СТЕФАНА МИЛАДИНОВИЋ, народна посланица и овлашћени представник Социјалистичке партије Србије о Предлогу закона о транспорту опасне робе, Предлогу закон о становању и одржавању зграда, Предлогу закона о комуналним делатностима и предлозима закона о потврђивању споразума у области саобраћаја

„Организовати било коју врсту превоза, посебно превоз опасних материја, представља један комплексан и захтеван систем који мора да садржи јасне процедуре и правила из различитих области и одговорност и професионалност свих учесника у овом процесу, одговоран менаџмент и државу која мора да одговорно врши надзор“.

 „Уважена министарка, гости из Министарства, пред нама су изузетно важни закони. Неки од ових закона директно утичу и на наш свакодневни живот и, сложићемо се сви овде у сали да ови предлози захтевају пуну пажњу и нас посланика, а и јавности.

На самом почетку бих се осврнула укратко на два споразума која су из области саобраћаја. Први, Мултилатерални споразум о комерцијалним правима у ванредном авио-саобраћају јесте изузетно важан, олакшаће пословања авио-превозника који обављају и авио-такси саобраћај и хитан медицински превоз, ванредне чартер превозе или превозе пошиљки и терета. Ово је значајно за ове привредне субјекте, будући да ће им олакшати њихово пословање.

Други изузетно важан споразум који заиста заслужује и похвалу и подршку јесте споразум који се односи на Централну канцеларију пројекта Транс-европске железнице. Успостављање транс-европских мрежа предвиђено је Уговором о Европској заједници. Цело Поглавље 21 при приступању у ЕУ заправо се односи на европске Транс-европске: транс-европске транспортне мреже, транс-европске енергетске мреже и телекомуникацијске мреже. Како је од стране Економске комисије УН оцењено да Србија има капацитете да буде домаћин овој канцеларији, заиста верујем да ће доприносити развоју железничког транспорта у региону и сигурно бити у добрим рукама. Верујем да је ово изузетно важно, не само за државу, већ и за наше стручњаке, посебно из области железница.

Када је у питању Закон о транспорту опасне робе, на самом почетку желим да истакнем да сам транспорт као привредна делатност представља можда и најзначајнији динамички процес, неопходан и за друштвени и за привредни развој сваке државе. Организовати било коју врсту превоза, посебно превоз опасних материја, представља један комплексан и захтеван систем који мора да садржи јасне процедуре и правила из различитих области и одговорност и професионалност свих учесника у овом процесу, одговоран менаџмент и државу која мора да одговорно врши надзор. Савремено друштво познаје више различитих модела транспорта. То су пре свих, друмски, железнички, водни и ваздушни саобраћај, свакако ту је комбиновани, али постоји и цевни саобраћај.

Чињеница да опасне материје по својим особинама, које јесу и отровност и радиоактивност, али и по својим реакцијама, као што је експлозивност или запаљивост, могу причинити огромне материјалне штете, угрозити здравље, безбедност људи и животну средину, чине ову врсту транспорта специфичном и по много чему захтевном.

Након Другог светског рата појавила се потреба у Међународној заједници да се законски регулишу и дефинишу начини на које ће се превозити опасне материје. Основни задатак био је да се обезбеди превенција, односно да се спречи неконтролисано испуштање опасних материја у животну средину. Међународне организације и њихова регулаторна тела приступиле су доношењу глобалне регулативе усаглашавањем свих међународних докумената, имплементацијом ових прописа на националним нивоима и тако је формиран једнообразни правни оквир у циљу заштите и човека и животне средине од свих штетних дејстава. На међународном плану постоји низ нормативно-правних аката који регулишу транспорт опасних материја, било да су у питању конвенције, различите декларације, резолуције, међународни уговори и друга правна акта.

За нас најважнији међународни споразуми, у контексту овог закона, будући да покривају железнички, водни и ваздушни саобраћај, јесу пре свих познат АДР, а АДР је Европски споразум о међународном транспорту опасне робе у друмском саобраћају, који представља основни међународни споразум којим се регулише целокупан транспорт у друмском саобраћају и практично се користи у читавом свету. Други важан међународни споразум јесте Конвенција о међународном транспорту железницом, која је неколико пута била модификована, и нарочито је важан Међународни правилник о превозу опасне робе железницом, познат као РИД. Трећи споразум јесте споразум на унутрашњим пловним путевима, важан Европски споразум о међународном транспорту опасног терета унутрашњим пловним путевима, који је усвојен 2000. године. На основу ова три, а и неких других међународних уговора, и ЕУ је донела неколико директива, чијим усвајањем заправо су сви прописи постали саставни део националних законодавстава и практично важе на територијама свих држава чланица у ЕУ.

