ЖАРКО ОБРАДОВИЋ, овлашћени представник и народни посланик Социјалистичке партије Србије на Другој седници Другог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије о Предлогу закона о изменама и допунама Закона о високом образовању.

„Сматрамо да је Влада, односно ресорно министарство, направила један логичан потез, дала је могућност студентима који до сада нису завршили основне студије у одређеном року, а Изменама и допунама Закона о високом образовању је предвиђено следеће две школске године, а за студенте интегрисаних студија још једна школска година, да заврше започете студије. На тај начин Влада постиже један циљ, суштински – ти студенти који до сада нису то учинили имаће могућност да стекну ново знање и нову стручну квалификацију која ће им помоћи било за напредовање у послу, било да задрже постојећи посао. У сваком случају, Влада чини оно што је логично – помаже људима да стекну образовање и суштински, са становишта високог образовања, добро је да се повећа број људи са високом образовањем“.
Опширније…

„Господине министре, поштовани председавајући, поштоване колегинице и колеге, желим пре свега на самом почетку овог излагања о Изменама и допунама Закона о високом образовању да кажем да ће наша Посланичка група СПС подржати Измене и допуне Закона о високом образовању.
Сматрамо да је Влада, односно ресорно министарство, направила један логичан потез, дала је могућност студентима који до сада нису завршили основне студије у одређеном року, а Изменама и допунама Закона о високом образовању је предвиђено следеће две школске године, а за студенте интегрисаних студија још једна школска година, да заврше започете студије. На тај начин Влада постиже један циљ, суштински – ти студенти који до сада нису то учинили имаће могућност да стекну ново знање и нову стручну квалификацију која ће им помоћи било за напредовање у послу, било да задрже постојећи посао.У сваком случају, Влада чини оно што је логично – помаже људима да стекну образовање и суштински, са становишта високог образовања, добро је да се повећа број људи са високом образовањем.
Ми смо као Посланичка група СПС поднели амандман којим смо желели да прецизније уредимо овај члан закона, не само везано за студенте магистарских и докторских студија, пошто видим да су то поднеле све посланичке групе, и надам се, наравно, да ће Министарство прихватити те амандмане, него смо желели да уредимо и овај члан на један, по нама, конкретнији начин. Али, суштина јесте да се овим законом и амандманима, који надам се да ће бити прихваћени, да могућност и студентима магистарских и докторских студија да и они заврше започете студије.
Оно што је добро и што је министар поменуо у свом излагању јесте да је Национални савет за високо образовање дао своје мишљење, јер ако погледате одредбе Закона о високом образовању које говоре о надлежностима Националног савета за високо образовање, он даје мишљења о прописима који се односе на високо образовање и има своје место и улогу везано за уписну политику и за систем високог образовања и добро је да имамо мишљење Националног савета. Ово говорим из једног простог разлога што остале одредбе овог закона које се односе на број студената нису биле предмет разматрања, бар нисмо чули за ову конкретну ствар, за број бодова, али је важно због јавности поменути, нешто што се данас у разговору бар од већине колега народних посланика некако оставља по страни, јесте да је мишљење академске заједнице у прилог измене и допуне Закона о високом образовању.
Када је реч о другом делу овог закона, то је о студентима који су постигли 48 бодова, као довољан број бодова за упис за наредне године, морам да кажем и ту једну ствар која би требало да буде наук за све нас. Наиме, често смо данас у расправи ми или колеге народни посланици који су учествовали у расправи незаслужено на леђа министра и Владе поставили питање зашто је ово овако, зашто није онако, зашто је урађено ово, зашто је оно, а заборавља се да за данашњу расправу, ако би стварно желели да буде, како је рекао и колега Комленски, деполитизована и да буде целовита и да нема политичких примеса, недостају нам и студенти и недостају нам наставници. Да имамо и њих овде, онда би могли да ову причу, да кажем, отворимо до краја и да видимо зашто неке ствари још увек нисмо решили или зашто понављамо, ако хоћете, градимо.
