СТЕФАНА МИЛАДИНОВИЋ, народна посланица Социјалистиче партије Србије о Предлогу закона о јавном  окупљању и Предлогу закона о јавном реду и миру на Првом ванредном заседању Народне скупштине Републике Србије у 2016.години:

„Посланичка група СПС је предложила амандман на Предлог закона о јавном реду и миру,  којим би се увела прекршајна мера, не само за пружаоца услуга проституције, већ и за кориснике сексуалних услуга, чиме би се допринело како сузбијању проституције, тако и сузбијању трговине људима“.

„Поштовани министре, поштована госпођо Љубичић, поштовани господине Ребићу, уважене колегинице и колеге народни посланици, не умањујући значај Закона о полицији, новог закона који је изузетно важан за Републику Србију, ја ћу своје излагање усмерити на друга два закона која су обједињена овим претресом.

Усвајање Закона о јавном окупљању јесте неопходно, не само због чињенице да је наступио правни вакум, као последица оцене Уставног суда о одређеним одредбама претходног Закона о окупљању грађана, већ из разлога што овај закон предвиђа уређење уставне слободе окупљања.

У децембру прошле године на заједничкој седници Одбора за људска и мањинска права и Одбора за одбрану и унутрашње послове, имали смо прилике да разговарамо са представницима Министарства о Предлогу закона о јавном окупљању и тада смо чули да су, у односу на Нацрт закона који је кренуо у јавну расправу, буквално сви предлози, који су били правно могући, унети у Предлог закона. Колико је било важно одржати овај састанак, говори чињеница да су након овог састанка неке сугестије накнадно унете у предлог који данас разматрамо.

Ако упоредимо овај предлог закона са доскора важећим Законом о јавном окупљању грађана, можемо рећи да је овај закон либералнији и прецизнији, а оно што је важно истаћи јесте да је ово једини пропис у нашем законодавству који уређује уопште јавне скупове. Неке државе једним законом регулишу искључиво грађанско право на окупљање, док се обавезе и извесна ограничења прописују другим законима.

Наш закон уређује и уставну слободу окупљања, али и саму организацију скупова, односно у себи садржи онај технички део који регулише обавезу организатора, начин пријављивања скупа, спречавање и прекидање окупљања, али предвиђа и ограничења слободе окупљања у складу са чланом 54. Устава Републике Србије. У вези са овим бих рекла да се не слажем са тврдњом опозиције да члан 8. Предлога закона није у складу са Уставом, јер управо све што је наведено у члану 8. јесте оно што третира и одредба у члану 54. Устава Републике Србије, а то је безбедност Републике Србије, заштита јавног здравља, морала и заштита права других.

Сам појам јавног окупљања у овом закону није промењен, али је специфичност у овој одредби, у односу на друге државе, то да су овим законом обухваћени и комерцијални скупови, односно други облици окупљања којима је сврха остваривање културних, верских, спортских и других забавних интереса.

У односу на Закон о окупљању грађана, сам појам окупљања је либералнији. Заправо, могуће је окупљање у покрету, не само на месту поласка и месту завршетка кретања, већ и на одређеним местима, односно током кретања. Ово решење јесте унето након заједничке седнице два одбора, који сам поменула, а који је одржан у Народној скупштини, и јесте у интересу грађана у погледу изражавања својих ставова.

Законом је прецизније одређен простор на коме није дозвољено јавно окупљање због карактеристика самог места и његове посебне намене, јер у претходном закону простори за јавне скупове одређивани су искључиво актом општине, односно градова и сматрамо да је ово решење изузетно добро, јер самоуправама ће бити лакше са аспекта њиховог поступања да имају законито ограничење у погледу места, а касније и могућност да разраде свој списак. Такође, сматрамо да је добро решење и нешто флексибилније време окупљања у односу на претходни закон. Оно одговара како грађанима, тако и службама које су у функцији јавног скупа.

Други, технички део закона, тиче се саме организације скупова, односно обавезе и одговорности организатора, начина пријављивања, али и спречавања и прекида самог окупљања и ту нису извршене битне измене. Новина јесу спонтана, мирна окупљања. Она јесу реалност и она постоје и требало их је унети у закон, јер без обзира што по својој природи она не подлежу пријави, на овај начин се установљава надлежност државног органа да поступа на законом утврђен начин, и то у смислу обавезе предузимања посебних мера, а у случају појаве непредвиђених ексцеса, односно нарушавања јавног реда и мира, поготово што за њих не важи временско ограничење из члана 7. Предлога закона.