Последњих неколико година и наша законска регулатива у вези са превозом опасних материја тежи ка томе да се у потпуности усагласи са прописаним светским стандардима. Ратификацијом ових споразума, али и усвајањем новог Закона о транспорту опасног терета 2011. године и усаглашавањем других системских закона, не само из области саобраћаја, већ и доношењем бројних подзаконских аката, започели процес формирања једног савременог система у управљању транспортом опасне робе. Закон од 2011. године, унео је бројне новине и практично је био новина и за струку и за државу, будући да се 20 и нешто година, до 2011, држава није бавила модернизацијом ових прописа. Тада је основана је Управа за транспорти њој је поверено вршење управног надзора, уведене су различите дозволе за транспорт и процедуре њиховог издавања. Уведен је и институт саветника за безбедност у транспорту опасног терета.

Свакако да је овај закон тражио даља усаглашавања и допуне и уклањање појединих решења, као што су биле одредбе које се тичу осигурања у транспорту, јер су се показале несврсисходним. Стога је и доношење новог закона за посланичку групу СПС, све оно што је наведено у образложењу, а што смо имали прилике и да чујемо данас, свакако прихватљиво.

Овај нови закон уводи све релевантне секундарне изворе комунитарног права. Уместо појма „транспорт терета“ користи се појам „транспорт роба“, који подразумева један шири број операција у самом процесу транспорта, нешто другачију институционалну поставку, укида се Управа за транспорт и разумљиво је зашто она мора да буде као сектор у оквиру министарства надлежног за послове саобраћаја. Надзор над применом закона, инспекцијски надзор, претрпео је извесне измене, али оно што је добро и што поздрављамо јесте да су задржана и нека решења која су претходним законом била уведена и одредбе које су имале позитивну примену. Нови закон на свеобухватан начин усклађује сва међународна документа и прописе и верујем да ћемо овим законом заокружити систем управљања транспорта опасних роба.

Сваки вид саобраћаја, од сва три која су предмет овог закона, има своје специфичности у односу на безбедност пошиљки и пројекција ризика зависи од низа фактора и потпуно је разумљиво груписање одредби према видовима саобраћаја у самом закону. Транспорт опасних материја представља врсту транспорта за коју се везују највећи ризици, са потенцијално великим, да не кажем и највећим штетним последицама, не само по здравље људи, већ и животну средину, а свакако може изазвати и велике материјалне штете.

Да би се постигла максимална безбедност људи и околине и саобраћаја приликом транспорта ових опасних роба и предмета са опасним материјама, неопходно је да сви учесници у процесу поштују законске прописе и примењују превентивне мере заштите на раду. Оне морају бити у складу са природом опасне материје која се превози и степеном њене опасности. Такође, и ове мере се прожимају кроз цео закон и јесу у складу са директивама, а имају превентивну функцију. Сврха свега овога јесте да се избегну евентуалне инцидентне ситуације. Оне, иако се не дешавају често, могу да проузрокују, као што смо рекли, велике губитке и битно је да се све процедуре у том смислу испоштују.

Опасне материје у животну средину, по правилу, доспевају нагло и испољавају тренутно и видљиво дејство, па можемо рећи да систем управљања транспортом опасног материјала је повезан и са системом управљања заштите животне средине. Саме реакције на акциденте које за последицу имају ово тренутно дејство захтевају уобличен систем мера као одговор за инциденте и они јесу неодвојиви од организационог деловања надлежних служби и у системима одбране и у систему безбедности. Одговоре на удесе регулишу и други системски закони, не само закони из области саобраћаја, а Закон о транспорту опасне робе у овом смислу има искључиво превентивну улогу.

У циљу превенције и правовремене реакције на акциденте желим да истакнем да у свету постоје унапређени савремени системи контроле, и то системи који врше надзор самих возила која превозе опасне материје. Код нас у железничком и водном саобраћају у извесној мери се ови савремени системи и примењују.

Оно што нам као држави недостаје јесте дефинисана јединствена мапа којом су одређене руте којима се могу кретати возила која превозе опасну робу у друмском саобраћају. За транспорт робе у друмском саобраћају везују се највећи ризици јер је овај вид саобраћаја, рекла бих, најеластичнији, у том смислу најтеже га је, због густине путне мреже, контролисати. Поред ових мапа које доприносе ефикаснијем и безбеднијем транспорту, постоје и бројни примери појачаних контрола самих возила која пролазе кроз насељена места.