Ово говорим из разлога што сам као ресорни министар три пута мењао Закон о високом образовању, и 2008. и 2010. и 2012. године. Године 2008. смо констатовали, када кажем констатовали, не мислим на нас из Министарства, као човек који је тада водио Министарство, него цела академска заједница и Конус, Конференција државних и приватних универзитета и сви универзитети и студентске организације су се сложили да су циљеви које смо као држава поставили у Закону о високом образовању из 2005. године, који је почео да се примењује 2006. године, били нереални, да смо доста тога, да кажем, уградили у Закон, не водећи рачуна да ли можемо остварити и да се 2008. године показало да би у септембарском испитном року степен пролазности студената био 20-30% на универзитетима у Србији и да смо морали изменити Закон о високом образовању, смањити број бодова потребан за упис студената и тада смо постигли суштински два циља и помогли већем броју студената да упишу наредну годину, али и помогли високообразовним институцијама да имају финансијска средства потребна за рад.
Мало људи зна да су средства која се обезбеђују од стране Министарства за факултете и високе школе струковних студија вреднија од новца, у смислу, већа од новца који се обезбеђују преко самофинансирајућих студената и да је, наравно, за сваки факултет и те како важно да се унутар квоте коју држава одобри за упис студената да се сви они студенти упишу и да држава, да кажем, редовно исплаћује тај новац за финансирање студената. Подаци из неких година пре, а не верујем да се ишта променило, говоре да преко 52%, 53% студената на државним универзитетима и високим школама струковних студија се финансира, односно студира о трошку државе или уз помоћ државе. То је нешто о чему треба водити рачуна.
Наравно, један податак на који ме је подсетио један колега данас у расправи, када узмемо структуру нашег буџета, ми имамо неповољну структуру буџета везано за трошкове, односно за рад Министарства просвете. Ако 95% – 96% средстава иде за плате запослених у систему образовања, а свега 5% за све остало или 4%, или 6%, свеједно, а то је јако мала сума у односу на оно шта би све требало финансирати, а онда се поставља као лимитирајући фактор и висина средстава потребна за рад високошколских установа. Зато су и неке колеге и поменуле данас потребу да ако је могуће да се помогне и универзитетима, везано за одређене трошкове, али морам вам рећи да то није само ствар Министарства, то је ствар и локалне самоуправе, јер и поједини градови и општине Србије су помогле појединим факултетима везано за цене комуналних услуга или слично, све оно што је део трошкова за рад одређеног факултета или универзитета и са тог становишта треба видети да ли Влада може да препоручи локалним самоуправама, с обзиром да и они кубуре са новцем, то је генерално проблем целе Србије, да ли они могу помоћи да се још неки проблем реши.
Сад се враћам на 2008. годину, тада смо имали апсолутно сагласност целе академске заједнице, као и 2010. као и 2012. године. Подсетио сам се данас на одредбе тих закона, ми смо тада били предвидели да 2015 – 2016. а сад смо већ ушли у 2016/17. да 2015/16. буде задња година када ће, да кажем, одређен број бодова важити као основ за упис наредне године и да тада већ 2015/16. године 60 бодова буде, да кажем, онај почетак и крај услова за упис нове године.
Сви у академској заједници смо очекивали да се одређене ствари десе и у самој академској заједници, јер једна је ствар шта ми говоримо о универзитетима и факултетима, а друга је ствар како се унутар самих тих високошколских институција, да кажем, врши измена студијских програма, како се изводи настава, у којој мери студенти учествују, изађу на наставу, у којој мери студенти учествују заједно са професорима у провери њиховог знања, на који се начин врши та провера знања. Каквог су квалитета уџбеници, све оно што је део аутономности високошколске институције. То је нешто што стоји, да кажем, као питање на које треба дати одговор али нисмо ми народни посланици ове Скупштине компетентни да дамо одговор на то питање, то треба да кажу сами факултети и универзитети на КОНУС-у и да буду поштени једни према другима и да кажу где ствари не иду. Ако стварно због једног професора, колеге, 900 студената не може да положи један испит, онда није проблем у студентима, пре ће бити да је реч о проблему који постоји у колеги који изводи тај предмет. Какав је системски приступ решавању тог предмета. Зашто ми годинама продужавамо ових 48 бодова, да ли то продужавање висине броја бодова говори о квалитету нашег високог образовања, не, али може да утиче. Ово говорим зато што је наше високо образовање веома квалитетно и ја се придружујем оним народним посланицима који су данас овде говорили о потреби да о нашем високом образовању и о нашем образовању генерално говоримо са позитивним тоновима, упркос свему ономе што постоји у систему и што се може квалификовати као негативно.
