ДАНИЈЕЛА СТОЈАДИНОВИЋ народна посланица Социјалистичке партије Србије, на Шестој седници Другог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије, о Предлогу закона о изменама и допунама Закона о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју о Предлогу закона о изменама и допунама Закона о пољопривреди и руралном развоју.

„Када већ говорим о поморавском крају и када говорим о општини Свилајнац, круна тог рада јесте Пољопривредно ветеринарска школа са домом ученика и јесте једна од најбољих пољопривредних школа у Србији. Значи, на њу гледамо, као и на друге пољопривредне школе у Србији, као на расадник младих кадрова, младих пољопривредника, које требамо да подржимо“.

„Поштовани председавајући, поштовани министре, поштовани народни посланици у сали, стицањем статуса кандидата у марту 2012. године Србија је добила могућност средства ИПА фондова намењена пољопривреди и руралном развоју. Измене и допуне овог закона односе се на одредбе којима се уређује поступак рада Управе за аграрна плаћања. Стратегија развоја пољопривреда донета је 2014. године, о којој је причала и бивша министарка пољопривреде, прати развој земаља у окружењу и враћа се малом пољопривредном газдинству и подстиче га да производи.

Шта је оно што највише мучи наше пољопривреднике? Прво, недостатак новца, као друго, сазнање шта ће бити исплативо за производњу у којој години, колика ће бити цена тога што ће да производи, тог производа, и коме ће тај производ да прода. Податке које сам пронашла за 2010. годину пример је шећерне репе, где је било посејано 70.968 хектара са приносом око три милиона 556 тона и примера производње шећерне репе у 2015. години, где је засејано 42.123 хектара и принос око два милиона и 200 тона, говори нам да произвођачи немају сигуран пласман робе, немају сигурну цену, да се шећеране увозе или сировину или шећер, па произвођачи немају довољно тржиште за себе. Ово је само један издвојени пример апропо овога о чему данас говоримо. Дакле, добра страна овог закона је стварање услова за предвидивост аграрне политике, односно да пољопривредни произвођач на време буде обавештен о планираним мерама.

Следећа ствар је подстицај задругарства. Иако је Закон о задругама усвојен пре више од годину дана, још увек није заживео у пракси, нарочито у сектору пољопривреде. У задругарству је велика шанса да сваки мали произвођач, ма колико произвео, може да пласира робу. Циљ ових мера је да од малог сеоског газдинства правимо веће произвођаче. Мислим да је то идеја, а причали смо јуче и на Одбору за пољопривреду, министре. Мала газдинства не представљају терет, нити представљају социјалне случајеве и практично се сами издржавају. Међутим, неке локалне самоуправе, ми смо данас говорили целог дана о овоме, министре, веома су у томе учествовале и неке локалне самоуправе су препознале овај проблем. Поменула бих пример општине Свилајнац, која годинама уназад улаже и помаже својим пољопривредним произвођачима пре свега давањем бескаматних кредита.

Само у 2016. години аплицирано је 100 кредита у вредности од 300 хиљада динара. Затим, Фонд за развој пољопривреде који улаже у едикуацију и опрему да би се удвостручила производња и у повртарству и у сточарству, а сада отварамо и радимо на једној новој грани, односно на органској производњи која је идеална за ова мала и средња газдинства.

Када већ говорим о поморавском крају и када говорим о општини Свилајнац, круна тог рада јесте Пољопривредно ветеринарска школа са домом ученика и јесте једна од најбољих пољопривредних школа у Србији. Значи, на њу гледамо, као и на друге пољопривредне школе у Србији, као на расадник младих кадрова, младих пољопривредника, које требамо да подржимо. Те пољопривредне школе имале су до скоро своје сопствене приходе. Од прошле године, настаје проблем када је новим Законом о буџету прописано да се приходи које остварују од својих сопствених економија, морају да уплате у буџет. То би било исто, као кад зарадите плату, онда је дате родитељима, а они вам дају џепарац. У том проблему су сада све пољопривредне школе у Србији. Молим образложење од министра“.