Поред националне инфраструктурне мреже, постоје различити модели праћења. Ово истичем као тему можда и за локалне самоуправе, посебно за град Београд, који јесте чвориште мрежа путева и пруга и у њему се, сведоци смо, одвија и водни и железнички, друмски саобраћај. Слично је и када је у питању и град Нови Сад, а и град Ниш. По угледу на светске градове, верујем да би ово било интересантно градовима и да би можда у наредним деценијама могли да унапреде своје системе и да опасан терет који пролази кроз њихова насељена места и контролишу.

Чињеница је да апсолутна заштита од удеса приликом превоза ових роба не постоји, али може се закључити да се безбедност постиже и повећањем опште безбедности саобраћаја, унапређењем и саобраћајне инфраструктуре, стручним оспособљавањем. Важну улогу, као што сам рекла на почетку, има и држава по питању строге контроле и надзора, али и увођење нових система праћења и контроле од стране државе може умногоме допринети и безбедности уопште.

На крају када је у питању овај закон, желим да закључим да ово јесте још један корак ка модернизација нашег система управљања овим транспортом, и сигурно је да ћемо у наредним годинама овај закон усаглашавати са свим будућим стандардима.

Када је у питању Закон о становању и одржавању зграда, рекла бих на самом почетку да је ово изузетна животна тема. Јасна и оправданост коју овај закон тј. овај предлог закона изазива у парламенту, али и у јавности. Након више од две деценије примене важећих прописа и бројних проблема, о којима су и колеге говориле, пред нама је један потпуно нови закон који треба да на свеобухватан начин регулише ову област и да на известан начин постави један ефикаснији и целисходнији систем управљања и одржавање стамбених и стамбено пословних објеката, као и објеката јавне намене.

Предлог о становању предвиђа три кључне новине. Свака зграда ће се у следећој години имати свог управника, сви станари мораће да сносе обавезу и одговорност за одржавање зграда у којима живе, а станодавци више неће моћи да избегну плаћање пореза на изнајмљивање непогретности, чиме је до сада буџет Републике Србије био прилично оштећен. Поред овога уводе се још неке новине, стамбеној заједници као организацији власника станова, других посебних и заједничких делова зграде, овај предлог закона даје пуно својство правног лица, како би сада била равноправни носилац права и обавеза у свим правним односима ради ефикаснијег управљања и одржавања зграде. Добро је да имамо и регистар о зградама, односно јединствену евиденцију података о стамбеним јединицама коју ће водити Агенција за привремене регистре. Један од разлога за доношење овог закона, јесте и тај што на тржишту већ постоје физичка и правна лица која се баве управљањем зградама, стога је добро да постоје ова решења, јер до сада њихове надлежности, нити обавезе нису биле дефинисане. Предлога закона уводи институт професионалног управника, поздрављамо и добровољни принцип, када је у питању ангажовање ових управника, добро је што се оставља могућност стамбеној заједници да се сама организује. Сматрамо да је добро решење и то што власници станова своја права и обавезе у погледу управљања и одржавања могу уредити Правилом о међусобним односима.

После седам деценија коначно се решава и питање заштићених станара, односно носиоца станарског права, које се односи на грађане који су после Другог светског рата, као закупци, усељавани су у приватну својину на неодређено време, као и они грађани који живе у просторијама задужбине и фондације. Овде треба истаћи да је Влада направила један баланс водећи рачуна и о власницима станова, али и о заштићеним станарима. Подсетићу да је још Закон о реституцији 2011. Од године предвидео да се управо нови закон о становању бави овим питањима. Приступило се озбиљно, према нашем мишљењу, овом вишедеценијском проблему, где заправо грађани немају никакву одговорност, јер је сва одговорност заправо била на држави, о чему ће нешто детаљније говорити и мој колега Неђо Јовановић. Оно што је за СПС од посебне важности, јесте чињеница да се овим предлогом закона посебан акценат ставља на социјално становање, односно на стамбену подршку. Сложићемо се да је право на адекватан простор за становање, заправо спада у основне животне потребе и самим тим је утврђивање минимума за решавање стамбених потреба ове групе грађана од изузетног значаја на то нас обавезује и Устав, и закони, и бројни међународни правни акти који јесу саставни део нашег законодавства. Такође, овде се ради и усклађивању са истамбулском конвенцијом, коју смо ратификовали 2013. године, а која дефинише и обавезе државе потписнице на стамбено збрињавање жртава породичног насиља или насиља у партнерским односима и представља одговор државе када се ради о подршци жртвама насиља.

