НЕЂО ЈОВАНОВИЋ, народни посланик и овлашћени представник Социјалистичке партије Србије о Предлогу закона о отклањању последица одузимања имовине жртвама Холокауста, које немају живих законских наследника, Предлогу закона о изменама и допунама Закона о прекршајима, Предлогу одлуке о избору чланова Високог савета судства из реда судија, Предлогу одлуке о избору чланова Државног већа тужилаца из реда јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца са сталном функцијом, Предлогу одлуке о избору судија који се први пут бирају на судијску функцију на Четвртом ванредном заседању Народне скупштине Републике Србије у 2016.години.:

            „Пред нама је сет закона који завређује посебну пажњу, а ја ћу у својој дискусији почети од оног првог за који сматрам да у сваком случају треба да има нешто што подразумева наш највећи домен пажње, обзиром да се ради о једном од закона који може да се окарактерише као закон од историјског значаја. Због чега? Па због тога што су мотиви за предлагање оваквог закона двоструки. Први део који може да се окарактерише као разлог за усвајање овог закона јесте управо тај историјски елемент, други је онај правни, о коме ћу нешто касније говорити, али овај историјски је и те како значајан, имајући у виду да се ми опредељујемо за законско решење којим се пружа сатисфакција онима који су највише страдали у току Другог светског рата.

            Оно што бих желео да на самом почетку укажем јесте део закона који може донекле изазвати одређене полемике, односно дилеме када је у питању сам појам холокауста. Оно што холокауст у етимолошком смислу речи значи, подразумева државни прогон и геноцид над различитим етничким, верским и политичким групама људи, дакле има поприлично широко значење. Ми смо га овде везали за Холокауст и само једну од ових у класификацији жртава, а то је страдалнички јеврејски народ.

            Када би се преводило са грчког језика, мало је другачији изговор, није холокауст, онда је превод – жртва паљеница, односно поклањање жртве боговима, али са хебрејског језика када се преведе, реч хебрејска која се изговара као „шоа“, јесте у преводу – уништење, и то уништење у оном најгорем смислу речи, односно елиминација.

            Дакле, холокауст, појмовно има далеко шире поље значења и обухвата све оно што подразумева та реч у односу на оно што ћемо ми данас афирмисати када су у питању теме о којима расправљамо, а то је пре свега сатисфакција, односно отклањање свих штетних последица за оне на које се закон односи и које су штетне последице трпели, а то су јеврејска заједница, чланови јеврејске заједнице и јеврејски народ у целости, нарочито на просторима бивше Југославије, конкретно Србије, у периоду од 1941. до 1945. године.

            Поштоване колеге народни посланици, а пре свега грађани Србије, дужни смо да се према страдалничком јеврејском народу односимо са посебним поштовањем, из једноставног разлога што се ради о страдањима која су невероватно велика, не само по својој монструозности, не само по свему ономе што је то страдање, у најгрубљем смислу речи, практично било спроведено, већ и по томе који је то број жртава био. Хајде да пођемо од статистике коју нико не може да доведе у сумњу. Конкретно, у Пољској је пре рата живело 3.300.000 Јевреја, убијено је 3.000.000, дакле, 90%. Деведесет посто Јевреја је истребљено, односно убијено у Пољској. Ништа мањи проценат није био ни у балтичким земљама, где је живело 253.000 Јевреја пре Другог светског рата, убијено је 228.000.

            У Немачкој и Аустрији, као земљама фашистичке осовине пре рата је живело 240.000 Јевреја, убијено је 210.000. Дакле, опет проценат од 90%. У Југославији, не говорим Србији, у Југославији је живело 43.000 Јевреја, убијено је 26.000 Јевреја, проценат 60%. Дакле, страдања која се тешко могу описати разумним речима осим страшно. Сама Србија, сам Београд преко 80 чак близу 90% Јевреја је убијено.

            Управо због тога, без обзира што Србија није учествовала у холокаусту, без обзира што у Србији није било директних протагониста холокауста, Србија управо због тога што се холокауст дешавао на њеној територији је дужна да не само кроз овај закон већ и на сваки други могући начин предузме све мере, све активности које се везују за сатисфакцију, односно отклањање штетних последица, наравно, и кроз одредбе Закона о коме данас расправљамо.