Кад погледате, извините колеге народни посланици, наше високо образовање и наша наука јесу нешто што ипак поред спорта служи на част нашој Републици и чиме можемо да будемо поносни. Ако погледате Београдски универзитет је и ове године међу 23.000 универзитета, на 250. месту, 2012. је био између 400. и 500. места, 2013. постигао је још бољи резултат.
Ово говорим, зато што међу толиким бројем универзитета, када наш Београдски универзитет је тако рангиран, то ипак говори о квалитету високог образовања, али није само Београдски, ту је и Новосадски, ту је универзитет у Нишу, Крагујевцу. Значи, имамо ми чиме да се похвалимо. Друго је питање на које не може да одговори ово Министарство нити чак ни Влада, јесте да ли можемо да обезбедимо за све студенте који заврше студије, да ли можемо и како да обезбедимо посао. Зато су битне измене које ће се вршити у целом систему образовања али не само образовања него и у целом друштву.
Да завршим ову причу о студентима и о 48 бодова. Добро је што је Министарство усвојило ову одлуку, али господине министре, из неког искуства које имам, а верујте ми да је богато, мислим да ће се ово питање моћи решити само новим Законом о високом образовању и уз, да кажем, потребу да се чује мишљење целе академске заједнице. Да се не би онда Министарству или Националном савету за високо образовање приписивало да је предуслов одговарајућих корака да или да нису чули студенте, јер је веома важно.
Зашто? Министри су као и Владе пролазна категорија, студенти неки завршавају неки не завршавају али студентске организације у сваком циклусу желе, да бранећи права студената да постигну одређене циљеве. Зато ми, не водиће рачуна понекад о узроцима, ми прихватамо одређена решења, али се мора рећи да је Министарство неко ко у овом случају служи студентима, служи факултетима, служи Националном савету, јер структура одлучивања у високом образовању је таква да поред Министарства постоји Национални савет за високо образовање, постоји Конус и систем је тако направљен да је логично да Министарство на основу мишљења ових институција предузме одговарајуће кораке.
Значи, то је једно решење које је постојало и у годинама пре, али нисмо нажалост, до краја никада добили питање зашто у неким високошколским институцијама није направљен онај квалитативни корак напред ка подизању нивоа образовања. А да квалитет постоји не говори само негирање наших универзитета унутар одређених различитих да кажем, система провере квалитета високошколских институција, него и резултати који постижу студенти од 2011, 2012.године. Ево, јуче смо у Политици, чини ми се, имали прилику да прочитамо о студентима Архитектонског факултета чији је један пројекат увршћен међу 28 најбољих који ће за две године имати могућност да се практично реализује. Године 2011.и 2016. студенти ФОН су освојили прво место у свету решавањем методе студије случаја. Студенти Архитектонског факултета такође на одређеном такмичењу у Берлину 2011.године, са системом напајања мобилних телефона са одређеном енергијом. Значи, пуно је тих иновација. Студенти Машинског факултета са моделом Формуле један, што говори да имамо квалитет, али је потребно тај квалитет преточити, да кажем, и у студијске програме и наравно те иновације које се постижу да буду део наше производње и да унапреде квалитет живота грађана Републике Србије.
Сада се ту, господине министре поставља једно питање које се, или бар данас нисмо чули ниједно, да кажем, неки понуђени одговор, па ћу се усудити ја да уђем у ту сферу, а позивам и вас и остале колеге посланике да обрате пажњу и на тај детаљ. Образовање колико год било квалитетно не може бити овако квалитетно и потребно држави уколико нема подршку привреде и уколико привреда не даје своје инпуте, не предлаже високом образовању или осталим нивоима образовања све оно што је потребно привреди. Ово говорим из разлога што 2009.године ми смо имали једну међународну конференцију са Светском банком и тада је нама било речено да у свету, у земљама у транзицији није могуће направити образовни систем који би могао одговорити на потребе тржишта рада и да се не зна тачно шта је тржиште рада у земљама у транзицији. То је толико логично да мислим да не треба много доказивати.
Поставља се питање зашто наша привреда у каквом год да је стању, а у ужасном је стању након свих оних ствари које смо имали са погрешном приватизацијом и са светском економском кризом, зашто не даје већу подршку, ако хоћете и финансијски, јер Влада Мађарске је чини ми се имала пре неколико година једно решење да се од укупног прихода предузећа одваја један посто за иновације у области образовања, односно применутих иновација касније у производњи.
