чију је штету то право на суђење у разумом року повређено.

            Друго, имамо и у овом закону, иако верујем да до тога неће доћи, јер су у питању, како понављам неколико пута инструктивни рокови, одговорност судија за непоступање, односно неажурност у раду. Судија може због тога да сноси одређену врсту дисциплинске одговорности, а уколико је његова неефикасност такве природе, у сваком случају постоји могућност и да се покрене поступак за разрешење као носиоца правосудне функције.

            Да ли ће оваква решења детерминисати да се судије више излажу таквим проблемима, односно улазе у такве ситуације, нисам сигуран, али се бојим да ће у сваком случају имати утицаја на то.

            Стога смо и амандманима покушали да у том делу допринесемо да се закон у практичном смислу речи прилагоди актуелној ситуацији, тако што би се ови рокови повећали, па смо предвидели уместо 15, рок од 30 дана.

            Да ли је то добро системско решење, предлагач ће у сваком случају и размотрити и размислити и адекватно, по мени, уверен сам, правично одлучити у односу на наше поднете амандмане.

            Такође, када су у питању приговори постоје одређени проблеми који се везују за члан 99. предложеног закона. Зашто се везујем за поједине чланове иако о томе треба говорити када будемо говорили о појединостима? Управо како бих наметнуо једно размишљање да се наши амандмани прихвате са аспекта заиста добронамерне сугестије Посланичке групе СПС да се отклоне одређене мањкавости за које сматрамо да у пракси могу да изазову проблеме.

            Наиме, у члану 99. предложеног Закона о извршењу и обезбеђењу стоји да ако веће усвоји приговор, судија појединац одмах после правоснажности решења о усвајању приговора обавештава извршног повериоца да је део решења у коме је извршни дужник обавезан да намири новчано потраживање, постави извршну исправу на основу које може поново да захтева извршење у истом или другом поступку.

            Овде се појављује једна недоумица и ту недоумицу треба отклонити, да ли може у истом поступку, јер у сваком случају да би се поднео предлог за извршење мора да постоји извршна исправа, јер једино на основу извршне исправе или веродостојне исправе могуће је покренути поступак извршења.

            Поставља се питање – како је онда могуће то учинити у истом поступку ако немамо извршну исправу? И у том правцу смо такође предложили одређени амандман како би и овај део текста закона учинили у практичном смислу речи ефикаснијим.

            И на крају ћу се дотаћи врло кратко осталих предлога закона који су данас на дневном реду, а пре свега закона који се везују за Високи савет судства и Државно веће тужилаца. Наравно да сте у праву када сте истакли да је транспарентност у раду основни принцип рада и Државног већа тужилаца и Високог савета судства, јер, ако се подсетимо само на 2010. годину, управо је тај недостатак транспарентности, условио један огроман проблем са тешким последицама, а то је да је преко 700 судија нереизабрано и остало без посла. С тога, тај принцип треба задржати и тим принципом се руководити.

            Међутим, наставићу свакако о овој причи када будемо говорили о амандманима, а можда и данас у појединачном делу расправе у начелу, треба истаћи и чињеницу да оцењивање које смо овде видели како се врши, односно како је предвиђено и оно како сте ви образложили, треба да буде рефлектовано и на судије.

            У једном тренутку сам, ако сам добро чуо ваше образложење, у једном тренутку сте истакли да и судије некада буду, односно кандидати за носиоце правосудних функција некад буду неоправдано или неосновано оцењене са „посебно се истиче“ или „нарочито се истиче“, без утемељења у стварном фактичком раду тог кандидата за који немамо податке на основу којих можемо утврдити да је та оцена основана.

            Наставићу о овоме у сваком случају. Ја у име Посланичке групе СПС морам да истакнем да ми снажно подржавамо овакве покушаје да се законска решења прилагоде практичним потребама, да грађани та законска решења осете као квалитетна, њихову правну сигурност, доступност правди и у сваком случају постизање у ефикасности правосуђ“.