            Ово нарочито због тога што историја указује да се такви погроми, да се таква убиства, таква зверства и такви злочини више никада не смеју десити не само овде него било где на земаљској кугли. Од 1941.године па негде отприлике до краја 1942. године постојала су два периода. Први период, у току 1941.године када је убијено највише мушкараца Јевреја, када су формирани концентрациони логори, када је долазило до интернација, када су топовске шупе, раније војне касарне бивше Југославије и смештајни капацитети у Шапцу представљали стратишта Јевреја. Други период, у току 1942. године је период страдања, нажалост, оних најнедужнијих, а то су жене и деца. Преко 5.000 жена и деце је убијено на Сајмишту и осталим концентрационим логорима који су постојали у Србији, у околини Београда, нешто мало мање у Шапцу.

            Оно што нико не може да пренебрегне, оно чега се сви на неки начин не само ограђујемо већ и морално посматрамо као нешто јако лоше, како се више никада не би десило, јесте чињеница да су за време страдања Јевреја углавном тражени алиби и то какви алиби. Немачке окупационе снаге су донеле одлуке да се за сваког убијеног Немца, сваког убијеног немачког војника стреља 100 цивила, а за сваког рањеног 50. Ко је у том тренутку највише страдао? Страдали су управо Јевреји, страдали су они најнедужнији. Зашто? Због тога што је постојао програм немачке фашистичке силе на који начин најлакше, под знацима навода, решити јеврејско питање. Нажалост, то јеврејско питање је решавано управо овако, погубљењима, зверствима, злочинима, дискриминацијом у најгорем смислу речи када су Јевреји носили жуте траке око руке, када им је био уведен полицијски час, када су уведена посебна ограничења за Јевреје почев од набавке хране, намирница и основних потреба, па свега даљег, што чини оно што је егзистенцијално за живот.

            Не заборавимо да је немачка фашистичка сила, конкретно Берлин управо из Београда добио најсрамнију поруку, да је Београд 1942, почетком 1943.године очишћен од Јевреја. Да је Београд први град у Европи који има решено јеврејско питање, наравно, на најгоре могући начин, убијањима. Да је Београд први европски град који је доследно спровео Ајхманову одлуку, чувеног, свирепог злочинца немачке фашистичке силе да Србија остане без Јевреја. Веома мали број оних који су преживели су углавном спас нашли у народноослободилачким окретима, народноослободилачкој револуцији и осталим покретима против фашистичке Немачке и немачког Рајха.

            Морамо да се подсетимо нечега што је најстрашније, а то је начин на који су вршена погубљења. Рецимо, да је управо из Берлина увезено специјално возило за погубљење типа „шаурех“. Ми смо га имали у Београду, врло сличног, са истом функцијом, са истом наменом, а звао се „душегупка“. Шта то значи? То значи да сви они који се нађу у сандуку тог возила, сандуку који је специјално опремљен, херметички затворен, где издувни гасови из возила иду директно у сандук, подразумевају само једну једину последицу, а то је смрт оних који се у том сандуку нађу, који сигурно неће доћи живи ни до Сајмишта, ни до било ког другог концентрационог логора, највише жена и деце.

            Ако се све ово узме у вид, а несумњиво је лако проверљиво, онда долазимо до чињенице да један страдалнички народ као што су Јевреји заслужује и завређује пажњу да се и системски, односно законски реше питања одузимања њихове имовине која је као мера такође била примењивана и реализована од стране немачког фашистичког окупатора. Ми смо сада у ситуацији да то учинимо. Сигуран сам да нико, апсолутно нико од народних посланика овог парламента без обзира којој политичкој странци припада, без обзира које политичке идеолошке оријентације, не може игнорисати овај закон, односно свако ће сигурно подржати и дати глас за овакав закон.

            Често се доводи у везу са свим овим што сам ја истакао као историјске чињенице Влада Републике Србије на челу са Миланом Недићем. Посланичка група СПС доследно истрајава да се хитно приступи изменама и допунама Закона о рехабилитацији како би се спречила, како ми то често кажемо, са једне стране реинкарнација зла, с друге стране, како би се спречило повампирење прошлости у најгорем могућем смислу речи, а то је враћањем идеја фашизма, расизма, семитизма итд.

