СРЂАН ДРАГОЈЕВИЋ народни посланик Социјалистичке партије Србије, на Првом ванредном заседању Народне скупштине Републике Србије, о Предлогу закона о оглашавању:

„Морам одмах да кажем да овај закон сматрам веома добрим. Обично када се процењује да ли је закон добар или није, читате га и покушавате да замислите разне хипотетичке ситуације, некада и оне необичне, и покушавате да га испробате на тај начин. Овај закон је јако добар и мислим да ће опстати у пракси, јер је он просто подложан својом детаљношћу и прецизношћу на разне те хипотетичке ситуације којих има јако много у овом послу, а коме делимично и ја припадам.

Овај закон је наравно дуго очекиван и био је неопходан зато што се од 2005.године, када је донет претходни Закон о оглашавању, променило јако пуно тога, почевши од интернета, интернет оглашавања, оглашавања преко мобилних телефона, дигитализације, јако пуно ствари које у претходном закону нису могле да се нађу, нити да се примене. Оно што је било у претходном закону готово на ивици апсурда, рећићу једну ситуацију, на пример, то је да глумци у Србији нису могли да рекламирају пиво због неког члана закона, што је потпуно невероватно и имало је једну дискриминаторску функцију. У читавом свету, а поготово и код нас у региону где су глумци нажалост врло сиромашни, где раде за мале плате, били су спречени да зараде додатни новац рекламирајући производ, бавећи се сопственим послом. У више наврата сам јавно говорио о том апсурду и уколико сте мене чули, драго ми је и захваљујем се у име професије што тога више нема.

Сада ћу се посветити кратко амандману који сам поднео. Наиме, две године промовишем једну идеју која се зове „Минут за културу“. Та идеја се базира на томе да је културу неопходно рекламирати, да је неопходно грађане Србије обавештавати о производима савремене уметности, савременог стваралаштва, културним манифестацијама. Култура у Србији, нажалост, је у повлачењу. Због лаких садржаја имамо све мање и мање корисника културе. Држава Србија улаже заиста доста велики новац кроз помоћ институцијама културе, кроз конкурсе савременог стваралаштва, а све мање људи, грађана Србије је упознато са неким вредним делима, вредним манифестацијама, вредним производима културе који већини грађана нису доступни.

Ми смо раније чак и на приватним телевизијама имали бројне културне емисије, културне магазине, где су се грађани могли информисати о културним манифестацијама, о производима културе. Ми сада то немамо.

Ми имамо на јавном сервису пар таквих емисија, и на неки начин за културу влада једна врста медијског мрака. То је штета, зато што се заиста стварају вредне ствари, ствари које треба да дођу до људи. Мој предлог се базира на једном битном концептуалном питању да ли је култура само за „круг двојке“, или култура припада свим грађанима Србије? Мој одговор је потоњи. Ја мислим да сви грађани Србије треба да имају бенефит од културе, а да култура треба да им буде доступна и овим амандманом који сам поднео даје се законска основа да се ова ствар спроведе. Да се култура афирмише, да се производи савременог стваралаштва афирмишу, рекламирају и да дођу до крајњих корисника. Ми знамо да је, чак и филм, који је био некада врло популаран у Србији, имао по неколико милиона гледалаца годишње 90-их, па је онда 2000-их то пало на испод милион. Сада чак и филмови немају више од пар стотина хиљада гледалаца, а да не говоримо о јако значајним, корисним, добрим изложбама, књигама, балетским представама, концертима класичне музике. Већина народа у Србији нема појма о томе.

Зато ја сматрам да је овај мој амандман јако битан. Можда људи немају идеју колико то може да значи за културну заједницу, па и за све грађане Србије, уколико се ово усвоји, реч је можда о неколико милиона евра подршке култури. Јер, када Министарство културе и друге културне установе подрже производе савременог стваралаштва никада нема довољно новца за промоцију, никада нема довољно новца за рекламу. Просто, мали издавачи, мали продуценти, галеристи, установе културе, не могу наравно да се носе и да конкуришу са великим произвођачима, великим брендовима. Не могу да конкуришу са емисијама популарне културе, јефтиног садржаја, које нажалост, доминирају медијском сценом и јавном сценом.

Тако да овај амандман, уколико се усвоји, може да буде један велики преокрет у прихватању културе, омасовљавању културе, у враћању статуса културе какав је имала некад 70-их и 80-их година овог века, када је заиста била масовна. Јер, култура заиста припада народу. Да прескочим естраду, и да полако приводим крају.

Ја се унапред захваљујем, и надам се да ће овај мој предлог имати одјека, и у Дану за гласање посланици Посланичке групе СПС здушно ће гласати за овај закон“.