Значи, направи се спрега. Ми смо изгубили давно везу или бар у великој мери је изгубљена та веза између високог образовања и привреде. Последица томе није само разбијање и распад Југославије и бомбардовање 1999.године и приватизација. Много је разлога поново успоставити ту везу. Није уопште једноставно. То је нешто на чему треба апсолутно радити и у годинама које долазе.
Ја сам врло свесно спомену и овај детаљ, зато што и председник Владе Вучић и министар су говорили о потребама промене и у средњем образовању. Наравно да је и то потребно, јер без квалитетног средњег образовања и тај ниво образовања треба да произведе стручне људе који ће бити потребни привреди Србије. Али, и ту нам је потребна такође сарадња са привредом. Ово говорим зато што знам да тржиште рада и привредне коморе дају током године предлоге за отварање нових профила, али неко треба да преузме и одговорност када се неки нови профил примени у образовању, шта се дешава са тим ђацима у одређеном временском року. Значи, све има своје за и против.
Господине министре, неко је поменуо данас да смо 2012.године направили Стратегију образовања. Ја вас молим колегијално, не као члан владајуће коалиције, него колегијално, погледајте тај документ, јер то су радили компетентни људи. Ако нешто не ваља, онда промените, нека се направи боље, а ако ваља, покушајте да примените. Ако има отпора у примени, онда уперите прстом у оног ко треба да нам каже ко спречава промене у систему образовања, јер промене су нужне. Оне се не могу десити преко ноћи. Ни једна реформа не подразумева да кажете – е, сада сам почео реформе и завршићу 1.јануара. То је један дугорочан процес. У сваком случају, будућност Србије захтева да имамо квалитетно високо образовање.
Ако смо могли да постанемо део европског система високог образовања, где постоји 47 земаља и да дамо могућност нашим студентима, наставницима, наставном особљу да своје знање и способности, да кажем, у различитим деловима Европе може да промовише и да настави студије, онда нема разлога да и код нас не кажемо – ако неке ствари не ваљају, зашто не ваљају. Ово говорим зато што та Стратегија образовања подразумева више ствари на свим нивоима образовања и на нивоу предшколског, основног, средњег и високог образовања. Једноставно, мислим да је реч о квалитетном документу који може да се примени. Донет је и Акциони план. И има пуно разлога, са свим овим што Влада чини у области економије и у области, ако хоћете, и законодавства и стварања услова за брже и боље запошљавање и за могућност да стране компаније дођу на простор Србије, да и тај сектор ставимо у функцију развоја Србије.
Морам овде поменути још једну ствар, која се често пренебрегава. Наш систем образовања не служи само за потребе тржиште рада и није само за производњу. Знате, поштоване колегинице и колеге, онај ко заврши наш систем образовања, међу њима се налази неки будући Меша Селимовић или Иво Андрић или Надежда Петровић или слично или неки будући проналазач. Неће све бити само ствар потребе производње. Високо образовање и систем образовања генерално морају да имају свој квалитет, јер је потребан земљи, и то различите врсте кадрова.
Та ствар се врло просто решава. У структури студената на високошколским институцијама, бар у протеклих неколико година, 83% – 84% студената су били студенти државних факултета и државних високих школа струковних студија, а 16% – 17% је било на приватним факултетима и униврзитетима, без обзира на број тих универзитета или факултета.
Има још једна ствар која је важна. Сви ти студенти који уписују одређени факултет су пунолетни људи и сами одлучују шта ће уписати. Основна је ствар да држава својом стратегијом и Влада својом политиком и пројекцијом будућности каже шта је потребно Србији, а ваш је задатак са колегама из Министарства да нађете одговарајућа решења. Неће вам уопште бити лако. Видећете, што више будете времена провели на тој столици, све ће бити теже и теже, али вам дајем један колегијални савет, увек тражите мишљење академске заједнице. Зашто?
Не да би сачували себе, него да би се знало и у јавности шта академска заједница мисли о одређеном питању, да то не буде ствар Министарства и вас лично, јер када је нешто добро, онда су сви заслужни, а када нешто не ваља, онда је само министар одговоран. Добро је што сте чули мишљење, савете и предлог Националног савета за високо образовање. Урадили сте добру ствар за један број људи који ће моћи и да упишу факултет и да заврше студије и основне, ако усвојите и ове амандмане, надам се, и магистарске и докторске. Наша група вам даје подршку у томе“.