            Да ли то ми смемо да дозволимо? Апсолутно да не, али онда треба сагледати на један крајње реалан начин целу ситуацију у којој се налазимо. Када говоримо о рехабилитацији Милана Недића, ми не говоримо о судском поступку, не говоримо о пресудама, не говоримо о начину на који Виши суд у Београду изводи доказе и спроводи доказни поступак, јер ако о томе говоримо онда ћемо се мешати у рад правосуђа. Онда ће то код грађана да изазове једну врсту сумње због чега се то ради, али имамо право да кажемо да историјски показатељи, историјске неумитне чињенице указују да се рехабилитација злочина и колаборационизма са фашизмом не може прихватити, јер ако се то прихвати доћи ћемо једног дана у ситуацију, метафорички, да не дај Боже наследници германског порекла, наследници Немаца у Војводини траже враћање одузете имовине и то како, рехабилитацијом Хитлера.

            Што је најгоре такви се захтеви појављују. Што је најгоре ми живимо у амбијенту у коме се и такве појаве толеришу. Због тога ја СПС доследно, и уверен сам са својим коалиционим партнерима на становишту да то не сме да се дозволи.

            Када говоримо о самом закону мислим да је предлагач поставио закон на темељима на које мора да их постави, а то су одредбе Закона о реституцији и да је онако како је закон дефинисан заиста подразумева добра системска решења, а подсетићу овај закон је процесно правне природе.

            Као адвокат, као правник, могу да се изразим похвално и да подржим све оно што је нормирано у Предлогу овог закона и лично сматрам да не постоје велике дилеме око тога да ли је овај закон практично примењив или није, у сваком случају јесте, почев од начина услова поступка по коме се спроводи сатисфакција од штетних последица Јеврејским заједницама, Јеврејима, онима који нажалост немају својих наследника и потомака на основу којих би се извршила реституција.

            Задовољни смо чињеницом да постоји начело јавности или транспарентности по коме се одредбе овог закона спроводе. Задовољни смо чињеницом да држава Србија у наредних 25 година, наравно, уколико усвојимо овакав закон, ће издвајати 950.000 евра годишње на нивоу једне календарске године и то почев од 1. јануара 2017. године.

            Задовољни смо чињеницом да ће бити заштићени стицаоци права својине, али исто тако смо задовољни чињеницом да нико неће злоупотребљавати одредбе овог закона, да неће потраживати накнаду штете због измакле добити или измакле користи.  Задовољни смо чињеницом да овај закон предвиђа и пореска ослобођења, али пореска ослобођења само до дана враћања имовине, али не и од тог дана, јер од дог дана се зна ко је порески обвезник, од тог дана се зна како ће се приходи у буџету Републике Србије попуњавати.

            Цео закон има и друга добра решења, пре свега, због тога што је сам поступак везан за одредбе управног поступка, да су рокови како су дефинисани адекватни, да нису ни прекратки, да нису ни предуги, и да у тим роковима постоји сасвим довољно времена да се прикупи комплетна документација на основу које ће се спровести овај закон.

            Дакле, предлагачу похвале и снажна подршка Посланичке групе СПС за овакав Предлог закона.

            Наравно, због краткоће времена као овлашћеног представника Посланичке групе СПС осврнућу се само кратко и на остале теме, односно тачке о којима данас расправљамо, пре свега Закон о прекршајима и врло кратко о избору носилаца и судијских и јавнотужилачких функција.

            У конкретном случају Закон о прекршајима има добра решења. Овде се поставило питање уставности појединих одредаба закона. Ми у Посланичкој групи СПС сматрамо да ни једна од одредаба овог закона није неуставна, па се поставља питање на које је полемично указивано, да уколико се не плати казна неће моћи да се региструје возило. Питање је контра природе, а како уопште наплатити огромне казне које су 90% ненаплативе уколико се те мере не примене? Једноставно их морамо применити.

            Оно што је добро, добро је што је институт Споразума о признању прекршаја знатно боље дефинисан и због тога што је далеко поједностављенија процедура усвајања споразума о признању прекршаја и на самом крају, уважене колеге судије и тужиоци, морам да изразим задовољство што сте у једном преданом раду, што сте на основу критеријума које сте поставили, устројили дали предлоге за најбоље кандидате.

            Не сумњам, ни најмање, нити моје колеге у Посланичког групи СПС сумњају да сте предложили најбоље кандидате и за тужилачке и за судијске функције, а посебно поздрављам кандидатуру за чланове Високог савета судства имајући у виду да је једна од кандидата, Бранислава Горевица, освојила несумњив пред самим судом највећи број гласова од колега судија, ни од кога другог осим колега судија да буде кандидат.

Захваљујем се и још једном истичем да ћемо подржати све законске предлоге који су предложени“.