Чињеница да се годину дана у јавности интензивно води расправа о овом закону, да су све заинтересоване стране биле укључене у процес израде прописа, да је предлагач имао слуха, чак и почетком године, први предлог повукао из процедуре како би се усвојила још нека решења и чињеница да је позитивно мишљење на овај закон дало 27 институција, говори да је предлагач уложио велики напор за решавање ових питања. Уз уважавање различитих ставова и заинтересованих страна и посланичких група који о овом закону данас дискутују, ја заиста желим да кажем да је ово изузетно важан закон, да га треба уредити и сигурно да ово није област која треба бити политизована на било који начин.

Још једна врло важан закон који директно утиче на живот сваког од нас и нормално функционисање локалне заједнице јесте Закон о комуналним делатностима. Ова област уређена је бројним прописима. Изузетно широк спектар,  обухвата различите делатности од снабдевања водом и грејањем, организовање јавног превоза, одржавање чистоће јавног простора и тако даље. Како би се избегла досадашња различита тумачења и различите праксе у погледу схватања садржаја и обавезе пружања комуналних услуга, овим предлогом закона се по први пут даје објашњење значења ове обавезе тако што се ове делатности не дефинишу само као поједине комуналне делатности, већ и као активности на јачању капацитета и функционалности комуналне инфраструктуре, активности на праћењу квалитета комуналних услуга, као и преузимање мера за континуирано вршење комуналних делатности у циљу обезбеђења животних потреба локалној заједници.

До садашња пракса функционисања комуналних система показала је и неке недостатке у погледу ефикасности и рационализацију комуналних предузећа али у погледу квалитета њихових услуга. Ако бисмо питали грађане вероватно би имали бројне примедбе на сваки део ових комуналних система и ипак и те примедбе грађана али и негативна искуства самих предузећа треба да буду подстицај за побољшање ових услуга. Наравно, водећи рачуна да цене својих услуга морају да се формирају тако да оне буду прихватљиве и за грађане а економски исплативе и за предузећа.

Улазак приватног сектора у област комуналних услуга у неким срединама је побољшао квалитет самих услуга док је нажалост у другим повећао само цене. Анализа ефеката важећих прописа показала је потребу за надоградњу и унапређење законског оквира овог сектора како би се отворила врата различитим својинским и институционалним моделима пословања. Предлог закона уводи и јасније и транспарентније процедуре за поверавање комуналних делатности и другим правним лицима. Оно што је посебно важно да се каже да се новим решењима ојачавају инструменти заштите животне средине и здравља људи кроз јасно прописане инструменте контроле који ће вршити инспекција. Инспекција ће и кроз вршење надзора омогућити постепено усклађивање пословања са економским принципима и обезбедити једнаке услове за све кориснике комуналних услуга. Поздрављамо и комбиноване власничке моделе комуналних предузећа уз наравно апел да однос цена и квалитета буде оптималан.

Од увођења приватног сектора у комуналне делатности ми очекујемо и обезбеђивање услова за њихово дугорочно одрживо пословање без буџетских интервенција или субвенција. То подразумева да вршиоци услуга треба да из сопствених прихода финансирају не само текуће издатке већ и капитална улагања у инвестиције и опрему и објекте комуналне инфраструктуре. Без обзира на власнички модел држава мора да успостави механизме за развој и коришћење поверених ресурса инфраструктура, односно да пружи шири простор за рад самим комуналним предузећима која би поред основних могла да обављају чак и низ сродних или комплементарних делатности, што би омогућило и самостално финансирање, не само буџетско.

Бројне су могућности за то и савремена пракса развијених земаља је то потврдила, па тако на пример градске пијаце могу бити својеврсни интегратор производње, прераде и пласмана пољопривредних и других производа који се на пијацама пласирају или пак могу скупљати биљне остатке које сада односе на депоније и уместо тога да их рециклирају. Вишкове воћа и поврћа уз мала инвестициона улагања могу пакују и пласирају сами а од тетрапак и пет амбалажа додатно зарађују. Ако им поверавамо могућност да све ово односе на депоније зашто им не бисмо проширили делатности односно дозволили да своје делатности прошире.

Наша Посланичка група размотрила је све предлоге закона. У дану за гласање ћемо их подржати, а моје колеге ће о и другим законима говори“.