На крају, када је овај закон у питању, изнела бих једно запажање, а то је да је Министарство прихватило и предлоге да предвиђени рок за пријаву скупа надлежном органу буде скраћен са осам на пет дана и то поздрављамо, уз једну сугестију, да се и рок за допуну пријаве у случају недостатка продужи са 12 на 24 сата. У том смислу, не би било лоше да Министарство размотри, још једном, да ли би било добро да се овај рок продужи, а наравно интервенисало би се онда одборским амандманом.

Разлози за доношење новог Закона о јавном реду и миру јесу многобројни. О томе смо, такође, имали прилике данас да слушамо. Свакако је било потребно усвајање новог закона, јер дух времена захтева и нову регулативу, али свакако је било потребно да се изврше одређена усклађивања са свим законима који су у међувремену донети, као што је Закон о прекршајима из 2013. године, а у погледу прекршајних казни, па је дошло до усклађивања одредаба са новим прекршајним институтима, као што је рад у јавном интересу. Извршена су и потребна усклађивања како би комунална полиција и инспекцијски органи могли неометано да врше своје дужности.

У складу са временом којим располажем, ја бих се осврнула само на три одредбе Предлога закона о јавном реду и миру. Овим предлогом врши се проширивање појма јавног места, односно врши се прецизирање места извршења прекршаја по основи ремећења јавног реда и мира. У важећем закону овај појам није био јасно дефинисан, а услед чега је било отежано утврдити обележја учињених прекршаја. Члан 2. у последњем ставу проширује појам јавног места на она места која се у смислу става 1. тачка 2) овог члана не сматрају јавним местом, ако је то место доступно погледу или чујности са јавног места или је последица наступила на јавном месту.

Овде се намеће једне дилема – да ли је јавни простор и интернет? Закон о електронским комуникацијама дефинише комуникационе мреже.

У том контексту бих вам поставила питање да ли закон регулише овај простор, узимајући у обзир да овај простор може бити место које је доступно погледу или чујности са јавног места?

Друга новина, коју моје колеге нису поменуле јесте новина која прати модерне технологије, а тиче се употребљавања уређаја на даљину, односно летилица или тзв. дронова. Ови уређаји често се злоупотребљавају, сада већ користе и за разне прекршајне радње, управо због ове правне празнине.

Подсетићу да смо новим Законом о ваздушном саобраћају дефинисали појам ових беспилотних летилица, одредили ближе услове за њихово безбедно коришћење, али и прописали услове за лица која ће их користити. Сматрамо да је кажњавање злоупотребе коришћења ових уређаја изузетно важно и да ће свакако утицати на безбедност грађана.

Последња одредба на коју бих се посебно осврнула јесте члан 16. Предлога закона о јавном реду и миру, који као и важећи закон дефинише појам проституције и предвиђа прекршај за пружаоце сексуалних услуга у замену за новац или неку другу корист.

Посланичка група СПС је предложила само један амандман на све ове законе и то управо на овај члан закона, додавањем још једног обележја против правног деловања. Уз опширно образложење које смо доставили уз сам амандман, у неколико минута бих изнела само чињенице. Република Србија је као потписник бројних међународних споразума, као и бројних конвенција у обавези да предузима мере за сузбијање проституције и трговине људима, као и експлоатације жена и деце. Сама проституција је у неформалној, односно сивој зони, и то утиче на повећање насиља над женама и девојчицама које су најчешће жртве сексуалне експлоатације.

Управо се увођењем прекршајних мера за кориснике услуга проституције може допринети и сузбијању трговине људима. У Европи постоје различити приступи, када је проституција у питању, од потпуне криминализације, делимичне декриминализације до потпуне легализације. Модел који је дао највише ефеката у сузбијању трговине људима је Шведски модел, који предвиђа казне за клијенте проституције док су особе које пружају услуге декриминисане. По истраживањима проституција је на овај начин смањена за чак 70% у Шведској, и не само то,  задат је и велики ударац свим организаторима секс трафикинга.

Овај предложени амандман је комбинација нордијског модела и домаће праксе, а исту одредбу је још пре четири године увела у свој закон о прекршајима против јавног реда и мира и Хрватска.

Сматрали смо да је ово решење заправо корак унапред у односу на приступ који смо имали до сада као држава и можда би био основ за увођење нордијског модела. Уколико постоји простор односно разумевање да се до дана усвајања закона прихвати и идеја о потпуној декриминализацији лица која пружају услуге и санкционисању самих корисника, може се поднети и исправка амандмана. У сваком случају ово је била прилика да се осврнемо на овај проблем и да отворено разговарамо о могућим решењима.

И на самом крају желим да честитам МУП-у на квалитетним предлозима закона. Она јесу резултат и рада самог министарства, али и свих заинтересованих страна“.